YОУ ТУБЕ ПОГЛАВЉА:

00:00:00 Увод: страх, опстанак Срба и критика елите
00:09:55 Студенти, судски спорови и критика црквених представника
00:18:49 Курти, Српска листа и тактика северно и јужно од Ибра
00:24:51 Где је новац за КиМ: провера трошења и предлог фонда
00:29:23 Разговори са Албанцима и одлазак Срба из Чаглавице
00:35:18 Повезивање расељених и државни савет за КиМ
00:43:59 Затворени Срби и сећање на Оливера Ивановића
00:46:27 Милошевић, смењивост власти и Срби као фактор мира
00:53:50 Миграције и рана упозорења на погрешну политику
01:01:13 Одговорност Београда, достојанство и млади на КиМ
01:04:45 Криминал, порекло новца и преображај Чаглавице
01:08:25 Песма о Стојану, владика Артемије и порука Србији

Србима на Косову и Метохији најпре треба вратити наду да могу да остану на својим огњиштима, зауставити исељавање и обезбедити да новац намењен њиховом опстанку заиста стиже до породица, поручио је Мома Трајковић, председник Српског националног форума из Грачанице. У интервјуу за „Србин.инфо – канал Центар” предложио је државни савет за Косово и Метохију и посебан фонд чији би рад био уређен законом.

У разговору са Дејаном Петром Златановићем, Трајковић је положај Срба у јужној српској покрајини, под окупацијом албанских сепаратистичких структура, описао као спој безбедносне несигурности, губитка перспективе и зависности од политички контролисаних примања. Његова основна порука јесте да се национална политика мора стварати са људима који тамо живе, а да обећања о брзом и коначном решењу прикривају сложеност проблема.

Прво вратити наду: промена власти сама не уклања страх

Говорећи о очекивањима од нових власти и Студентске листе, Трајковић оцењује да се људи још нису ослободили дугогодишњег страха. Према његовим речима, у органима и установама у којима Срби раде и даље постоје људи који контролишу финансије, решења о запослењу, уговоре о раду и ангажовања на одређено време. Због тога, упозорава, могућност политичког условљавања не престаје самим најављивањем другачије политике.

Ипак, каже да види „зрачак слободе” и простор да се становништво охрабри. Подржава опредељење Студентске листе да се држи Устава Србије, Резолуције 1244 Савета безбедности УН и документа о Косову и Метохији који се помиње у разговору. То назива добрим темељима, али задржава резерву: лепо изговорене поруке, наглашава, тек треба проверити кроз стратегију, поступке и стварне последице по свакодневни живот.

Устав Србије одређује Косово и Метохију као саставни део територије Србије са положајем суштинске аутономије. Резолуција 1244, уз потврђивање суверенитета и територијалног интегритета тадашње СР Југославије, предвиђа међународно присуство, привремену управу и безбедан повратак избеглих и расељених. На тај уставни и међународни оквир Трајковић упућује као на полазиште, захтевајући да његова примена буде повезана са конкретном заштитом људи.

„На Косову, око Косова и за Косово постоји процес”

Трајковић сматра да је највећа последица досадашње политике то што становништво више не верује обећањима. Људи, објашњава, виде да се дешава супротно од онога што им је најављивано и зато траже сигурност изван покрајине. Први задатак нове власти, према његовом виђењу, јесте да врати поверење и уверење да је останак могућ, а следећи да заустави негативне процесе који су већ покренути.

„На Косову, око Косова и за Косово постоји процес”, каже Трајковић, подсећајући да је такав став изнео још у Стразбуру, у новембру 1999. године, и у својој првој књизи. Присећа се да је његову тадашњу изјаву снимила новинарка Соња за емисију ВИН. Суштина тог става, објашњава, јесте тражење решења за појединачне проблеме, уз одбацивање обећања да један потез може затворити цело питање.

