(srpska.ru)

Сопствено име народа потиче од различитих појмова са којима народ себе повезује, изражавајући свој идеал савршенства.

Народ у свом имену може тврдити: ми смо људи, а други нису. Тако Маријци себе зову Мари, што значи „човек“, Цигани себе именују Рома, што такође значи „човек“, Чукче своју народност називају Лигјороветљан, то јест „прави људи“. И због тога их не треба корити, таква је древна психологија народа који је себи такво име одабрао.
     
Народ себе може и овако именовати: ми смо своји, други су туђини; тако се називају Свеји, Швабе, у чијем имену је корен своји.

Каткад народ прихвата име великог претка, узимајући његов живот себи за пример. По имену легендарног претка се назваше Јевреји и Чеси.

Има народа у чијем имену се очито чује назив древне домовине – такви су Пољаци и Италијани.

А има и трагичних случајева, када народ уместо рођеног племенског назива прихвата надимак који су му други народи дали, што сведочи о духовној исцрпљености националних снага. Ето, ми Немце зовемо Немци, некада смо све странце називали немци, пошто нису разумели наш говор и били за нас као да су неми; дакле ми Немце зовемо Немци, Французи их називају Алеман, Енглези их именују Џоман, али они сами себе и дан-данас зову само Дојч.

Нас, Русе, Летонци и Литванци одвајкада називају Кривас, Финци нас вековима именују Вене, али нама није било ни на крај памети да прихватимо било који од тих назива. Па зашто онда данас покорно прихватамо Русима страно име Русијанин (нова реч у значењу: житељ Русије)? Шта је то, зар то сведочи о нашој националној исцрпљености?

Та ми нисмо само Руси, ми смо још и Словени. А о чему говори наше друго племенско име – Словени? Везано је за појам говора и речи (на руском: слово). Словени су они који говоре, говоре разумљиво и разумно, за разлику од других, то јест, Словени су опет – своји, који разумно говоре, једни друге разумеју, за разлику од туђина. Глагол „словити“, именица „слово“ – то су корени имена Словен. У стара времена је, понављам, сваки народ у свом имену садржао свој идеал људског савршенства.

Словени су народ који је оценио ризницу речи до те мере да ју је узео за своје име. И како у светлу јасности смисла нашег племенског имена подругљиво звучи псеудонаучно тумачење имена Словени, што нам га поједини лингвисти предлажу, и то: „житељи влажних долина“, укратко обитаваоци мочвара.

Друго наше име – Рус – како све нису покушавали да изобличе, коме све нису покушавали да припишу корен те речи. Једна по својим извориштима немачка теорија тврди да су се тако називали Нормани који су дошли да владају Русима у Х веку, то јест наше су нам име наводно наденули туђинци. Друга теорија, по пореклу руска, каже да је име Рус поникло од назива сићушне притоке Дњепра – реке Рос (премда народи себи никада нису узимали називе река).

Непобитно решење за нас, Русе, најважнијег питања дао је академик О.Н. Трубачов, који је доказао да име Рус потиче од словенског и индоаријевског корена рукс- или рокс-, што значи „бео, светао“. То јест, Руси су народ бео, народ Светлости.

Према описима арапских извора, у којима је пре појаве словенске писмености по први пут забележено име Руси, то су били високи људи светле коже, светле – русе косе, плавооки; у буквалном смислу речи – бео, светао народ. И сами Руси су своју земљу звали Руса (старо име Русије), буквално „бели свет, једино место могуће за живот, Домовина“.

Све оно унаоколо што не насељавају Руси, где се нису одомаћили, за њих није била Руса, то јест бели свет. Можда нам зато никад не расту зазубице на туђе земље, које су пре нас уређене, већ освајамо – чинимо својим, домаћим, рођеним – дивље земље које су пре биле ненасељене, тешко проходне.

Обратите пажњу на идеал људског савршенства, исконски садржан у нашим племенским именима: Словени – народ Речи, Руси – народ Светлости, племе Белих људи. Али смо данас допустили да наше име – Руси – и прогањају и клеветају. Ко све не кидише, као по команди организатора хајке, да помамно гризе, кида наше свето име. Стари, добро проверени метод: тамо где се славно име не може одједном уништити, може се истребити једино заједно са руским народом, то име треба оклеветати, упрљати, испоганити, вулгаризовати, наметнути му туђа значења, учинити га руглом, символом глупости, то јест толико одвратити од њега паметне и збунити незналице, да би се спремно њега одрекли, радосно прихватили други надимак, само да се не срамоте припадношћу обешчашћеном имену.

Да бисте схватили ко смо ми – Руси – добро погледајте лица руске деце. Та, већ су нас малтене одучили од тога да уживамо у њиховим јасним очима што светло гледају на свет, престали смо да препознајемо сопствену расу у њиховим русокосим ликовима. Јер, ниједан народ нема такву косу – русу. Неизразита, неупадљива, она се изненада прелива племенитом сунчевом светлошћу, као одсјај доброте које су сви Руси пуни. Долази време када морамо одважно исповедати своју рускост и крепити се спасоносном мишљу о томе да смо још увек народ Светлости.

Треба памтити и деци својој завештати да смо ми, Словени – народ Речи, да смо ми, Руси – племе Светлости, ми смо нација Белих људи. Морамо памтити своја висока имена, бити достојни њих и никоме не дозволити да им се руга.
    

Ознаке: порекло, Руси, руско име, Словени, Татјана Леонидовна Миринова