Паровић сматра да међународни актери неће бранити власт по сваку цену уколико стотине хиљада људи широм Србије, користећи своја људска, грађанска, уставна и демократска права, изађу на улице и учине видљивом разлику између званично проглашеног резултата и стварног расположења друштва. Његова главна порука гласи да страни интереси нису непроменљиви: када одржавање једног режима постане прескупо и превише ризично, спољни покровитељи по правилу почињу да траже новог партнера.

У разговору са главним и одговорним уредником Србин.инфо Дејаном Петром Златановићем, Паровић је говорио и о наводним коруптивним везама власти са страним политичарима, кризи традиционалних странака у Немачкој, предстојећим политичким променама у Француској и Сједињеним Америчким Државама, паду Виктора Орбана и доласку Петера Мађара на власт, као и о пропуштеној прилици српске опозиције да на време успостави односе са новим центрима моћи у Мађарској.

Златановић: Изборни резултат у Србији често тражи и спољну потврду

Златановић је разговор отворио оценом да су избори у Србији, још од деведесетих година, на овај или онај начин тражили и међународну потврду, нарочито када је резултат био споран. Питао је како опозициона јавност већ у изборној ноћи може да спречи сценарио у којем Вучић изгуби изборе, прогласи да је победио, а затим добије признање таквог исхода и од западних и од источних партнера.

То питање добија додатну тежину јер су ванредни парламентарни избори расписани за 25. октобар 2026, после готово две године студентских и грађанских протеста покренутих након пада надстрешнице у Новом Саду и оптужби за системску корупцију. Вучић и СНС те оптужбе одбацују, док опозиција и демонстранти траже политичку и кривичну одговорност. (Реутерс)

Паровић: Одговор није пасивност, већ видљива изборна воља на улицама

Паровић је одговорио да је једини начин да се спречи Вучићево прављење, како се изразио, „трулих компромиса” и на Истоку и на Западу — да грађани не остану пасивни. По његовом мишљењу, изборна ноћ не сме да буде проведена само испред телевизора. Он позива људе да већ тада буду на улицама и активно користе своја људска, грађанска, уставна и демократска права.

Циљ таквог присуства, како га је описао, није да грађани замене изборне комисије или сами проглашавају резултате, већ да читавом свету учине видљивим где се налази стварна изборна и политичка воља Србије. Паровић је уверен да, уколико се на улицама широм земље окупи више стотина хиљада људи, ниједна страна влада неће пожурити да Вучићу честита победу, јер би постало јасно да више не може стабилно да управља Србијом.

Његов став се, дакле, заснива на тези да међународно признање изборног исхода није само правно и дипломатско питање, већ и процена односа снага на терену. Масовно и видљиво незадовољство, према Паровићу, повећава политичку цену подршке спорном резултату, док пасивност омогућава власти да своју верзију догађаја представи као једину стварност.

Немачки пример: Када стари модел власти постане неодржив

Као пример промене политичке равнотеже Паровић је навео изборе у источној Немачкој. Говорио је о некада доминантним странкама ЦДУ и СПД, које су деценијама биле носиоци великих коалиција и заједно освајале огроман део гласова, а сада су, према његовој оцени, у једној источнонемачкој покрајини заједно добиле двоструко мање од Алтернативе за Немачку.

Реч је о изборима у Саксонији-Анхалт, на којима је АфД освојио готово 44 одсто гласова и постао најјача странка, иако без апсолутне већине. Резултат је изазвао тежак политички потрес за канцелара Фридриха Мерца и његову ЦДУ, док су традиционалне странке поновиле да неће правити коалицију са АфД-ом. (Реутерс)

Паровић из тог примера изводи закључак да модел власти који више нема довољну друштвену подршку не може бесконачно да се одржава само институционалним договорима старих странака. „Неодрживо је у Немачкој, неодрживо је и у Србији”, поручио је, тврдећи да опозиција мора да игра управо на карту политичке и финансијске неодрживости Вучићевог система.

„Вучић постаје прескуп и превише ризичан”

Паровић је више пута поновио да је одржавање Александра Вучића на власти постало прескупо и превише ризично, пре свега за Србију. Одмах је додао да велики светски актери не доносе одлуке зато што брину о интересу Србије, већ зато што процењују сопствену корист и опасност.

По његовој тези, тренутак преокрета наступа када страни политичари виде велики број људи на улицама и добију доказе о дубини коруптивног система. Паровић је изнео тешку оптужбу да је Вучићев режим корумпирао политичаре и на Истоку и на Западу, да су појединци од њега добијали новац и различите привилегије и да би управо они, када систем почне да пада, могли први да покушају да га се реше како се не би открило колико су дубоко били умешани.