Оштро одбацује Вучићеву идеју разграничења Срба и Албанаца и поделе Косова и Метохије. По његовом мишљењу, такав приступ отвара нове проблеме и угрожава људе који остају изван замишљених линија. Зато поруку да нема једноставног коначног решења везује за обавезу сталног деловања: економску, социјалну, политичку и интелектуалну обнову српске заједнице, како би могла да издржи дуг процес борбе за своја права.

„Глава српског народа је побегла”: критика универзитета и интелектуалаца

Према Трајковићевој оцени, српски народ у покрајини остао је без довољне подршке сопствене елите. Изразом да је његова „глава побегла” описује одлазак, повлачење и ћутање оних који су, сматра, морали да га предводе. Посебно прозива универзитетску средину и више од хиљаду професора које помиње у разговору, тврдећи да су многи више бринули о платама и сопственој егзистенцији него о угроженој заједници.

Исту замерку упућује делу људи из културе, образовања и здравства, као и слободним интелектуалцима. По његовим речима, неки су прихватили погодности, док су други спустили главу и ћутали. Истовремено изричито одаје признање појединцима који су поступали другачије. За промену положаја Срба, наглашава, потребно је поново изградити стручну и моралну снагу заједнице и ослободити њено представљање од критеријума политичке послушности.

За представнике које је подржавала Вучићева политика користи израз „интелектуални и политички полусвет”. Оцењује да они, ослоњени на примања и послушност, немају знање којим би одговорили албанској политичкој и пословној елити. Последица је, тврди, да Срби у институционалним сусретима доживљавају поразе и понижења. Његов захтев зато обухвата стварање компетентног представништва, способног да самостално процењује односе и брани интересе становништва.

Цркви замера изостанак саборности и затворена врата

Трајковић каже да су он и његови сарадници своју националну борбу започели са Црквом, због чега им тешко пада садашњи недостатак сарадње. Сматра да је управо саборност историјска улога Цркве у временима када народ остане без државне заштите и интелектуалног вођства. По његовом суду, црквени представници у многим пресудним тренуцима ту улогу нису одиграли, иако је потреба за њом била изузетно велика.

Епархију рашко-призренску означава као велику препреку деловању његове организације, а патријарху замера што их, како тврди, није примио ни после десет писама. Оптужује црквене представнике да су подржавали Вучића и Српску листу. Као пример наводи вечеру митрополита Теодосија са представницима те листе и Владимиром Лучићем из Телекома током кампање, што тумачи као поруку бирачима коме треба да дају глас.

Уједно изражава наду у приближавање, али тражи да оно буде засновано на чињеницама и преиспитивању досадашњих односа. Своје деловање назива националном борбом, објашњавајући да му политичка каријера није циљ. Подсећа да је био потпредседник Владе Србије 1990. године и наводи да је, од приближно четири деценије бављења политиком, око 36 година провео у опозицији, а само почетне године у власти.

Студенти, Теодосије и спор око Дома културе у Грачаници

Коментаришући посету представника Студентске листе митрополиту Теодосију, Трајковић замера што независне српске организације нису биле позване. Према његовом наводу, позван је Живојин Ракочевић, кога сматра противником њиховог досадашњег деловања. Оцењује да је тиме сусрет изашао из оквира посете Цркви и добио обележје селективног политичког представљања, јер су студентима приближени поједини људи из јавног живота, док су други остали изван разговора.

У том контексту тврди да им Ракочевић, као директор Дома културе у Грачаници, није дозволио коришћење простора за сабор. Због ускраћивања дворана, објашњава, око 300 људи са Косова и Метохије морало је да допутује у београдски хотел „М”. Његова порука студентима јесте да разговарају и са онима који су се супротстављали дотадашњој политици, уз преиспитивање одговорности људи који сада покушавају да промене страну.

Подршка студентима и десет спорова због напада

Трајковић подсећа да су Српско национално веће, Српски национални форум и „Отаџбина” подржали студенте, препознајући могућност демократског преокрета. Наводи и своје обраћање на Славији и уручење посебне повеље студентима, црвеног косовског божура. Каже да је после тог говора уследила широка кампања против њега у медијима које описује као режимске и да због тих напада тренутно води десет судских спорова које је сам покренуо.

