За достојанствен живот у Србији у 2026. години потребна је плата од 154.740 динара. То је износ који, према процени Центра за политичке еманципације, покрива основне социјалне и егзистенцијалне потребе радника и њихових породица. Минимална зарада, која тренутно износи око 65.000 динара, покрива свега 42 одсто те суме.

Чак и планирано повећање на 70.000 динара следеће године остаје далеко испод прага. Још поражавајући је податак да је праг ризика од сиромаштва за трочлано домаћинство прошле године износио 82.213 динара – што значи да ће и нови минималац држати људе у зони сиромаштва.

Ове бројке директно обарају године режимске пропаганде о „економском просперитету“, „историјским платама“ и „Србији која никад није била боља“. Александар Вучић и његови министри годинама понављају да просечна плата прелази хиљаду евра и да грађани живе све боље. Стварност је потпуно другачија. Просечна нето зарада у Србији креће се око 105.000 динара, што је и даље далеко од износа потребног за достојанствен живот.

Просечна потрошачка корпа већ дуже време захтева више од једне просечне плате. То значи да чак и они који зарађују „просек“ једва састављају крај с крајем, а камоли да могу да штеде, путују или обезбеде деци бољи живот. Минимална зарада од 65.000 динара није плата – то је инструмент за одржавање радне снаге у стању преживљавања.

Људи који раде пуно радно време за тај износ не могу да плате кирију, рачуне, храну и лекове без додатног задуживања или помоћи породице. Режим то назива „растом животног стандарда“. Лаж о просперитету служи једном једином циљу: да се прикрије чињеница да је економски модел који Вучић спроводи заснован на јефтиној радној снази, страним инвестицијама које долазе због ниских плата и систематском осиромашењу већине становништва.

Док се на телевизијама са националном фреквенцијом приказују грађевински кранови и „рекордни“ бројеви, у реалном животу милиони људи сваког месеца рачунају да ли ће имати за хлеб и рачуне. Центар за политичке еманципације упозорава да законски оквир налаже да најнижа примања морају гарантовати достојанствен живот, али да је стварност супротна. Минималне зараде људе држе у сиромаштву.

Уместо развојне политике која би донела праве плате, режим нуди пропаганду и козметичка повећања која не прате раст цена. Бројке су неумољиве. За достојанствен живот треба 154.740 динара. Минималац покрива 42 одсто. Просечна плата је испод тог прага. Све остало што режим прича о „економском чуду“ је обична лаж намењена онима који још увек верују у телевизијске вести.

(Србин инфо)