Оно што нико не буде хтео- то ће се звати Србијом, и сасвим нам је довољно док наш праг није тај пањ! Док су туђа му*а у процепу ја ћу мирно да чешкам своја и понављам: “Догодине…” До које год године треба само нек се моја му*а зоре на том напрстку иловаче што ће се Србијом звати, ако је ико и буде дозивао…

Да Србима на српскоме Косову и Метохији разрезују дозволе и колико му је то боравишта потаман?! Тамо где смо вековали сада ћемо бити срећни ако нам ко пашчадима дозволе да протрчимо?! Где смо постали дозволиће нам да протегнемо ноге док неко не подвикне: “Доста је, Срби, истекла боравишна дозвола, ајде разлаз!” Где заиста једино ЈЕСМО- одсад ћемо бити колико битанга Курти одреди, а не колико манастири казују! Велика победа Аце и Аљбина, браће по пи*ди материни коју су нам кусо скројили да се у њој раскомотимо…

Нема везе, док је мени ово му*анца да храбро трсим из заветрине нека пећких кандила на ветрометини. Јесте светиња, јесте трон, ал ваља ми и хоклица док год је мојој гу*ици добро, па “Догодине…” Или ћу ја к Самодрежи или ће она к нама, коме пре истекне боравишна дозвола…

Њој у вечности- нама у пуком трајању, док нас не затрпају с то мало земље што ће остати да се Србијом зове. Ако је и за толико остане! Сачувај нас Боже оволиких “победа”- да ако научимо да презремо поразе!

Да ако схватимо да је то “Догодине”- данас, јер сутра постоји онолико колико знамо да смо без Косова и Метохије шака јада и шака земље коју ће запишати свака луталица… Ако ће Србија на заветној светињи боравити колико јој крвници дозволе, а ми храбро погнемо главе, кише ће нас спрати ко балегаре. Јер, где се то балега корени, и куд би то балега “Догодине”…