Међу туженима помиње Ану Брнабић, тврдећи да га је називала издајником и оптуживала за продају српске земље и неспречавање приватизације. Такве оптужбе одбацује, питајући како човек без функције и институционалне моћи може сам да заустави приватизацију коју спроводе приштинске структуре. Као актуелан пример помиње приватизацију на Шар-планини и подручју националног парка, за коју одговорност пребацује на оне који располажу државним инструментима.

Наводи и поступак против портала Република, за који каже да на расправи није понудио документе који би поткрепили оптужбе против њега. Очекује исход у своју корист, али га не представља као већ донету пресуду. Износи и своју сумњу да иза таквих медијских напада стоји финансијска подршка која омогућава наставак кампања и покривање трошкова спорова. Тај део разговора описује као искуство борбе против јавног жигосања.

Зависност од буџета и страх од губитка егзистенције

На питање зашто део Срба гласа за политику коју сматра штетном, Трајковић одговара да је огроман део заједнице егзистенцијално везан за државни буџет. Процењује да је реч о 80 до 90 одсто људи и објашњава да страх од губитка посла или прихода надјачава политичко незадовољство. Због тога сматра да резултате избора треба посматрати и кроз односе зависности, притиске и могућност манипулације.

Цркви, универзитету и интелектуалцима замера што нису довољно охрабрили становништво да јавно говори и слободно одлучује. Бриселски споразум, француско-немачки план и Охридски анекс помиње као делове политике коју оцењује као издају српских интереса. Сматра да је заједници требало објаснити последице прихватања и спровођења тих аранжмана и да су људи који су имали ауторитет пропустили прилику да спрече њено политичко подређивање.

Курти, повлачење из институција и улога Српске листе

Политику Албина Куртија Трајковић описује као најекстремнију опцију. Присећа се да су неки Срби очекивали другачији однос од човека који није носио терет ратног учешћа. Његово објашњење је да се Курти управо притисцима на Србе доказивао у надметању са политичким опцијама Хашима Тачија и Рамуша Харадинаја. Последице таквог надметања, оцењује, најтеже су погодиле српско становништво, док Београд није имао одговарајући одговор.

Износи и политичку сумњу да се поступци Београда и Приштине не могу разумети без њиховог међусобног договора. Као посебно штетне кораке издваја повлачење Срба из полиције и других институција на северу, које повезује са каснијим исељавањем. Српску листу описује као инструмент спровођења споразума и тврди да је настала у договору Брисела, Тачија и Вучића. То су његове оцене политичког механизма који критикује.

Према његовом тумачењу, после Бриселског споразума уследило је потискивање људи који су могли да се супротставе таквој политици. Помиње Марка Јакшића, Оливера Ивановића и себе, уз оцену да је њихово самостално деловање представљало сметњу. Од нових власти очекује разјашњење тих процеса и одговорности, а своју улогу и улогу сарадника види у томе да јавности покажу да међу Србима у покрајини постоје и другачија мишљења.

Север и југ Ибра: различите околности захтевале су различиту тактику

Трајковић објашњава да су још 1999. године осмислили стратегију засновану на разликама између севера и средина јужно од Ибра. За Србе на југу, који су остали без дотадашње локалне власти, прихватање нужних административних односа било је, каже, услов свакодневног опстанка, уз непризнавање сецесије. За север је заступао другачији приступ: очување постојећих српских структура и неприхватање укључивања у систем приштинских власти.

Тврди да је Бриселским споразумом та стратегија разбијена и да су Срби на северу притисцима усмеравани на локалне изборе и интеграцију у приштински систем. Подсећа и на претње употребом полиције које приписује тадашњој политици Београда. Према његовој процени, две трећине преосталих Срба живи јужно, а трећина северно од Ибра, што користи као аргумент да се положај целе заједнице мора сагледавати из различитих локалних искустава.

