У поподневним часовима, у недељу 19.јуна, после свечаног отварања Светог и Великог Сабора и током његове прве радне сесије, саборно је слушана и темељно дискутована садржина првог саборског документа "Мисија Православне Цркве у савременом свету", који је претходно припремљен на сабрању предстојатељâ православних цркава у Шамбезију 21-28. јануара текуће године и који је уз уважавање примедби Српске Православне Цркве акламативно усвојен уочи почетка нове радне сесије, понедељак, 20.јуна.
![Фото: Српскa Православнa Црквa](http://srbin.info/wp-content/uploads/2016/06/vladika-amfilohije-i-irinej-700x526.jpg)
Фото: Српскa Православнa Црквa
Иако је акламативном усвајању првог саборског документа, који сажима апсекте доприноса Православне Цркве овладавању мира, правде, слободе, братства и љубави међу народима и укидању расних и других дискриминација, како поднаслов овог акта иначе прецизније каже, претходио вишедеценијски период несумњиво темељне припреме, о његовој садржини се на лицу места могла чути упечатљиво конструктивна и на тренутке жустра богословска дискусија, која се у атмосфери искреног братољубља одвијала међу корифејима православног богословља данашњице, углавном епископима.
За примедбама митрополитâ пергамског Јована Зизјуласа, нафпактског Јеротеја Влахоса, диоклијског Калиста Вера и других значајних православних теолога, чији су увиди највише погађали садржину документа као насталу током периода у којем је свет погођен несагледивим антрополошким променама и стога теже кадру да адресира све најважније аспекте аутентичног православног искуства широм различитих и новонасталих животних контекста, уследили су коментари архијерејâ Српске Православне Цркве, Митрополита црногорско-приморског др Амфилохија Радовића, умировљеног Владике захумско-херцеговачког др Атанасија Јевтића и Епископа бачког др Иринеја Буловића.
На основу непосредне реакције учесникâ на примедбе истакнутих делегата Српске Православне Цркве стечен је утисак да су оне наишле на разумевање аудиторијума и прихватање од стране председавајућег Патријарха васељенског Вартоломеја и сапредседавајућих првојерараха православних цркава.
Полазећи од аргумената изведених из аутентичног предања Православне Цркве и не штедећи помена ставове новојављеног светитеља и великог српског богослова Јустина Ћелијског, примећено је, дакле, да првом саборском документу недостају извесни христолошки и сотириолошки увиди који управо могу надоместити његову мањкавост, засновану на немогућности да њиме буде обухваћена целокупност проблематике православног сведочења у савременом свету.
Постављањем, међутим, темеља на универзалнији план, и истицањем улоге Цркве као живог присуства Царства Бога Тројице у историји, омогућено је универзалније решење, односно примењивије разумевање историје којој есхатолошка мера није ни Бог ни човек, но Богочовек, Господ Исус Христос.
Ове примедбе, чијим је уношењем текст добио на прецизности и које су истовремено дале на значају Српској Православној Цркви, а које ће завршетком рада Светог и Великог Сабора постати доступне у оквиру коначне садржине документа, посебно су се тицале параграфâ о пастирском старању Цркве за младе и осмишљавању људских достигнућа хришћанским вредностима.
После уобичајеног почетка саборског дана служењем Свете Литургије у манастиру Пресвете Богородице Путеводитељнице, који се налази уз здање саме Православне Академије, данас је рад Сабора настављен и његову главну данашњу тему чини садржина документа о православној дијаспори, донетог на Четвртој предсаборској конференцији у Шамбезију 6-12. јуна 2009. године, која као таква дира у саму срж еклисиолошког идентитета и стварних изазова православља у савременом свету. Примедбе делегатâ Српске Православне Цркве ни данас нису изостале, док се њима више може говорити тек по саборском усвајању радног документа.