На двадесет шесту годишњицу Петог октобра пленум Филозофског факултета у Београду објавио је став којим се јасно одваја од тог датума. Филозофи у блокади питају да ли и у којој мери данашњи студентски покрет наставља политичко наслеђе Петог октобра и које поуке треба сачувати, а које грешке нови покрет мора да избегне. Одговор, како пишу, већ су дали.
Пленум жели да допринесе дискусији о значају тог датума и његовој вези са студентским покретом, у којој, наводе, недостаје озбиљан историјски и друштвени осврт. Питају зашто је доминантан осећај на овај дан разочарење и да ли је оно оправдано, и да ли студентски покрет има континуитет са Петим октобром. Опозициона коалиција која је настала на таласу хиперинфлација, ратова и бомбардовања, оличена у Демократској опозицији Србије, са студентским ударним крилом у виду Отпора, по сваком погледу је производ своје ере, пишу. Вођена је обећањима да ће слободно тржиште обезбедити већи стандард живота, економски просперитет и стабилност, владавину права, демократизацију друштва и вишепартијски систем. У периоду непосредно након пада социјализма једначина је изгледала овако: више тржишта значи више слободе значи више европског пута.
После 25 година, наставља пленум, та једначина не само да није тачна, већ је довела до резултата супротних очекивању: уместо просперитета сиромаштво, уместо слободе нормализација репресије и страха. Суверенитет је прокоцкан, а Србија је дефинитивно смештена у периферију светског капитализма. За тренутно стање нису криви појединци, већ систем који је остао исти. Замена једног политичког руководства другим није исто што и промена система. Настављене су приватизације почете под Милошевићем, а демократски живот се није отворио за учешће ширих сегмената друштва. Интензивно финансирање ДОС-а од стране спољних извора морало се, пишу, наплатити отварањем Србије за међународни капитал. Транзиција је тражила жртвовање. Требало је стиснути зубе. Ухваћен између чекића и наковња, налет наде настао одбраном уставне воље Петог октобра код већине се брзо претворио у разочарење, а затим у бес.
Из данашње перспективе једно је јасно, закључују: једначина је нетачна јер се у њој не налази формула за измену система. За промену система потребна је општа демократизација, друштвена, економска и политичка. Преко пленумског и зборовског организовања она чини саму срж студентског покрета. Друго, системска промена захтева напуштање неолибералних реформи приватизације, сталних ревизија, закидања и занемаривања здравства, просвете и социјалне заштите. Треће, промена система значи и антиколонијалну позицију борбе против сваке економске експлоатације, загађења природне средине или кршења права од стране других држава и корпорација.
Зато је кључна реченица објаве ова: студентски покрет није петооктобарски покрет и нема континуитет са њим, јер је његова основа промена система, али свој витализам извлачи из истог извора, а то је нада у промене. Пети октобар је датум који подсећа на оно што је изгубљено и изневерено, на грешке које су направљене и које се не смеју поновити. Искрена жеља народа за променом неће и овај пут бити прокоцкана. Највећа лекција је да смо ми сами једини гарант слободе. За њу неће гарантовати слободно тржиште, ма колико оно било меритократско, јер интерес капитала није интерес друштва. Неће гарантовати Европа, ма колико причала о људским правима, јер је јефтина радна снага важнија од напретка друштва. Неће гарантовати политичка елита, ма колико просвећена, јер су партикуларни интереси увек важнији од интереса друштва. Једино друштво у којем човек сам управља собом, својом заједницом и привредом, са фокусом на будућност, може бити слободно. Не уздамо се у спасиоце, домаће или стране. Ослободиоци не постоје, већ народ сам себе ослобађа.
(Србин инфо)