Где је новац: захтев за пресеком трошења и посебним фондом

Као један од првих задатака државе издваја утврђивање куда је отишао новац намењен Косову и Метохији. Позива се на Вучићеве наводе о годишњим издвајањима од 750 до 800 милиона евра и пита како, поред таквих износа, постоје породице зависне од народних кухиња. По његовом мишљењу, несразмера између најављених средстава и сиромаштва захтева детаљну проверу исплата, расподеле, посредника и крајњих корисника.

Износи тврдњу да се приближно половини средстава траг губио пре него што би стигла до људи којима су намењена, помињући Рашку и Копаоник као тачке које треба испитати. Говори о сумњама на корупцију, наплату дозвола Албанцима и различите малверзације. Сматра да трагови постоје, али упозорава и на ограничења истрага: Србија, каже, може проверити свој део токова, док приштинске институције нису заинтересоване да истражују трошење српског новца.

За обичног радника у приватном сектору наводи приближну зараду од 500 евра, уз могућа одступања и често нерешено осигурање и стаж. Каже и да су некадашње разлике између примања у покрајини и остатку Србије умањене. Његов закључак је да висина формално издвојеног новца не гарантује сигурност породица ако средства служе за политичко условљавање, куповину лојалности и одржавање зависности од локалних моћника.

Зато предлаже косовски фонд и закон који би уредио његов рад, државну контролу и расподелу средстава. Приоритет би, према том предлогу, имале егзистенцијално угрожене породице, а сва улагања и давања морала би да буду праћена. Смисао фонда види у јачању опстанка и ослобађању људи од уцена. Одбацује праксу у којој се помоћ становништву претвара у средство страначке контроле и изборне мобилизације.

Шта Трајковић предлаже као прве кораке

Предлог	Ко би учествовао	Циљ према Трајковићевом објашњењу
Повратак поверења и заустављање исељавања	Држава и Срби који живе у покрајини	Створити уверење да породице имају будућност на својим огњиштима.
Пресек досадашњег трошења	Надлежни државни органи	Утврдити токове новца, одговорност и стварне кориснике помоћи.
Фонд уређен посебним законом	Држава, уз контролу свих давања	Усмерити средства ка угроженим породицама и спречити политичко условљавање.
Државни савет за Косово и Метохију	Представници Срба са КиМ, Владе, опозиције, Академије и Цркве	Разматрати кључна питања и предлагати државну политику изван страначког монопола.
Разговор о стратегији	Студентска листа и независне српске организације	Проверити предлоге људи који непосредно живе проблеме у покрајини.
Повезивање расељених и преосталих Срба	СНВ, СНФ, „Отаџбина”, расељени и држава	Ојачати заједницу која је бројчано и организационо ослабљена.
Укључивање младих и стручних људи	Млађа генерација и независни професионалци	Обновити политичко представљање и способност заједнице да штити своја права.

Самостална српска политика и државни савет за Косово и Метохију

Трајковић своју стратегију назива аутентичном српском косовском политиком: Срби у покрајини треба да буду ослонац Србије, али и учесници у одлучивању у Београду. Подсећа да је такву политику својевремено градио са владиком Артемијем. Каже да су тражили искреног партнера у централној Србији, али да га нису нашли, јер су различите странке, по његовој оцени, углавном симулирале борбу за Косово и Метохију.

Одбацује стварање нове Српске листе као продужене руке неког центра моћи. Уместо тога предлаже државни савет за Косово и Метохију, у који би ушли представници Срба из покрајине, Владе, опозиције, Академије и Цркве. Савет би разматрао кључна питања и предлагао Влади правац деловања. Његов циљ је да Косово и Метохија престану да буду предмет искључиве контроле једне странке и њеног руководства.

Страначко присвајање тог питања види као континуитет од комунистичке партије, преко социјалиста и ДОС-а, до Вучићеве власти. Каже да не жели да открива све детаље стратегије пре разговора са представницима Студентске листе. Најављује захтев за састанак и предлог затвореног округлог стола, без медија, на којем би предлози били темељно размотрени. Уколико постоји боља стратегија, наглашава, његова организација спремна је да је подржи.

