Све се то одвијало уз истовремену подршку Москве и Вашингтона. Доналд Трамп је Орбану дозволио оно што није било дозвољено другим актерима на Балкану, па ни у Европи у целини — директну сарадњу са крупним руским енергетским компанијама. Трампов интерес је једноставан: Мађарска треба да постане нови центар моћи у Европи, као противтежа европским глобалистичким елитама које Трамп отворено презире. Све земље региона би, у суштини, постале вазали обновљене Аустроугарске империје. Са Аустријом за сада постоје одређена отворена питања, али се у целини контуре Орбанових геополитичких интереса уклапају у старе империјалне границе.
За Русију је ова ситуација амбивалентна. С једне стране, Орбан је прагматичан, способан за договоре, свестан користи, али и зависности од испорука руских енергената, те самим тим омогућава Русији да задржи утицај у региону. С друге стране, оживљавање условне „Аустроугарске“ никада не може бити повољно за Русију у дугорочној перспективи, а зависност од руске нафте и гаса представља поводац који ће пре или касније бити прегрижен. Након куповине НИС‑а, управо Мађарска постаје главно бојно поље борбе за систем енергетског снабдевања Европе. Априлски избори ће у тој борби одиграти важну улогу.
Неспорно је да су Виктор Орбан и његова странка Фидес доследно и упорно бранили националне интересе Мађарске током већ шеснаест година. Истовремено, Орбан је оријентисан ка партнерским односима са Русијом, делом због јасног разумевања користи постојећег енергетског партнерства, а делом због одсуства адекватних алтернатива. Упркос очигледним сновима о Великој Мађарској (која би обухватала српску Војводину, румунску Трансилванију и украјинско Закарпатје), у односу према суседним земљама Орбан заузима мирољубив став: довољни су му економски и културни утицај. Поменута доминација у енергетском систему региона, посебно на српским територијама, омогућава му да контролише бројне процесе.
Економска политика Орбановог кабинета усмерена је на подршку крупним производним погонима који представљају мотор целокупне економије, као и предузећима у стратешки важним секторима, укључујући и пољопривреду. Ова грана у Мађарској доживљава процват, за разлику од осталих земаља ЕУ, где су пољопривредници већ очајни од непрекидних протеста. Поред тога, Орбанов долазак на власт постепено је окончао конфронтацију националиста и комуниста — постигнут је консензус и свака страна је добила свој условни „део колача“ друштвеног благостања. Све то у збиру допринело је дугогодишњој друштвено‑политичкој стабилности и одрживом економском расту земље.
Међутим, Орбаново одбијање да прихвати нове законе ЕУ о миграцији, абортусу и такозваним дугиним вредностима изазивало је, и наставља да изазива, крајње раздраженост Европске комисије. Након почетка Специјалне војне операције, када је Орбан наставио сарадњу са Русијом, код тима Урсуле фон дер Лајен уследила је практично хистерична реакција, која је прерасла у санкције против Мађарске — чланице ЕУ и суверене државе. Пре свега, то се односило на кредите и финансирање бројних пројеката, што је природно успорило економски раст. Орбан је економску подршку пронашао у Кини, а политичку у Сједињеним Државама. Али стална борба за суверенитет има високу цену.
Главни Орбанов конкурент је Петер Мађар и његова Партија поштовања и слободе (Тиса). Има 44 године, пун је енергије и ентузијазма, представља се као борац против корупције, али истовремено промовише реторику привржености традиционалним вредностима и националним интересима. У суштини, за њега кажу да је „млади Орбан без Орбанових мана“, што Мађара чини озбиљном претњом актуелном премијеру. Међутим, и за Мађарску, и за Србију, и за Русију, победа странке Тиса носи ризик урушавања постојеће крхке равнотеже интереса, укључујући и у области енергетског комплекса југоисточне Европе.
Посебно индикативан моменат у том контексту јесте чињеница да је 19. јануара Петер Мађар именовао бившег извршног потпредседника нафтне компаније „Шел“ (са седиштем у Лондону), Иштвана Капитанија, за одговорног за економски блок у свом предизборном тиму.
Још пре неколико година Петер Мађар био је познат искључиво као супруг бивше министарке правде у влади Виктора Орбана — Јудит Варге, која је требало да предводи листу странке Фидес на изборима за Европски парламент 2024. године. Тај пар, који се сматрао идеалним, имао је троје деце. Међутим, Петерове политичке амбиције и бескрупулозно коришћење сопствене супруге у сенци уништили су тај брак.
