Ретко шта тако тужно и бедно изгледа као човек који губи власт, а најтужније је гледати човека којем се измиче апсолутна власт, без обзира што постоји реална могућност и да је задржи, а то је Александар Вучић у овом тренутку. То, донекле, може бити утеха у смислу да нови мандат, макар и привремено, продужава слободу њему и његовима и омогућава да својих лукративних пет минута власти продуже за још неки секунд и узму још неку стотину или милијарду евра, али једна тешка сенка се надвија над тим, наизглед, срећним исходом.

Иако у конфузији и паници, он је довољно свестан да више никад ни којем формату – осим у случају да од земље на европском тлу направи Северну Кореју – неће бити ни у ситауацији ни у могућности да проклету власт, своју највећу а и једину опсесију, конзумира на начин како је то радио у протеклих 14 година. И то сазнање га чини фрагилним, бесним, фрустрираним, очајним, у крајњем исходишту, и немоћним да се измакне са склиског терена сопствених заблуда и илузија и сагледа своју позицију онаквом каква заиста јесте, ван симулакрума и балона у које је, уз помоћ невиђене пропаганде, сам себе сместио, а потом и лимитирао лажима и манипулацијама у које је, на крају, почео и сам да верује. То је последња степеница пре коначног краха, она тачка ломљења и тренутак истине када почиње да се неумитно сурвава све око тебе: и моћ и сила и лојалност и лажни аплаузи и рамови нашминканих слика и страначка инфраструктура. На крају и цела архитектура монструозне организације која је, формално, називана влашћу и режимом, а, заправо, је била најобичнија мафијашка структура успостављена огромним буџетским новцем и још већим позајмицама и нитована, искључиво, партикуларним себичним интересима.

Иако покушава да пројектује противнике на супротној страни и да се на конфронтацији са њима мало коврне, осови на ногама и стекне, какву-такву, предност, такође зна да његови истински душмани нису ни студенти ни опозиција ни медији ни јавност, већ управо хоботница коју је сам створио и чији пипци се обавијају око његовог врата. Они га покушавају оставити у политичком животу само из једног јединог разлога – да би спасили сами себе. Не зато што му верују, не верује ни он њима! Не зато што су баштиници његове идеологије, јер тога није било ни код њега ни код њих! Најмање зато што мисле да је та подршка исправна, него зато што користе последњу могућност да опстану и преживе на слободи и са опљачканим новцем, а једина могућност да се то деси јесте да њихов „капо ди тути“ политички преживи на овим ванредним изборима.

Тврд вам стојим да нико од њих није био за ове изборе и да су га, потајно, псовали и клели, не бирајући тежину речи, јер су итекако свесни ризика а могло се, је ли, још више од годину дана овако. Он је расписивањем избора у питање довео и њихову кожу и позадине и зато су они ти који му држе „цев на челу“, истовремено га храбрећи и претећи му, да у овој утакмици не сме да изгуби. А таквих је јунак ове тужне скаске накупио довољно много да сада са ужасом и страхом може само да гледа њихове искежене вилице које вичу „Ацо, Србинне“ а, у ствари, пене у бесу и зле очи из којих, истовремено, куљају похлепа и страх. Њих се он боји, њима дугује, као и они њему, с тим што се дугови те врсте не измирују репрограмирањима или отписивањем, већ када они стигну на наплату онда лете главе. „Џоинт венчер“ власти и криминала никада се и нигде не завршава и развргава мирним путем и споразумом, јер када једна од те две стране – или присиљена неким околностима или погрешном проценом и одлуком- одлучи да ону другу пусти низ воду, онда почну да испадају заједнички костури из ормара, престаје да важи мафијашки закон омерте, отварају се бездани мржње и међусобних оптужби, а са њима неумитни понор издаје.

То је Вучићева највећа ноћна мора. Иако је опстанак на власти поистоветио са животом, не би он имао проблем да са власти оде када би му неко гарантовао сигурност, слободу и уточиште, међутим тих гаранција нема и једини избор му је да добије изборе. Међутим, чак и ако их добије, а резултат покаже слабљење и низбрдицу, свестан је могуће лавине „клијената“ са своје владалачке пирамиде који ће почети да размишљају о животу после Вучића. А када хијене „намиришу крв“ оне се свом силином и безобзирно обрушавају на плен да утоле глад.

Што је више принуђен да у кампањи користи сопствени политички бренд, државну функцију, буџетски новац и непрекидну мобилизацију чланства како би одржао контролу, или илузију контроле, то све више , невољно, показује да му избори више нису, нити могу бити, као што је до сада било, рутинска потврда власти и моћи. Они отварају широко поље страшне неизвесности и расплет који више није предвидив нити може бити контролисан. Не плаши се Вучић резултата на семафору, он се тресе од сазнања да ће тог тренутка и његови људи из ОКГ, злоупотребљени бирачи, а онда и широка јавност први пут видети да нешто није у реду. Колико год се боји пораза, толико се плаши и губитка перцепције његове непобедивости. Иако покушава да пошаље поруку о стабилности и победи, он одавно више није сигуран ни у победу ни у сопствену причу о непобедивости. Он је начет и крвари у оној „шкоди“ и по шаторима „народног весеља“, храбрећи и себе и своје, све неуверљивије и све тише. Човек који је годинама пре самоуверено излазио пред народ као да не иде на изборе већ на уручење унапред освојеног пехара, сада, скрхан и несигуран, обилази Србију, подиже нове шаторе, масти о милијардама и економским успесима, злоупотребљава војску, призива роботе, шлихта се пензионерима, плаши друге грађане потенцијалним армагедоном уколико њега не буде било. Уместо да продаје програм, он продаје страх од онога што, наводно, долази после њега. Уместо да политичке противнике побеђује аргументима, он покушава да их представи као зло, непријатеље, паразите, издајнике у чему му терцирају злочиначке медијске агентуре чији експоненти, осим што примитивно и бескрупулозно блате људе са друге стране, свакодневно чине и бројна кривична дела.

Да закључимо. Његов највећи страх је да његови не почну да сумњају. Не они који га „мрзе“, ти су давно урачунати, него они који га подржавају само зато што мисле да ће и овај пут победити, а они ће то знати да наплате. Такви не воле само власт, они воле победника на чије инсигније могу прикопчати цевке сопствене инфузије. Када једном виде да њихов фаворит више није сигуран победник, њихова звериња психологија почиње брзо да се мења. Исто како су јуче јурили за њим и придржавали му скуте и викали „Ацо, Србине“, сада почињу да рачунају колико им се, и да ли уопште, исплати да остану везани за „политичког мрца“. Ту почињу паника и зебња. Режим који је до јуче производио слику о свемоћи и непобедивости, одједном мора да објашњава зашто му, толико свемоћном, треба оволика галама и гунгула да би то доказао. И зато Вучић у кампањи више не личи на човека који ноншалантно и самоуверено иде према неупитној победи, већ на лузера који покушава да побегне од тренутка у којем ће се суочити са болном истином да победа више није, нити ће икад више бити, оно што му унапред припада. А када се једном изгуби страх од непобедивог и непобедивост престаје да постоји.

Ранко Пивљанин, Нова