Као посебну вредност свог круга сарадника наводи познавање односа унутар српске и албанске заједнице, њихових међусобних односа, поступања Београда и улоге међународних актера. Сматра да држава треба да користи то искуство. Не обећава да ће предлог одмах решити статусно питање или вратити власт Србије у покрајину, већ да може да помогне да се заустави погоршавање положаја становништва и створи основа за даље деловање.

Са Албанцима постоје контакти, али најчешће о продаји имања

На питање о могућностима разговора са Албанцима, Трајковић каже да свакодневни контакти постоје, али да се најчешће своде на купопродају српских имања. Наводи да интензитет куповине варира са приливом новца. Када се отвори питање безбедности и будућности Срба, додаје, многи саговорници тврде да Срби живе добро, док разговор о статусу покрајине или самом имену Метохија често доводи до прекида разумевања.

Истовремено упозорава да се Албанци не могу посматрати кроз представе из прошлог века. Говори о модернизацији, младим људима који знају више језика и прате светске процесе, као и о променама породичних образаца и мањем броју деце. Као лично искуство наводи разговор у коме он има троје деце, а албански саговорник једно. Оставља отворено питање да ли ће будуће генерације створити више простора за другачије односе.

Исељавају се породице, преносе се и кости предака

Посебно потресно Трајковић описује одлазак из Чаглавице, у којој живи. Према његовом сведочењу, око петнаест породица већ је пренело посмртне остатке предака у централну Србију. Каже и да поједини људи који још живе у покрајини после смрти буду сахрањени у местима где су породице створиле друго упориште. То за њега показује дубину губитка поверења у будућност и постепено прекидање везе са завичајем.

Живот многих породица пореди са свраком „на два колца”: један је на Косову и Метохији, а други у централној Србији. Објашњава да се новац зарађен у покрајини често улаже изван ње јер родитељи траже сигурност за децу. Иако оцењује да Срби у покрајини имају висок наталитет, упозорава да се та снага губи исељавањем. Породице одлазе зато што не виде поуздан одговор на питање како ће живети сутра.

По његовом мишљењу, Вучићева политика потрошила је и један од последњих ослонаца опстанка: спремност народа да трпи и подноси жртве. Подсећа на убијене, киднаповане, расељене и затворене, уз оцену да је њихово страдање политички злоупотребљавано за освајање и очување власти. Процењује да је од 2012. године покрајину напустило око 50.000 Срба, док за број затворених каже да нема тачан податак и помиње приближно 100 до 120 људи.

Расељени Срби треба да буду део заједничке борбе

Трајковић одбацује поделу на оне који су остали и оне који су отишли као препреку заједничком деловању. Каже да Српско национално веће, Српски национални форум и „Отаџбина” настоје да повежу расељене са становништвом у покрајини. Наводи да је и председник СНВ човек који живи изван Косова и Метохије, управо као израз таквог приступа. Без тог повезивања и ослонца на државу, оцењује, преостала заједница тешко може да издржи.

На помињање наводно моћног „косовског лобија” одговара да Срби који живе у покрајини такву моћ не осећају. Прихвата да постоје појединци који су искористили несрећу, али одбацује свођење свих расељених на такве примере. Према анализама које помиње, продајом имања, кућа и станова у централну Србију пренето је око шест милијарди евра. Тај износ износи као процену, повезујући га са куповином некретнина и грађевинском активношћу.

