Прочитај ми чланакУ тренутку када породилишта служе сплачинама, када у сеоске амбуланте више ни миш не свраћа, а Србија све више личи на земљу без путева и здравства, председник Александар Вучић у Абу Дабију машта о ЕКСПО-у 2027. Као да ништа друго не постоји, ЕКСПО је представљен као „круна сарадње“ са Уједињеним Арапским Емиратима, и као да ће гомиле бетона, шатора и спонзорских павиљона заменити оно што грађанима највише недостаје – здравство, сигурност и правда. Док се милијарде евра утапају у пројекте „светле будућности“, у реалности се труднице порађају по ходницима, а пацијенти лече сами себе – ако уопште доживе ред у чекаоници.
У Вучићевој визији, Србија ће, уз „подршку пријатеља који су увек били ту за нас“, заблистати као „центар иновација, науке и смелих визија“. У преводу: још једна прилика за монументалне грађевинске пројекте, намештене тендере, урбанистичке масакре и јавно-приватна партнерства иза којих остаје само бетон, празни садржаји и дуг. Док је председник у Абу Дабију представљао „нове планове који ће променити не само Србију и регион, већ и целу Европу“, код куће се студенти хапсе, професори суде, а глас народа гура под тепих – заједно са финансијским извештајима разних парадржавних фондација.
Упечатљива је и тишина институција. Док се власт свакодневно позива на „пријатељство и визију напретка“, у пракси гледамо девастацију јавног простора, крах правне државе и непрекидан медијски спин. Тако EXPO више не личи на догађај светских идеја, већ на национални бекство из стварности – скупу илузију која ће, као и Београд на води, служити као позорница за вечну самопромоцију једног човека.
Иза речи о „модернизацији“ и „иновацијама“, крије се већ добро увежбан модел – стране инвестиције које долазе без јавне расправе, кроз тајне уговоре, уз субвенције и ослобађање од пореза. Радници раде у условима недостојним епохе у коју нас наводно уводи EXPO, а домаћа привреда – углавном микро и мала предузећа – бива гурнута у други план, без системске подршке и заштите.
Капитал из Уједињених Арапских Емирата већ је претворио део Београда у приватни полигон за луксузне станове које нико од становника Србије не може приуштити. Сада се тај модел шири као „нови концепт економског и инфраструктурног повезивања Европе“. Докле год је реч о повезивању џепова уског круга политичко-бизнис елите – Европа ће, чини се, морати да причека.
Србија тако корача ка EXPO-у у сенци рушевина правне државе, социјалне правде и институционалне транспарентности. Ако је то „круна сарадње“ са Емиратима – онда је круна од магле, а темељ од муља.
