У вили на Дедињу, међу одабраним људима окупљеним око патријарха Порфирија, током изборне вечери унапред се славила победа Српске напредне странке. Очекивао се још један мандат Александра Вучића, наставак сарадње са државним врхом и потврда да се односи на које су навикли неће мењати.
Онда је Вучић признао пораз.
Према изворима Нова.рс, атмосфера се потпуно променила. Окупљање је убрзо завршено, а патријарх се повукао разочаран и забринут. Његово расположење саговорници нашег листа описују као – потпуно утучено. Изборни резултат био је пораз човека са којим је годинама градио политичко савезништво, али и најава неизвесности за круг људи који је такав однос претворио у начин управљања Црквом.
Истог дана Порфирије је грађанима препоручио да гласају по савести и резултат прихвате „са смирењем“. Исход је описао као вољу Божју, „можда не за нас у датом тренутку потпуно разумљиву“.
Неколико сати касније ту поруку требало је применити и на сопствена очекивања.
Пораз СНС-а не одређује патријархов положај. О њему одлучују црквени органи. Мења, међутим, околности у којима су доношене одлуке о државним милионима, заједничким пословима и кажњавању свештеника, теолога и епископа који су критиковали власт. Са Вучићевим поразом та питања нису нестала, али јесте део политичке сигурности са којом су годинама дочекивана.
Како је ломљен отпор унутар Цркве
Однос СПЦ према напредњачкој власти није од почетка био јединствен. Док су били живи митрополит црногорско-приморски Амфилохије и умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије Јевтић, Вучићева политика имала је утицајне противнике и међу архијерејима, нарочито кад је реч о Косову.
Амфилохије је крајем 2017. подржао апел за одбрану Косова и Метохије, а потом упозоравао да председникова политика води ка издаји. Провладини медији одговарали су представљајући га као политичара у мантији и човека који жели патријаршијски трон.
У мају 2019. Вучић је, на позив патријарха Иринеја, присуствовао Сабору СПЦ. После састанка објављене су информације о оштрој расправи са Амфилохијем. Митрополит је касније потврдио шта мисли о председниковој политици.
„Вучић је издајник. Својим понашањем и поступцима показује да ће издати Косово“, рекао је, објашњавајући да му то говори и непосредно.
Ни патријарх Иринеј, упркос блискости са државним врхом, није избегавао сваку поруку која је властима постављала границе. Аутору овог текста је у септембру 2020, током преговора Београда и Приштине, рекао:
„Једини договор који Српска православна црква прихвата јесте онај у којем су Косово и Метохија у саставу Србије“.
Годину дана раније Синод је одлучио да Вучићу додели Орден Светог Саве, поводом осам векова аутокефалности СПЦ. Амфилохије се успротивио партијском сврставању Цркве, Атанасије тврдио да се додели противи велики број епископа, а Максим указивао на несклад између образложења одликовања и политике разграничења. Григорије је касније оценио да је додела потиснула значај јубилеја.
Орден је ипак уручен. Противљење епископа није променило одлуку, али је показало колико је однос према Вучићу поделио Цркву.
Нови сукоб уследио је током литија против Закона о слободи вероисповести у Црној Гори. Почетком 2020. Амфилохије је замолио Вучића да одложи најављени долазак за Бадњи дан. Према изворима Нове, у Митрополији су страховали да би посета унела поделе међу учеснике протеста и политички користила Милу Ђукановићу. Григорије је тврдио да је власт у Србији од почетка била на Ђукановићевој страни.
Информер је, за то време, Амфилохија оптуживао да ради за црногорског председника. Човек који је предводио протесте против Ђукановићевог закона постао је, у верзији провладиног таблоида, његов сарадник.
Промена односа снага
Амфилохије је преминуо у октобру 2020, два месеца после изборног пораза ДПС-а. Ни припреме његове сахране нису прошле без спора око Вучића. Како је Новој потврђено из више извора, патријарх Иринеј, Порфирије и Иринеј Буловић залагали су се да председник одржи говор, уз образложење да би то допринело јединству Срба. Део епископа снажно се успротивио, међу њима Атанасије Јевтић. Вучић на крају није говорио.
