Александар Вучић на суботњи скуп у Београдској арени доводи словачког премијера Роберта Фица. Сам је то најавио у Врању, представљајући госта као разлику између своје листе и противника. Порука је позната: страни потпис треба да изгледа као доказ да власт није сама. Проблем је што тај потпис већ има лошу традицију.

У мају 2012, пред други круг председничких избора, Фицо је отворено стао уз Бориса Тадића. У писаној поруци грађанима Србије рекао је да је апсолутно уверен да ће Тадић победити, назвао га правим српским и европским политичарем 21. века и поручио да је част радити с њим. Тадић је 20. маја изгубио од Томислава Николића. Фицова сигурност није прешла у гласове. Подршка је остала белешка у кампањи, не резултат.

Четирнаест година касније исти премијер седи у Арени, сада уз Вучића. Образложење је друкчије, тон је друкчији, механика је иста: гост из иностранства треба да потврди кандидата коме код куће понестаје убедљивости. Бирач који памти 2012. може да прочита и обрнуто. Кога Фицо јавно гурне пред изборе, тај не мора да победи. Тадић је то већ платио.

Вучић при том не чита ни свежији пример. Виктор Орбан је на парламентарним изборима у Мађарској 12. априла 2026. убедљиво изгубио, после шеснаест година власти. Тиса Петера Мађара освојила је 141 од 199 мандата и двотрећинску већину, Фидес је пао на 52. Орбан је на изборну ноћ признао пораз. То се догодило иако је у кампањи имао отворену подршку Доналда Трампа и наслон на Русију, са којом је годинама држао посебан канал унутар Европске уније. Ни амерички ни руски потпис нису зауставили бираче који су одлучили да ера заврши.

Блага порука из Москве, какву Вучић рачуна као капитал, у том светлу не значи ништа. Орбану није помогла ни тежа подршка. Народ који је већ решио да власт пошаље на сметлиште историје не мења одлуку зато што на бину изађе премијер Словачке или зато што из Кремља стигне уздржана реч. Фицо у Арени може да продужи традицију из 2012, не да је прекине. Та традиција није традиција победе.

(Србин инфо)