Паровић током овог интервјуа није именовао конкретне стране политичаре, износе новца, послове или документа којима би те тврдње поткрепио. Зато их преносимо као његову политичку оптужбу и процену могућег понашања страних актера, а не као судски утврђену чињеницу.

Међународни актер или процес	Шта је Паровић рекао	Проверљиви контекст
Исток и Запад	Вучић покушава да прави компромисе на обе стране и обезбеди спољну потврду спорне победе, али ће га партнери напустити када постане политички терет	Србија истовремено одржава односе са ЕУ, САД, Русијом и Кином, док су избори расписани усред дуготрајне унутрашње кризе
Немачка	Успон АфД-а показује да некадашње велике коалиције више не могу да одржавају стари модел власти	АфД је победио на изборима у Саксонији-Анхалт са готово 44 одсто гласова, без самосталне већине
Француска	Земља улази у изборни период у којем десница има велике шансе, па Париз нема интерес да преузима додатни ризик бранећи Вучића	Председнички избори су 2027, а истраживања су Национално окупљање и Жордана Барделу стављала у водећу позицију, без гаранције коначне победе. (Реутерс)
Сједињене Државе	Доналд Трамп је заокупљен сопственим проблемима пред међуизборе, па му, по Паровићу, не треба и српска криза	Амерички међуизбори су 3. новембра 2026, у условима пада поверења и спорова око Трампове политике. (АП)
Мађарска	Одлазак Орбана показује колико брзо нестаје међународна заштита бившег лидера, док је српска опозиција пропустила да гради однос са Петером Мађаром	Орбан је у априлу 2026. изгубио изборе од странке Тиса, а Петер Мађар постао премијер. (Реутерс)

Да ли ће страни покровитељи чувати Вучића да би сакрили сопствене везе

Златановић је поставио супротну могућност: ако би Вучић одговарао пред судом, могли би бити откривени и његови коруптивни односи са страним партнерима, па би неки од њих управо зато могли да га чувају по сваку цену. Паровић је одговорио да историја углавном показује супротно — да моћни актери, када им некадашњи партнер постане опасан, процењују да је једноставније и брже да га „пусте низ воду”.

На Златановићеву опаску да су такви расплети у Србији већ били опасни, уз помињање Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића, Паровић је казао да увек постоји нека методологија уклањања политичког терета. Ипак, јасно је додао да Србија мора да предупреди и један и други сценарио и да јој је потребно суђење, односно институционално утврђивање одговорности.

„Нама треба суђење”: иронична порука о Вучићу у затвору

Паровић је затим подсетио на Вучићеве више пута поновљене речи да ће се „грохотом смејати из затвора” када изгуби власт и види ко је дошао после њега. Иронично је приметио да се Вучић у јавности готово никада не смеје, иако је пред камерама дуже од три деценије, па предложио да му се „омогући” да најзад буде срећан и смеје се од срца — у затвору.

„Ставимо га у затвор, избегавамо и судбину Милошевића и судбину Ђинђића, а он буде срећан. Сви смо срећни — ми због њега што је у затвору, он због себе што је у затвору, а Србија коначно да продише”, рекао је Паровић. У контексту целог одговора, он је говорио о суђењу и институционалној одговорности, а не о самовољном лишавању слободе: о кривици и казни у правној држави може да одлучује само надлежни суд у законитом поступку.

Зашто Паровић верује да је међународни тренутак повољан

Паровић је проценио да масовно присуство људи на улицама сада не би могло да буде занемарено, нарочито због актуелне међународне констелације. Немачка је, како је навео, оптерећена успоном АфД-а и тражењем одговора на сопствену политичку кризу. Француска се приближава изборима на којима, по његовој прогнози, десница највероватније побеђује. Доналд Трамп се суочава са проблемима пред америчке међуизборе.

Из тога је извео закључак да Берлину, Паризу и Вашингтону „још само Вучић треба” као додатни проблем. Његова сликовита процена била је да ће стране владе настојати да се од Вучића склоне „као од смрдљивог сира” ако процене да је постао извор нестабилности, а не гарант контроле.

Та процена није извесност. Стране државе могу истовремено да критикују изборне услове, преговарају са актуелном влашћу и чувају канале према опозицији. Паровићева поента је, међутим, да њихово понашање зависи од односа трошкова и користи, а да српско друштво својом активношћу може да промени тај однос.