У новембру је преминуо и патријарх Иринеј. Њихов одлазак променио је однос снага у СПЦ.
Григоријеви наступи наставили су да изазивају нападе политичара и провладиних медија. Кад је почетком 2021. најавио окупљање људи који би радили на промени система, то је протумачено као припрема председничке кандидатуре. Ивица Дачић тражио је да одлучи хоће ли бити владика или кандидат, а Синод се оградио од његових изјава. Нова је тада објавила сазнања да Синод пре саопштења није ни заседао и да је иза њега стајао Иринеј Буловић.
У фебруару 2021. за патријарха је изабран Порфирије Перић, дотадашњи митрополит загребачко-љубљански, о чијој се блискости са Вучићем говорило и пре доласка у Београд.
Избор су, према изворима Нове из црквених кругова, пратиле сумње у политичко усмеравање. Додатна питања отворило је истраживање сарајевског Центра за истраживачко новинарство. Према објављеним Скај препискама и документацији, епископи су током избора тајно снимани у крипти Храма Светог Саве, иако им је гарантовано да неће бити снимани.
Постављање камера организовао је, према истраживању ЦИН-а, бивши функционер државне безбедности Љубан Ећим, којем су снимци касније достављени. Ко је желео тај материјал и чему је служио остаје питање које превазилази унутрашње црквене односе.
Државни милиони, готовина и заштита великодостојника
Савез црквеног и државног врха имао је и финансијску страну. Један од његових највидљивијих послова био је завршетак Храма Светог Саве.
Након повлачења Амфилохија из тела које је учествовало у вођењу радова, важну улогу у каснијем одлучивању добили су Никола Селаковић и тадашњи патријархов викар Стефан Шарић. Извори Нове из СПЦ још 2020. тврдили су да су њих двојица учествовала у одлучивању о извођачима и располагању средствима за унутрашње уређење Храма.
Исти саговорници описивали су наводне готовинске исплате у иностранству. Према њиховим тврдњама, новац је мењан у доларе, уз провизију банкару и привреднику блиском СНС-у, а потом ношен особи ангажованој на уређењу Храма. Тврде и да је током једног преноса патријархов сарадник заустављен са новцем, након чега је интервенисано из Србије како случај не би добио јавни епилог. Остају питања како су такве исплате евидентиране, по ком основу је готовина преношена и ко је евентуално интервенисао.
Размере државног финансирања показују објављени износи. Према обрачуну Радара, до почетка 2025. за Храм је обезбеђено најмање 74,5 милиона евра државних средстава. У априлу исте године одобрено је додатних око два милиона. У јуну 2026. Порфирије и премијер Ђуро Мацут, уз Вучићево присуство, потписали су уговор за завршне радове вредан више од шест милиона евра.
Упоредо су развијани комерцијални пројекти СПЦ. Нова је писала о комплексу „Дорћол центар“, са ценама станова изнад 4.000 евра по квадрату, и ранијој градњи на Новом Београду, у објекту од око 36.000 квадрата са 127 станова. За обнову и доградњу патријархове виле на Дедињу документацијом из 2024. предвиђени су радови вредни око 650.000 евра.
Питања заштите појединих великодостојника отварана су и поводом кривичних пријава. Студент Академије СПЦ Марко Жарков пријавио је Стефана Шарића као налогодавца своје отмице. Шарић није оптужен, док су двојица полицајаца закључила споразуме о признању кривице за принуду. Жарков је оспоравао верзију догађаја прихваћену у том поступку.
Према сазнањима Нове, црквеном врху је преко израелског саветника из Вучићевог окружења сугерисано да критике појединаца представља као напад на целу институцију. Питања о личној одговорности тако су претварана у позив верницима да бране угрожену Цркву.
Слична одбрана уследила је и после пресуде Окружног суда у Љубљани, пред којим је Порфирије у јулу 2026. добио условну казну од четири месеца затвора због злостављања на раду бившег пароха Жељка Лубарде.