Бројеви из интервјуа и значење које им Трајковић даје

Навод из разговора	На шта се односи	Како га треба читати
750–800 милиона евра годишње	Издвајања за КиМ на која се позива при критици Вучићеве политике	Износ који гост приписује ранијим тврдњама власти
Око 50 одсто средстава	Његова тврдња о новцу који није стизао до намењених корисника	Тврдња за проверу токова новца
Око 500 евра	Зарада обичног радника у приватном сектору	Приближна оцена, уз његово упозорење на нерешено осигурање и стаж.
80–90 одсто	Његова процена зависности заједнице од државног буџета	Објашњење политичких притисака
Две трећине јужно, трећина северно од Ибра	Распоред преосталих Срба у покрајини	Однос који наводи гост
Око 50.000 Срба	Његова процена одлазака од 2012. године	Процена из интервјуа
Око 15 породица	Преношење посмртних остатака из Чаглавице	Лично сведочење о локалном процесу, а не податак за целу покрајину.
Око шест милијарди евра	Процењени приход од продаје српских некретнина пренет у централну Србију	Гост се позива на сопствене анализе
Приближно 100–120 људи	Срби у затворима које помиње у разговору	Сам каже да тачан број не зна
Десет спорова; десет писама	Поступци које је покренуо због напада; обраћања патријарху	Његови наводи о сопственим поступцима и покушајима успостављања разговора.
Шест година и два месеца	Период током којег је, како тврди, био под полицијским мерама	Лично сведочење

Оливер Ивановић: „Не знам” ко га је убио

На директно питање ко је убио Оливера Ивановића, Трајковић одговара да не зна. Каже да може да говори о атмосфери и ономе што му је познато, али да нема доказе за именовање убице. Преноси уверење дела Срба да извршиоце треба тражити у српском миљеу, уз изричиту ограду да не може да искључи друге могућности. Та разлика између сумње и знања остаје важан део његовог одговора.

Подсећа да је Ивановићу била укинута пресуда на девет година затвора и да је очекивао поновљено суђење. На тој основи износи своје тумачење да је Ивановић сметао криминалним интересима и политици коју назива издајом Косова и Метохије. То је његово политичко објашњење мотива, уз већ наведену ограду да нема доказе о извршиоцима. Од нових власти очекује да истраге расветле околности и одговорност.

Сведочи да је Ивановић био код њега код куће двадесетак дана пре убиства. Према његовим речима, разговарали су о стварању аутентичне српске политике која не би зависила од налога страначког врха у Београду. Каже да је Ивановић био заинтересован за ту идеју и да су били у коректним односима. У тој успомени Трајковић види и прекинуту могућност за организовање другачијег српског представништва у покрајини.

Зашто је напустио Милошевићеву политику

Трајковић подсећа да је почетком деведесетих имао високу функцију и да је тек кроз непосредно искуство власти јасније видео проблеме политике према Косову и Метохији. Каже да је 1992. године демонстративно напустио Милошевићеву политику, уз велике последице по себе и породицу. Себе назива једним од првих дисидената после увођења вишестраначја, а оснивање Српског покрета отпора везује за потребу самосталног представљања Срба из покрајине.

По његовој оцени, Милошевић је пропустио последњу шансу за политичко решавање тадашњег косовског питања. Наводи да је то говорио јавно и док је Милошевић био жив. Признаје да се у Хагу добро бранио, али сматра да то не поништава државничку одговорност за исходе политике. Посебно критикује неразумевање пада комунизма и подршку партији његове супруге, која је, како каже, заступала идеологију супротну правцу светских промена.

Одбацује и колективно оптуживање Срба са Косова и Метохије да су довели Милошевића на власт. Подсећа да је он добијао милионе гласова у Србији, док је број бирача из покрајине био вишеструко мањи. Срби су се, објашњава, обраћали држави на чијем је челу тада био Милошевић јер им је била потребна заштита. Сматра да треба критиковати конкретне грешке, уз разумевање положаја целе угрожене заједнице.

Ђура тракториста и упозорење да „народ вене”

Као пример раног препознавања проблема Трајковић наводи Ђуру трактористу и скуп у Батусу 1986. године. Присећа се окупљених људи који су од политичара тражили објашњење, а добијали празне одговоре. Ђура је, према његовом казивању, упоредио албанска села у којима се граде куће и улице су пуне деце са српским селима празних улица и старих кућа. За стање српског становништва употребио је слику народа који вене.

