Разговарајући недавно са једним пријатељем о актуелним политичким приликама у Србији он је стање наше земље под напредњачким режимом исправно описао као „белу смрт“ ; за неупућене, то је феномен умирања у снегу, када човек заспе у снегу, опусти се, ужива – и не пробуди се.

Пише: Никола Јовић

Одмах за тим се намеће питање смене и наследника ове власти, где се најрадикалнији поборници смене по сваку цену одмах поводе за оним- било ко други, макар и црни ђаво, а најрадикалнији противници смене власти (несвесно махом индиректни савезници власти) одбацују ту могућност сем ако не дође Свети Сава и формира коалицију са Душаном Силним и Карађорђем те обећа да ће испунити сваку жељу ових „најбољих патриота“ којима је свака друга смена власти недовољно добра и испод части.

Иако ми је та теза о „било коме другом“ дуго била страна и гледао сам је с подозрењем, временом сам постао толерантнији према њој схватајући да некога коме заиста прети „бела смрт“ можда једино може да „спаси“ некакав „црни ђаво“ ма колико то чудно звучало на прву- јер боље је и „страшно“ буђење и сна него умирање у сну. Боље и да те нпр. медвед пробуди и повија него да те доврши бела смрт.

Ево о чему се ради: шта нам је свима прва асоцијација када говоримо о Вучићу и његовом начину владавине? Медијска манипулација. Не смемо никада изгубити из вида основну чињеницу да је он пре свега и надасве манипулатор и опсенар чије је свако дело Потемкиново село у сврху истрајавања заблуде и илузије о његовој свемоћи које када се пукне прстима и хипнотисани се разбуди- више нема. Е тако је исто и са овом ситуацијом.

Студентски покрет је наравно далеко од „црног ђавола“ каквим га режим и његови медији и ботови представљају (али је далеко и од некритичких, идеалтипских представа какве о њему имају нажалост многи који га подржавају- најрадикалнији чак и користе као супститут за личност и лични став) али једини може да обави задатак који није једино битан за наш опстанак, али без кога нема нашег опстанка јер му је предуслов, а то је буђење из овог напредњачког (квази)патриотског сна у ком је нажалост део нашег народа и већи део државе, пре него што наступи бела смрт.

И сад се наравно многи опиру том буђењу као и скоро сваки човек кога на силу буде не схватајући да је то за његово добро. Шта ће бити после, да ли ће након буђења бити мед и млеко? Наравно да неће, далеко од тога. Али као што рекох без тог буђења само је смрт извесна.

Тако да студентски покрет, такав-какав је, са свим својим предностима и недостацима, неће ослободити Србију уопштено говорећи, у потпуности и целини, јер неће имати ни капацитета ни могућности за тако нешто (с друге стране, неће моћи да повлачи радикалне (издајничке) мере којима плаше људе режимска гласила и ботови због своје унутрашње хетерогености и „нестабилности“).

Али ће је ослободити, ако победи на изборима (у шта сам прилично убеђен) од напредњачког картела, што је само по себи довољно и одлично, јер то никоме другом није пошло за руком до сад, те започети „отчепљивање“ институција зачепљених до изнемоглости корупцијом, партократијом, негативном селекцијом и послушности вођи – што је систем који Вучић није измислио али га је унапредио до савршенства (у негативном смислу наравно).

Заједно са њима, Боже здравља, на депонију иде и удбашки национализам те удбашки начин вођења државе (који траје од Слобе до данас, чак и за време жутих), а неће га наследити никаква „суперсрпска“ власт која ће све проблеме решити преко ноћи јер то под један не постоји под два студентски покрет формативно и суштински није то већ широка коалиција различитих друштвених чинилаца која мимо противника у овом режиму има више разлика него сличности међу собом.

И добро је што је то тако, јер главна победа за српски национализам јесте што на депонију иде његов „зли брат близанац“ његов антипод и кло(в)н звани удбашки национализам који ће као што рекох Боже здравља након ових избора пасти са власти и постати маргина- као што у друштву већ одавно јесте, остала му је само институционална потпора без великог упоришта међу обичним светом (нарочито млађим генерацијама).

Оно што ће, пак, настати нестанком тог начина владавине јесте једно велико чистилиште на политичкој и друштвеној сцени где ће се, након елементарног „отчепљавања“ институција створити могућности и предуслови за стварање органских, „самониклих“ (грассроот) а не октроисаних, накалемљених (удбашких) патриотских странака и организација.

Дакле измениће се и уредити колико-толико правила игре па, господо националисти, после тога на посао, ако планирате да довршите оно што је студентски покрет започео али што не може да заврши из горе наведених разлога.

Ово наравно није никаква критика студентског покрета већ само искрена и реалистична опсервација (нека лична запажања) некога ко активно учествује у студентско-народној побуни од почетка и даје јој допринос у максималној могућој мери у складу са личним ограничењима и могућностима, те од старта истоветно резонује тај покрет као и сад кад су избори на прагу- не као нешто што ће да оствари све жеље и хтење патриотски оријентисане Србије, већ као нешто што ће да уништи „злог брата близанца“ те Србије и створи могућност да на „изборима након избора“ дођу до изражаја све идеолошке и програмске разлике које се привремено стављају „ад акта“ док се не порази заједнички противник који је све разлике и супротности сјединио у себи (што идеолошка, сексуална и свака друга разнородност Вучићевих послушника најбоље илуструје) и стратешки их користи против сваке групе појединачно, исправно схватајући да му је само колико-толико принципијелан кеч ол (што студентска листа, упркос свему, ипак јесте) реална претња, као што студентска листа свакако јесте.

Дакле, студентска листа ако победи Вучића већ је обавила пола своје историјске улоге, где се друга половина огледа у могућности измене неколико елементарних, институционалних, предуслова за функционисање државе и друштва и на крају одржавању колико-толико регуларних избора.

Дакле, студенти побеђују, заокружите три, али будите свесни да прави посао следи тек након избора, ништа се неће завршити преко ноћи, али ако одустанемо неће се сигурно никад завршити- макар не позитивно. Нека буде борба непрестана, живела Србија!

(Србин инфо)