Прочитај ми чланак

РУСИЈА ИСПЛАТИЛА СТОТИНЕ МИЛИОНА ЦАРСКОГ ДУГА. Да ли је прича завршена?

0

Пре једног века совјетска власт је одбила да плати дугове из царске епохе, као и новац који је дуговала привремена влада, која је земљом управљала кратко време након што је цар абдицирао. Много година касније постсовјетска Русија је исплатила милионе долара дугова, али још увек многи људи негодују и захтевају да им се њихов новац врати. Да ли Москва планира то да уради?

Када су почетком фебруара 1918. године бољшевици објавили да не признају дугове породице Романов, „свет међународних финансија био је шокиран, а владе великих сила једногласно су осудиле такву одлуку”. Укупан дуг од 60 милијарди рубаља био је одбачен, од чега је било 16 милијарди спољног дуга.

Лењинова одлука је симболизовала раскид са царском Русијом и на практичном нивоу смањила је трошкове одржавања дугова који су оптерећивали цивилну власт са грађанским ратом у току. Годину и по дана касније Лењин је рекао да ће Москва размотрити могућност враћања дугова, ако силе Антанте престану да подржавају антибољшевичке снаге и обуставе директну војну интервенцију у Русији.

Страна подршка и интервенције су престали, али не зато што су се велике силе повиновале Лењиновим захтевима. Бољшевици су једноставно однели превласт у грађанском рату и питање дугова највећим кредиторима (Француској и Великој Британији) деценијама је остало нерешено.

Француска
Од 1880. до 1917. године грађани Француске су укупно купили око 30 милиона рубаља у руским обвезницама и њихови данашњи власници верују да оне сада вреде око 30 милијарди евра. То је став који не деле званичници ни у Паризу ни у Москви, а Француска никад није званично покренула питање руског царског дуга.

 Незадовољни власници руских обвезница бране своја власничка права пред судом у Паризу 26. јуна 2001. године.

Разлог можда лежи у томе, пишу медији, што је после руске револуције Париз конфисковао имовину која је припада царској власти. Такође је добила и руско злато из Берлина у вредности од 120 милиона златних рубаља. Берлин је злато добио од Лењинове владе 1918. године у склопу Брест-литовског мировног споразума са Немачком. Никада није враћено Русији. Французи су узели злато, али никада нису исплатили компензацију власницима руских обвезница.

Руска влада је пристала да исплати ова дуговања, чак иако правно није била обавезна да то учини. Био је то гест добре воље како би Русија осигурала улазак у састав Париског клуба, међународне неформалне групе земаља-кредитора које преговарају са дужницима када се појаве тешкоће.

Средином деведесетих Москва је потписала споразум са Француском о дуговима Романових. До 2000. године Паризу је исплатила 330 милиона евра. Русија је успела да почетну суму смањи 2,5 пута и да одговорност за исплату дуговања власницима царских обвезница пребаци на француску владу.

Москва је отада више пута саопштила да је ово питање затворено и да не постоје основе да се разматрају било какве даље исплате. Међутим, око 400 000 људи у Француској тражи милијарде евра од Русије, без икакве шансе да икада добије новац.

Велика Британија
Само за време Првог светског рата Велика Британија је Русији позајмила укупно 5,5 милијарди златних рубаља. Укупна дуговања су била још већа. Као гаранцију да ће вратити дугове Петроград је Лондону послао руско злато у вредности од 600 милиона рубаља. Међутим, чак и задржавајући злато, Лондон је због Лењинове одлуке изгубио више него што је добио у царском драгоценом металу.

Међутим, упркос овој разлици, Москва је 1986. године успела да постигне договор о отписивању дуговања. Горбачов и Тачер су одбацили узајамна потраживања. Према споразуму, власницима руских обвезница исплаћено је око 10% вредности обвезница и то од средства руске царске породице која су се налазила у британским банкама од револуције.

Шведска
Стокхолм је такође био један од руских кредитора. Убрзо после револуције Шведска је Русији дала кредит од 330 милиона круна (око 10 милиона златних рубаља). Као обезбеђење овог дуга Русија је Стокхолму послала злато у вредности од 5 милиона рубаља.

Почетком 30-их година Шведска је повратила око трећине укупног износа. Након тога обе стране су ово питање прогласиле затвореним.