Другу причу везује за новинарку Бису Матић и старог Серафима Ивића у Чаглавици. Према Трајковићевом сећању, средином деведесетих, на питање шта ради Милошевић, старац је одговорио да игра коло, али наопако. Ту слику користи као сведочанство да су и обични људи рано препознавали погрешан смер политике. Одбацује представу да су становници покрајине били несвесни проблема и да на њих нико није упозоравао.

Тома Секулић и Милошевић: опомена о киши која хвата откос

Трајковић се присећа и сусрета из 1988. године, када је, како каже, довео рударског инжењера и политичара Тому Секулића код Милошевића. На Милошевићев оптимизам о развоју прилика, Секулић је, према његовом казивању, узвратио упозорењем да треба пазити да киша не ухвати откос. Порука те слике била је да почетни успех може пропасти ако се не сагледају околности и не доврши започет посао.

Каже да је касније између Секулића и Милошевића дошло до тешког сукоба. Преноси и Милошевићево позивање на речи са споменика кнезу Милошу о кретању право, у живот или смрт. За Трајковића је такав одговор показивао опасан смер политике и помогао му да одлучи да подигне глас. Те успомене наводи као образложење зашто захтева да власт слуша људе из покрајине, укључујући и непријатна упозорења.

Смењивост власти и национална демократска политика

На питање о политичкој будућности СПС-а, Трајковић одговара да пад једне странке сам по себи не гарантује трајну промену. Подсећа да је после ДОС-а веровао да повратак старих политичких образаца није могућ, па се показало супротно. Зато од Студентске листе очекује да извуче поуке из ранијих грешака. Његов критеријум успеха јесте изградња система у коме је власт смењива и у коме не настаје нови Вучић.

Залаже се за националну демократску опцију и изражава страх од надмоћи струје коју назива грађанистичком. Истовремено прави разлику између истинског грађанског приступа и људи који су равнодушни према правима Срба на Косову и Метохији. Грађанска политика, наглашава, не подразумева одрицање од националних интереса, већ демократски начин њиховог решавања. Оне који занемарују угрожена права Срба зато не сматра искреним либералима и критички говори о спровођењу туђе политике.

Срби су, каже, фактор мира, а њихов нестанак опасност за регион

Трајковић сматра да је међународно присуство, упркос обећањима о мултиетничком друштву, у пракси било усмерено на решавање албанског питања, док српско остаје без одговора. Упозорава на опасност да се одлазак Срба прећутно прихвата као начин уклањања проблема. Његов одговор је да преостали Срби представљају фактор мира: њихов нестанак, оцењује, отворио би опасне процесе са последицама за цео регион и будуће српско-албанске односе.

Зато одговорност за останак Срба приписује и Београду, и међународним представницима, и албанској политичкој елити. Чак и када би људи сами пожелели да оду, сматра да би сви морали да раде на условима који их охрабрују да остану. За њега мир захтева очување заједнице, безбедност, перспективу и уважавање њених права. На тој основи позива на прекид процеса у којима један народ нестаје са простора на којем је живео.

Исељавање Албанаца и Срба нема исте последице

У разговору о демографији Трајковић каже да је велики број Албанаца изван покрајине, износећи приближну процену од око милион људи. Међутим, одбацује изједначавање тог одласка са српским исељавањем. Према његовом виђењу, Албанци у иностранству чешће задржавају имања, враћају се и улажу у завичај, док Срби продају имовину и прекидају корене. Као пример развоја помиње Суву Реку и обновљене куће по селима.

Одговарајући и на питање о доласку миграната, каже да они долазе, али разговор усмерава на тежину демографских промена и разлику у последицама исељавања. Грађевински напредак и модернизацију не спори. Напротив, Чаглавицу сликовито пореди са Њујорком и каже да његов покојни отац данас тешко да би препознао место. Његова замерка јесте да такав преображај није донео сигурну перспективу српским породицама, које и даље одлазе.

