Прочитај ми чланакБалканска политика ЕУ је у 2019. години пропала. А већ следећа, 2020. година, могла би да буде година у којој ће се балканске рушевине донекле рашчистити.
И већ на пролеће могло би да се види колико је лешева под тим рушевинама.
Foto: depositphotos/solinchuk
Самит „ЕУ – Западни Балкан“ планиран је за мај следеће године у Загребу. Савет ЕУ је у октобру ове године званично одложио одлуку о отварању приступних преговора са Северном Македонијом и Албанијом.
Вето француског председника Емануела Макрона изазвао је згражавање у читавом региону, али и у ЕУ. Осим тога, то је било и гажење обећања са претходног самита. У Немачкој се пре свега критиковало то што је Европска унија својим жустрим одбијањем изгубила важну полугу – није подржала прозападне реформе у шест држава југоисточне Европе које још нису чланице ЕУ.
Многи се надају да би на самиту у Загребу могле да буду ревидиране октобарске одлуке. Али слабе су наде за то. Јер самит би требало да припреми нови сазив Европске комисије, а њен извештај је у надлежности новог комесара за проширење Оливера Вархељија. Мађарски премијер Виктор Орбан, чију политику следи и Вархељи, залаже се за проширење ЕУ на југоисток, али са потпуно другачијом агендом од Немачке.
Орбан, наиме, не дели забринутост због стања демократије у балканским државама. Напротив. Он је био тај који је бившег корумпираног северномакедонског премијера спасао затвора. Што се Мађарска више залаже за Балкан, утолико је већа скепса у Француској, Холандији, али и у Немачкој. Страхује се да Мађарска користи државе југоисточне Европе само да би проширила зону свог утицаја и тако се одбранила од избеглица.
Заев је сав улог ставио на једну карту – и изгубио
Месец дана уочи самита у Загребу, у Македонији ће се одржати избори. Реформски премијер Зоран Заев консеквентно је држао курс Европске уније. Чак је 2018/2019. и променио име сопственој земљи. Тако је сав улог ставио на једну карту – и изгубио. Под свежим утиском француског вета, расписао је нове изборе. Ако Заев изгуби и на власт дође ауторитарна, националистичка, проруска опозиција – про-Европејци дуго у читавом региону неће више имати никакве шансе.
Обећање „приступ за реформе“, видљиво за сваког, нису могли да одрже. Иронија судбине би била када би Северна Македонија на загребачком самиту добила „да“, а да пре тога победе десничарске снаге. Порука би гласила: сваком захтеву Запада требало би се максимално супротставити! Само тако се побеђује!
Србија: Перманентни избори, јавност и модус мобилизације
Бирачи ће и у Србији највероватније да гласају 2020. године. Исто као и 2017, 2016, 2014. и 2012. Перманенти избори су за јаког човека земље, председника Александра Вучића, опробано средство како би се јавност држала у стању мобилизације, како би се опозицији то демонстрирало у годишњем ритму. Француски вето је Вучић већ у октобру искористио како би релативизовао оријентацију Србије ка Западу и свој народ припремио за константно окретање између Европе, Русије, Кине и свих могућих инвеститора – што је опет логична последица кочења ЕУ. Зато нема потребе за журбом када је реч о приступним преговорима.
Исто важи и за Црну Гору. Та мала земља, исто као и њен сусед Србија, већ седам година води приступне преговоре. И до сада суптилно игнорише благе европске опомене због корупције и застрашивања новинара и опозиционих политичара.
Албанија: Хоће ли се премијер Рама окренути од ЕУ која крши дату реч?
Албанија је у кризи. Нико не зна да ли ће та криза 2020. бити превазиђена. А и како би се то могло знати? Након бојкота локалних избора и изласка опозиције из парламента све је практично стало. Премијер Еди Рама се суочио с криминалном мрежом и сузбио трговину дрогом. Због тога је стекао поштовање ЕУ. Али сада му недостаје међународна подршка – и то не само због блокаде пута ка ЕУ, већ и због тога што поједине земље ЕУ, а пре свих Холандија, не желе да застраше албанску опозицију. Но, не треба очекивати да ће се Рама повући. Могло би да се догоди слично као са Вучичем у Србији – да се окрене од ЕУ која крши дату реч и потражи сопствени пут.
А не треба очекивати ни да ће се Босна и Херцеговина 2020. пробудити из политичке коме. Због тога што су свуда у региону ослабиле наде у бољу будућност, све је јачи талас исељавања. Са немачким Законом о усељавању стручне радне снаге, који би у марту требало да ступи на снагу, Берлин томе даје додатни подстицај.
Косово: Један бунтовник жели да сузбије корупцију
Истински је напет једино развој ситуације на Косову. Победом на октобарским изборима та земља ће добити новог, потпуно другачијег шефа владе. Аљбин Курти, бунтовник, обећао је одлучну борбу против корупције и због тога би морао да се суочи и са моћним, чак и насиљу склоним мрежама. За Куртија – за разлику од реформатора у земљама региона – ЕУ је мање део решења, а више део проблема. Јер иза демонстративне верности Европи досадашњи моћници радо су крили своје личне, махом финансијске агенде. Захвалност им је масовно исказивана подршком западних амбасадора током сваког формирања владе.
Овај пут се Запад држи по страни. А то важи чак и за САД. У Вашингтону се очигледно ради на новој стратегији за Балкан. Међутим, још је нејасно како би то требало да изгледа. Али то да Американци узимају ствар у своје руке онда када Европа више не зна како даље – то је позната мустра у региону. Још од ратних деведесетих.