Орбан у Гучи: „Колико су њега бранили, толико ће и Вучића — нико”

Као најсликовитији пример политичке усамљености Паровић је навео бившег мађарског премијера Виктора Орбана, којег је Вучић раније представљао као великог пријатеља Србије и Срба. Осврнуо се на Орбанов долазак у Гучу и упитао да ли су се са њим тада видели Вучић и Милорад Додик. Сам је одговорио да је Орбан остао сам, поредећи призор са филмом „Маратонци трче почасни круг” и репликом „Склони га од мене, смрт је прелазна болест”.

Паровић је политичку поруку парафразирао као страх од „прелазне болести” пада са власти. Његов закључак био је недвосмислен: колико је бивших савезника после пораза бранило Орбана, толико ће их, када изгуби моћ, бранити и Вучића — „нико”.

Када је Златановић упитао да ли је Орбан доласком у Гучу покушавао да дође до Вучића, Паровић је одговорио потврдно. По његовој интерпретацији, Орбан је тим доласком слао поруку да много зна, да је спреман да проговори и да је незадовољан третманом који је добио после губитка власти.

Петер Мађар, нова власт и пропуштена шанса српске опозиције

Паровић је рекао да је Орбан дошао и зато што је видео да су Петер Мађар и нова политичка екипа у Будимпешти почели да склапају договоре у Србији. Његову поруку свео је на питање: „Људи, где је мој део?” Нагласио је да променом власти у Мађарској нису прекинути послови између две земље, већ су нови актери почели да граде сопствене везе.

У том делу интервјуа Паровић је најоштрије критиковао српску опозицију. Сматра да је однос са Петером Мађаром и новом мађарском владом морао бити један од њених спољнополитичких приоритета, али да се у Србији тиме готово нико није бавио. Према њему, политичка прилика се отвара само кратко и, ако је једна страна не искористи, искористиће је неко други — што је описао народном изреком „ко пре девојци, њему девојка”.

Послови са Мађарском, пруга и „Јужна Бачка”

Паровић тврди да је Вучић, комбинацијама „лево и десно”, успео да санира првобитни губитак утицаја и поново затвори простор опозицији. Као могући предизборни адут власти навео је отварање железничке пруге Београд–Будимпешта, које би Вучић могао да представи као лични политички успех.

Додао је и да је власт, по његовим речима, успела да спречи промену менаџмента у предузећу „Јужна Бачка”, за које је рекао да га је купила мађарска национална компанија. Није желео да изнесе све детаље онога што тврди да је власт успела да договори, али је нагласио да тај резултат не показује снагу режима, већ слабост и неактивност његових противника.

Критика опозиције: Бавимо се тричаријама док важне прилике пролазе

Паровић је закључио да опозициона сцена троши време на тричарије, бескрајне расправе, „ветирања и неветирања”, док суштинске теме и спољнополитичке прилике пролазе. По његовој оцени, претерано се расправља о неважним питањима, а занемарује се успостављање односа са актерима који сутра могу одлучивати у суседним државама и утицати на став међународне заједнице према изборима у Србији.

Његова завршна порука била је да је време да се са таквом политиком престане и да се ради оно што је неопходно како би власт била смењена. Употребио је израз „онако како Бог заповеда”, позивајући опозициону јавност на озбиљност, организацију и деловање уместо међусобних сукоба око споредних тема.

Међународни фактор није судбина, већ простор политичке борбе

Цео Паровићев наступ почива на ставу да ни Исток ни Запад неће из принципа спасавати Александра Вучића ако се покаже да је изгубио друштвену подршку и способност да управља земљом. Страни центри, према његовој анализи, гледају сопствени интерес, штите своје послове и благовремено граде односе са могућим наследницима власти.

Зато одговорност пребацује на грађане и опозицију: изборна места морају бити контролисана, стварна воља бирача мора бити одбрањена, а њена видљивост у изборној ноћи не сме зависити само од телевизијских студија и званичних саопштења. Истовремено, опозиција мора пре избора да гради међународне односе и покаже да Србија после Вучића неће бити извор хаоса, већ држава способна за закониту смену власти и институционално утврђивање одговорности.

Паровићеве тврдње о корумпираним страним политичарима, Орбановим мотивима и конкретним привредним договорима захтевају додатне доказе и независну проверу. Ипак, политички принцип који је изнео је јасан: међународна подршка није трајна гаранција ниједном режиму, а њен правац зависи и од тога колико је друштво способно да организовано, масовно и недвосмислено покаже сопствену вољу.

Извор: Србин.инфо / СМС Ливе ТВ
Аутор: Дејан Петар Златановић