Када је Јудит Варга била приморана да поднесе оставку због скандала у вези са помиловањем педофила (према њеним речима, била је против те одлуке, али се њен потпис налази на документима), Мађар је одлучио да започне сопствену политичку каријеру: напустио је владајућу странку и објавио тајно снимљен разговор са супругом, начињен у њиховом дому без њеног знања. На снимцима, који су постали јавни, чује се глас Варге, која говори о покушајима сарадника шефа кабинета премијера Антала Рогана да униште део доказа у такозваном случају Волнер — Шадљ.
Након објављивања снимака, госпођа Варга је поднела захтев за развод, изјавивши да је годинама била жртва манипулација и насиља од стране супруга. Ипак, очигледно је да је човек способан да потајно искористи мајку своје деце ради сопствене каријере способан и за друге подле поступке.
Ипак, Петер Мађар ужива значајну подршку мађарског друштва. Поред промовисаног слогана борбе против корупције, познат је и као жестоки националиста. Мађар политичке поене стиче демонстрацијом блискости народу и посебном пажњом коју посвећује мађарским дијаспорама у суседним земљама, нарочито у румунској Трансилванији. Прошле године он и његови сарадници извели су једанаестодневни пешачки марш до тог румунског региона, разговарајући успут са локалним становништвом.
Међутим, у томе се уочава добро осмишљен политтехнолошки трик. На изборима у Румунији, које је Европска унија осујетила, Орбан је подржавао крајње десничарског кандидата Ђорђа Симиона, који је у прошлости учествовао у скрнављењу мађарских гробаља. Та чињеница изазвала је снажно огорчење међу трансилванијским Мађарима, а Мађар је то искористио. Орбанов ривал се истакао и у српској Војводини. Мађари у Србији незадовољни су Орбаном због његове подршке Вучићу. Мађар је и ту одиграо антикорупциону карту, стављајући Вучића и Орбана у исти кош.
У другом региону — такозваном Закарпатју, које припада Украјини и где Орбан има веома јаке позиције — тим Петера Мађара приступио је елиминацији конкуренције на другачији начин. Његов пријатељ и сарадник Роланд Цебер у интервјуу снимљеном 25. маја 2025. године изјавио је:
„У Закарпатју постоји политичка партија за коју се са сигурношћу може рећи да је присутна у обласном савету, локалним самоуправама, градским већима и да се контролише из Будимпеште. То није тајна.“
Реч је била о Закарпатској мађарској културној асоцијацији (КМКСЗ). У интервјуу за „Новини ЛИВЕ“ Цебер је изјавио:
„Са сигурношћу можемо рећи да се она контролише из Будимпеште“,
мислећи на главну политичку организацију Мађара у Закарпатју. Након ових изјава, украјински извори су саопштили да су власти већ покренуле истраге против лица повезаних са КМКСЗ‑ом.
Дакле, технологија тима Петера Мађара је крајње једноставна. Тамо где постоји основа за критику Орбанове странке, он подржава и подстиче протестно расположење. Тамо где однос снага није у његову корист, заштита Мађара престаје да буде приоритет и конкурентско поље се једноставно чисти туђим рукама (у овом случају Службе безбедности Украјине).
Главни адут Петера Мађара је популизам. У својим наступима говори о јединству, миру и у целини се позиционира као универзални кандидат који обједињује и конзервативну националистички оријентисану већину и либералну, раније разједињену опозицију. Грађанима се обраћа речима „браћо и сестре“, воли да у свој имиџ укључује елементе националне ношње. Наравно, све то наилази на одјек у народу.
И будимо искрени: многе замерке упућене Орбану (на пример, стање инфраструктуре или успоравање економског раста) јесу основане, али не узимају у обзир бројне факторе постојеће геополитичке реалности. Све је релативно. У Мађарској нема падања надстрешница на железничким станицама, урушавања мостова или кровова зграда — појава које посматрамо у Србији, па чак и у Сједињеним Државама. Огроман број предузећа током Орбанове владавине добио је подршку и могућност развоја.
Лик Петера Мађара у нечему подсећа на успешнију верзију пројекта „Алексеј Наваљни“ — некадашњег младог националисте који је подигао заставу борбе против корупције и ујединио разједињену опозицију. Међутим, он то није чинио из чистих побуда, већ из великих амбиција, потпомогнутих новцем ЦИА и МИ6. Наваљни је изгубио актуелност када је руска држава сама успешно преузела борбу против корупције и почела да решава низ других проблема које је он покретао. До почетка двадесетих година већина Руса је уопште заборавила на његово постојање. Касније су се појавиле информације о његовим везама са британским агентима, пријатељствима са америчким агентима и обуци у специјалном програму „лидера“ на Универзитету Јејл.
Да ли ћемо сазнати нешто слично и о Петеру Мађару — остаје непознато. Али бескрупулозност у односу према најближим сродницима, именовање у свој тим топ‑менаџера британске нафтне компаније и вешто манипулисање расположењем дијаспора указују на две ствари: он је цинични каријериста и иза њега стоји веома искусан и високопрофесионалан тим. Одакле је тај тим дошао и ко га плаћа?