Лубарда је тврдио да су притисци почели након пријављивања финансијских малверзација и одбијања да промени исказ. СПЦ је оспорила његове наводе и регуларност поступка, оцењујући га као политички мотивисан. Синод је саопштио да је патријарху саветовао да не улаже приговор. У Порфиријеву одбрану јавно је стао и Вучић.
У Москви против протеста, у Србији против критичара
Студентски протести показали су колико се врх СПЦ удаљио од дела сопственог свештенства и верника.
Порфирије је 22. априла 2025, пред Владимиром Путином и руским патријархом Кирилом у Москви, о догађајима у Србији говорио као о „обојеној револуцији“. Иринеј Буловић помогао му је да се сети израза. Патријарх је изразио наду да ће то искушење бити савладано и пренео Вучићеве поздраве.
Део епископа заузео је другачији став. Према ранијем извештавању Нове, шесторица су патријарху упутила писмо у којем су истакла да су студенти будућност земље и осудила изјаве митрополита крушевачког Давида, који их је називао усташама.
Међу потписницима био је митрополит жички Јустин. Његови свештеници дочекивали су студенте током пешачења, а у Студеници су боравили и студенти из Новог Пазара на путу ка Новом Саду. Јустин је критиковао и полицијско насиље.
У јесен 2025. Синод је у Жичку епархију послао комисију коју су чинили Иринеј Буловић, Методије, Велибор Џомић, Мирослав Чолаковић, Милан Андрић и Владан Симић. Званични разлог биле су сумње у материјално-финансијске неправилности. Извори Нове тврдили су да је стварни повод Јустинова подршка студентима и критика власти.
Порфирије је од њега тражио сарадњу са комисијом. Јустин је суспендован 18. фебруара 2026, а управљање епархијом преузео је митрополит нишки Арсеније.
Методије је у међувремену променио однос према Вучићу: од епископа који није одлазио на председникове ручкове током Сабора постао је великодостојник који му уручује одликовање и захваљује на бризи за СПЦ. Потом је учествовао у контроли епархије свог сабрата који је подржавао студенте.
Према сазнањима Нове, Порфирије је појединачним епископима поручивао да студентима не треба отварати црквене објекте, третирајући њихов покрет као непријатељски према држави.
На Савиндан 2026. студенти и грађани после протеста „Знање је моћ“ затекли су затворен Храм Светог Саве. Образложење је било радно време. У истом храму Вучић је приман рано ујутру, пред одлазак у Њујорк. Разлика у дочеку говорила је више од саопштења.
Два дана касније донете су одлуке црквеног суда о искључењу Благоја Пантелића и Вукашина Милићевића из црквене заједнице. Милићевић је лишен и свештеничког чина. Обојица су критиковала блискост Порфирија и власти. Милићевић је изјавио да су му на саслушању цитирани јавни наступи и да је питан стоји ли иза њих.
Сукоби су се водили и око Богословског факултета. Милићевић у марту 2024. није реизабран за доцента, док је Пантелић касније оспоравао документацију за реизбор Порфиријевог сарадника Драгана Радића, чији предложени избор надлежно универзитетско веће није подржало.
У мају 2026. Порфирије и Мацут, уз Вучићево присуство, потписали су меморандум о оснивању Универзитета „Свети Сава“. Критичари су упозоравали на могућност издвајања богословског образовања из оквира Универзитета у Београду и додатног ограничавања академске аутономије.
Са тим одлукама иза себе Порфирије је дочекао изборну ноћ. На Дедињу се, према изворима Нове, очекивала победа човека са којим је црквени врх годинама делио послове, пројекте и политичке поруке. Кад је Вучић признао пораз, окупљање је завршено.
О патријарховом положају одлучују црквени органи. Пред њима остају и питања која изборни резултат сам не решава: зашто су критичари кажњавани, како је трошен новац и због чега је однос према једној власти постао мерило прихватљивог понашања унутар Цркве.
Порфирије је грађанима препоручио смирење пред исходом који им се можда неће допасти. Сада ће му оно требати и за разговор о сопственим одлукама. Вучићев пораз припада изборној ноћи. Одговорност за оно што је врх СПЦ радио у годинама његовог мандата тек долази на дневни ред.
(Нова)
