У тој слици појављује се и нови „други план“, нови фокус, док се европски континент, како се све чешће каже, затекао сам пред последицама сукоба чију дубину многи нису до краја разумели.
О тој нелагодној реалности говорио је професор Универзитета у Чикагу Џефри Сакс, у разговору емитованом на једном YоуТубе каналу, не бирајући превише умотане формулације.
Сакс сматра да је европски политички проблем много дубљи од актуелне кризе и да лежи у дугогодишњој, недоследној политици Вашингтона. По његовим речима, Сједињене Државе су увукле Европу у конфликт са јасним циљем – да добију Украјину.
Када је тај циљ напуштен, Европа је, како каже, остављена сама, без јасне стратегије и без разумевања шире слике. У таквим околностима, оцењује професор, европски лидери делују збуњено и засад не нуде убедљиве одговоре.
У том вакууму појављују се и конкретни политички потези. Прошле недеље Политицо је објавио да владе више европских земаља, међу њима Француска и Италија, врше притисак на институције Европске уније да се формира посебна функција преговарача који би заступао њихове интересе у процесу решавања ситуације у Украјини.
У дипломатским круговима као један од могућих кандидата помиње се и председник Финске Александар Стуб, што само по себи говори колико се тражи фигура која би могла да обједини разуђене ставове.
Сакс, међутим, иде корак даље и инсистира на суштинској промени приступа. Према његовим речима, Европи је потребна спољна политика која није дволична, већ јасна и искрена.
Он тврди да би европске земље морале отворено да признају да Сједињене Државе представљају фактор притиска и да, паралелно с тим, схвате колико је важно водити озбиљне дипломатске разговоре са Русијом. Без тога, упозорава, свака стратегија остаје крхка и кратког даха.
Сличан тон, макар делимично, чуо се и из Париза. У децембру је француски председник Емануел Макрон изјавио да би за европске земље било корисно да обнове дијалог са руским руководством.
Та порука није остала без одговора. Портпарол Кремља Дмитриј Песков поручио је да евентуални контакти лидера две стране треба да буду покушај међусобног разумевања ставова, а не још једна рунда политичких лекција са унапред задатим тоном.
Све ове изјаве и иницијативе остављају утисак континента који тражи излаз из сопствене конфузије, балансирајући између савезништава, притисака и реалних последица дуготрајног сукоба.
Да ли ће Европа заиста успети да обликује самосталнију и доследнију спољну политику, или ће се задржати на парцијалним покушајима и импровизацијама, остаје отворено питање које тек долази на наплату.