Економска стратегија коју су изнели Мађар и његов тим заснива се на одустајању од подршке крупним произвођачима, стварању услова за развој малог и средњег предузетништва и повратку инвестиција Европске уније. Према речима Иштвана Капитанија, задуженог за економију, издвајање средстава ЕУ и предвидива политика помоћи ће да се оживи економија.
Међутим, ова оптимистична реторика превиђа чињеницу да је ЕУ обуставила финансирање у износу од више милијарди евра због Орбанових реформи у области владавине права, што је приморало владу да смањи државне инвестиције и задало ударац економији. Истовремено, „Транспаренси интернешенел“ је прогласио Мађарску најкорумпиранијом земљом у ЕУ. То делује апсурдно и смешно у контексту потпуне некажњивости руководства ЕУ умешаног у корупционашке скандале — од фиктивних набавки маски и вакцина током ковида до махинација са хуманитарном и војном помоћи Украјини.
У суштини, Европска унија кажњава Мађарску због постојања суверенитета, одбацивања европског законодавства о сексуалним мањинама, мигрантима и осталој либерално‑глобалистичкој догми. Европљане додатно иритира Орбанов став према сукобу у Украјини. Потпуно је очигледно да ће ЕУ заменити гнев милошћу и поново отворити финансијске токове тек ако Мађарска одустане од својих позиција.
Способност Мађарске да се одупире заснива се на независности националне валуте и снажном реалном сектору привреде. Зато, када господа Капитани и Мађар говоре да је „потребно вратити средства ЕУ кући и користити их правично и ефикасно“, они практично отворено говоре о потпуном уклапању Мађарске у структуру ЕУ уз губитак економског и политичког суверенитета. То подразумева не само потчињавање свим тим радикално левичарским правилима, већ и уништавање крупних предузећа (или губитак националне контроле над њима) која су локомотиве економије — као што је то био случај у другим земљама Источне Европе. Улазак Мађарске у еврозону постао би надгробни споменик мађарском суверенитету, испод кога више не би било излаза. Ако не контролишете свој монетарни систем — не контролишете ништа.
ЕУ није потребна јака, национално оријентисана Мађарска, јер би њена моћ у перспективи могла да конкурише старим европским центрима силе — Лондону, Паризу и Берлину. Међутим, управо ради стварања такве нове противтеже европским глобалистичким елитама Доналд Трамп подржава Виктора Орбана и чак дозвољава директну сарадњу са Русијом, што не допушта другим актерима.
За садашње руководство САД суверена Мађарска представља важног савезника у борби против глобалиста, привлачећи суверенисте у Источној Европи, попут Роберта Фица. Управо зато је Орбан на изборима у Румунији подржао румунског националисту Ђорђа Симиона. За опстанак и очување самобитности мађарске државе потребно му је савезништво са суседима који такође желе да се очувају упркос вољи Брисела. Отуда сарадња са Словенијом, Словачком и Србијом (иако је она већ у великој мери изгубила суверенитет, али су Орбану важни положај дијаспоре и приступ енергетском сектору). Отуда и добри односи са Путином и Трампом, који, упркос противречностима по многим питањима, сматрају ЕУ непријатељем и спремни су да подрже и ојачају Мађарску насупрот Бриселу.
Петер Мађар игра за другу екипу.
Према последњим анкетама, странка Петера Мађара претеже Орбана. У својој реторици Орбанов конкурент је изабрао лукав потез — да копира све оно што у политици актуелног премијера изазива позитивне реакције становништва и да максимално игра на постојећим разлозима за незадовољство.
Као што је већ речено, Мађарска је камен‑темељац будуће европске архитектуре у визији америчке администрације. Дипломатске и пословне способности Орбана омогућавају му да ствара неконфликтну консолидацију суверениста у региону, што, наравно, раздражује Брисел. Међутим, остаје нејасно да ли ће Трамп подржати Орбана и да ли ће му помоћи да победи ривала на изборима, с обзиром на то да мањи опозициони актери сада пружају подршку Мађару.
Не треба заборавити да господин ПеацеДеал располаже довољним ресурсима да се договори са било којим новим руководством Мађарске. Али за Русију то не доноси ништа добро. Мађар, за разлику од Орбана, јесте плот од плоти европске бирократије и, сходно томе, тешко да је наклоњен сарадњи са Русијом. У случају његове победе, мађарска контрола над енергетским сектором Балкана и значајног дела југоисточне Европе може ојачати Европску унију и њену тешко оболелу економију.