Криминал, порекло новца и слабост привреде

Трајковић сматра да се трговина дрогом и организовани криминал не могу сузбијати посматрањем само Косова и Метохије, јер је реч о регионалним и ширим мрежама. Говори о проблемима са којима се суочавају и западне земље и сумњи да део куповине некретнина потиче од прања новца. Истовремено изричито признаје да постоји и поштено зарађен новац, па своју критику не претвара у оптужбу свих инвеститора или целе заједнице.

Као слике необичне пословне концентрације наводи седам бензинских пумпи на приближно два километра према Приштини и више великих продајних центара за лустере у Чаглавици. Притом наглашава да не тврди да су управо ти објекти доказ прања новца, већ да му отварају питања. Оцењује да је производна привреда слаба, а преплитање међународних интереса и криминалних токова додатни терет за простор у којем су друштвени односи већ поремећени.

Млади треба да преузму политику, а људи да буду ослобођени притисака

Трајковић каже да многи подржавају њихове ставове, али се плаше да им јавно приђу. То наводи као објашњење зашто су у првом плану углавном старији представници. Жели да млади преузму њихову политику, прочисте је, унапреде и понесу сопственом енергијом. Као лично искуство притиска наводи шест година и два месеца под полицијским мерама и тврди да је на административним прелазима, због задржавања, изгубио укупно око два месеца живота.

Одбацује етикете страног плаћеника и издајника, наглашавајући да цео живот живи на Косову и Метохији. Своје деловање, као и деловање Марка Јакшића и сарадника, описује као борбу за достојанство и образ заједнице. Народ, каже, треба разумети и када греши под притиском. Од Студентске листе очекује да прве потезе усмери ка томе, јер ће се управо на Косову и Метохији видети правац њене политике.

„Песме из косовске авлије”: од очевог гласа до Стојана са Шар-планине

Завршница интервјуа посвећена је Трајковићевом музичком раду и чувању старих косовских песама. Каже да их бележи и снима, настојећи да им да ново рухо и сачува изворни карактер, и помиње издање ПГП-а „Песме из косовске авлије”. Посебно издваја песму о Стојану са Шар-планине, коју му је у детињству певао отац Аца Трајковић, пољопривредни техничар који се петком враћао са терена.

Присећа се боравка у Москви са владиком Артемијем и гостопримства руског вајара Кљикова. После наступа руских певача, предложио је да домаћинима узврате песмом о Стојану. Према његовом казивању, владика је заплакао док је слушао причу о пастиру који остаје без стада и сам на планини. Каже да никада касније није могао да понови исту интерпретацију, обележену амбијентом, тишином и снажном емоцијом присутних.

Додаје да је вајар сутрадан, током пута за Тулу, тражио да поново пева Стојана, а да је владика при повратку предложио да песма добије глас упозорења који долази одозго. Трајковић затим помиње Данку Стојиљковић и музичара Златка Стојановића у раду на аранжману и снимку. Објашњава да су стару причу пренели у садашње време како би показали сличност судбине усамљеног Стојана и остављених Срба у покрајини.

За њега је порука песме двострука: Србима да препознају шта се дешава око њих и Србији да види шта се дешава са њеном децом. Каже да је кроз песму успео да изрази трагедију за коју као политичар није успео да избори одговор. Уз то понавља оцену да су Милошевић, Шешељ и Вучић политички расли на косовском питању, а да је цену њихових политика плаћао народ.

Позив држави да чује људе који остају

Трајковић на крају захваљује Златановићу и редакцији Србин.инфо што су преносили ставове независних српских представника и у тренуцима када су, како каже, били остављени сами. Његова завршна порука повезује све теме разговора: потребни су државна стратегија, контрола новца, слободно представљање и непосредно учешће Срба са Косова и Метохије. Први резултат такве политике, наглашава, морао би да буде уверење породица да њихова будућност постоји у завичају.

Саговорник: Мома Трајковић, председник Српског националног форума Грачаница.

Интервју водио: Дејан Петар Златановић.

Продукција и канал: Србин.инфо; „Србин.инфо – канал Центар”.