Александар Вучић потписао је у недељу вече оставку на дужност председника Републике. Мандат председника престаје подношењем оставке. Дужност ће у понедељак бити предата председници распуштене Народне скупштине Ани Брнабић, која може да врши ту функцију најдуже три месеца. Председнички избори морају да се одрже до краја децембра. Парламентарни избори већ су заказани за 25. октобар. Вучић од сутра у кампању улази као грађанин и носилац листе доскора владајуће странке, са намером да се, у случају победе, врати као премијер.
Тиме је на централном нивоу сломљена конструкција пуне власти. Скупштина је распуштена још 9. септембра и може да обавља само текуће или законом одређене послове. Влада је у техничком мандату и до избора нове може да ради само оно што закон дозвољава. Председник више није председник. СНС и даље држи партијску мрежу, медије и навику командовања, али више нема све три карике државе у једним рукама. Оставка је скраћивање мандата да би се преклопиле кампање и зауставио пад.
Уместо тога, отворено је питање да ли ће део државног апарата и даље слушати човека који више нема уставни печат. Ко ће наредити полицију да насиљем и оружјем крене на народ 25. октобра увече? То више нема ко да нареди. Ако се насиље деси, једино и директно одговорни ће бити полицијски начелници, који ће у том случају починити најтежа кривична дела за која ће одговарати максималном робијом.
То је кључ наредних недеља. Партијска окупација институција није нестала преко ноћи. Од РИК-а и полиције до локалних штабова и јавних предузећа, навика је да се чека сигнал са врха. Сада врх више није један кабинет. Брнабић је вршилац дужности, Влада не сме да отвара велике теме, Скупштина не може да мења законски оквир. Ако део апарата процени да је власт већ изгубљена, окретање леђа неће доћи као морална одлука него као рачуница. Ако процени да се изборна ноћ још може средити, остаће уз стари центар моћи. Кампања ће зато бити прљава, нервозна и пуна притиска, посебно према Студентској листи, која у делу јавности има највећу подршку.
Шта се може очекивати до 25. октобра? Контрола времена, простора и страха. Скраћени рокови, преклапање порука, покушај да се избори представе као плебисцит о једном човеку, иако он више није шеф државе. Непристрасног медијског и институционалног третмана не треба очекивати. Треба очекивати помиловања и аболиције као политички гест, трговину миром и претњу хаосом. Треба очекивати да ће се свака колона, сваки скуп и свако бројање гласова тумачити као питање опстанка.
Изборна ноћ биће тест да ли је апарат још увек послушан. Ако резултат покаже победу Студентске листе, а врх одбије да је призна, криза неће остати у студију. Народна побуна тада не би била апстракција него одговор на крађу која се више не може покрити функцијом председника, јер те функције више нема. Ако се победа студената и народа не призна, земља улази у политичку кризу у којој институције немају пун капацитет, а улица има разлог. Ако се призна, СНС губи не само функције него и мит да је држава исто што и странка.
Оставка је почетак периода у којем власт више нема сва овлашћења, а и даље хоће све полуге. Ту се ломи питање да ли ће део државног апарата остати уз листу или окренути леђа човеку који је сам скинуо круну да би преживео кампању.
(Србин инфо)