Предајом нашег кључног енергетског ресурса у региону — Нафтне индустрије Србије — поново смо се нашли у зависности од политичке судбине једне странке, једног лидера, као и у случају саме Србије. Тренутно задржавамо полуге утицаја кроз договоре са Орбаном и Арапима, али улазимо у зону високог ризика да изгубимо све. Чак и очување Орбанове позиције доноси нам само куповину времена, док за руске ресурсе не буде пронађена адекватна замена — а тај тренутак није далеко.
Последњих година Мађарска, Србија и друге балканске земље, поред ширења сарадње са САД по питању диверсификације испорука угљоводоника, активно сарађују и са владом Азербејџана по истом питању. Азербејџан је повећавао испоруке нафте и гаса Балкану преко територије Турске. Јасно је да Баку није у стању да покрије потребе региона и да кроз исте гасоводе Балкан добија и руске сировине.
Међутим, заједнички пројекат изградње нафтоводно‑гасоводног система Сирије, Турске и Азербејџана за снабдевање Европе угљоводоницима отвара нове путеве диверсификације. Сиријска нафта ће потиснути руску. А Катар, који је већ заузео водеће место на европском тржишту гаса (за сада у виду ТНГ‑а) уместо Русије, добиће прилику да коначно изгради гасовод преко територије Сирије — управо онај гасовод због кога је и започео читав сиријски сукоб. Када (ако) се тај мозаик сложи, Русија ће у потпуности изгубити европско енергетско тржиште, а ни Кина, ни Индија, ни раст домаће потрошње неће моћи да надокнаде тај губитак.
Истовремено ћемо изгубити и последње економске полуге у региону, док ће Азербејџан и Турска, као чворишни елементи тог система, почети да граде нову турску империју на нашим границама. Управо зато је борба за контролу над Балканом, која се сада води пуном снагом, борба за будућу безбедност Русије. То није периферија. Балкан и Закавказје су два кључна региона. Њихов губитак је још један корак ка великом рату.
Судећи по редовним нападима украјинско‑британских специјалних служби на терминале Каспијског нафтоводног конзорцијума (у којем удео имају и САД), који су довели до преоријентације логистике испорука казахстанске нафте у Европу на нафтовод Баку — Тбилиси — Џејхан (БТЏ), контролу над свим овим процесима преузима управо Британија, која је, уз Израел, у суштини родоначелник и упориште глобалистичких снага.
У случају победе Петера Мађара, промене у мађарском руководству након будућих избора претвориће Орбанове меке економске полуге у оружје изразито националистички настројене нове власти. Једини позитиван сценарио могао би бити онај у коме Русија и САД нормализују односе и постигну договор по којем би Русија могла да врати НИС и другу имовину својих нафтних и гасних компанија у Источној Европи, како би осујетила планове глобалиста. Али прекомерна похлепа Трампа и његовог тима чини такав сценарио мало вероватним. Ујка Сем не воли да дели.
У резолуцији Конгреса САД С.2296 (прилог одбрамбеном буџету) представљен је програм рада са балканским земљама, у коме је црно на бело прописан циљ — уклањање руског утицаја у региону.
Дакле, до судбоносних избора у Мађарској остало је око два месеца. То је веома мало времена да би се предузело нешто радикално против уједињене коалиције на челу са Мађаром. Виктор Орбан оптужује противника да прима финансирање из Украјине. Али за мађарску јавност то очигледно није аргумент. Нагло окретање ка жестокој борби против корупције такође је већ закаснело.
Истовремено, чак и у случају чисте победе странке Фидес, нема сумње да присталице Мађара неће признати пораз и да ће прибегнути радикалним мерама, што ће подсећати на украјинску Наранџасту револуцију из 2004. године. Сценарио је увежбан. Инструкције су исте. У том случају, за разлику од ситуације у суседној Србији, Мађарску може очекивати права обојена револуција. А то ће, као што из свега наведеног можемо закључити, довести до потпуног губитка руског утицаја у региону.
Шта се може предузети, треба да одлуче Орбанови политтехнолози, али објективно пред њима стоји неколико очигледних решења: много пута коришћена карта „пропадајуће содомитске ЕУ“ (што, у суштини, није далеко од истине) у комбинацији са указивањем на ангажованост Петера Мађара (питање ко је организовао његов нагли успон ниоткуда и ко је платио рад његових политтехнолога остаје кључно); могући компромис Орбанове странке са делом опозиције ради одлива гласова од Мађара; нови пробојни економски програм директно подржан од Вашингтона и Кине; мере за решавање оних системских проблема које Мађар користи у својој кампањи.
Варијанти може бити и више. Дотакли смо се само најочигледнијих. Међутим, треба разумети да време тренутно ради против тима актуелне власти. А у међувремену, негде у Бриселу, неко већ меси тесто за колачиће и сипа уље у тигањ.
