Како је могуће да је на тако малом простору, далеко од Рима, рођено чак 17 римских императора? Та чињеница се често понавља, стоји у уџбеницима, туристичким брошурама и музејима, али једно питање скоро увек остаје без одговора: зашто баш Србија? Да ли је у питању пука случајност, статистичка грешка историје или се иза тога крије дубља логика једног царства које је знало где настаје права моћ?
Јер Рим није цареве добијао у центру моћи, већ на њеним најтврђим границама. А одговор на ову римску загонетку води право на Балкан.
Мало је земаља у Европи које се могу похвалити тиме да су биле колевка императора. Још је мање оних које су дале чак седамнаест владара једне од највећих империја које је свет икада видео. И док се при помену Римског царства најчешће помисли на Колосеум, Форум и вечни град, истина је да је срце тог царства, бар у каснијим вековима, куцало много источније, на простору данашње Србије.
На први поглед, тешко је поверовати да је из једног тако малог дела некадашњег царства потекла скоро трећина римских царева. Али када закорачите на ове просторе, прошетате остацима античких градова, ослушнете тишину камених рушевина које шапућу приче о моћи и пропасти, све почиње да има савршеног смисла.
Трећи и четврти век нове ере донели су велике потресе у римски свет. Царство је било угрожено спољашњим нападима и унутрашњим борбама за власт. Границе су биле под сталним притиском варварских племена, а Рим, удаљен и превише аристократски, све мање је личио на место из којег се царство може ефикасно водити. Решење је пронађено на Балкану, суровом, војничком, лојалном.
Управо овде, у пограничним провинцијама Дарданије, Горње Мезије и Горње Паноније, царство је почело да обликује нову врсту царева: оне који нису носили тоге, већ оклоп; који нису држали говоре у сенату, већ сабљу у руци. Балкански регрутни центри постали су извор људи спремних да преузму најтежи задатак, да спасу царство.
У Сирмијуму, данашњој Сремској Митровици, некада једном од четири главна града Римског царства, рођени су цареви попут Пробуса и Аурелијана. Његове улице су сведочиле царским походима, док су из терми и палата излазиле наредбе које су одјекивале широм царства. Данас, док стојите на темељима тих грађевина, лако је замислити штитове, поворке и сенаторе како пролазе испод славолука.
У Нишу, античком Наисусу, свет је добио једног од својих најзначајнијих владара, Константина Великог. Онај који ће увести хришћанство као легитимну веру, подићи Цариград и променити ток европске историје, рођен је управо овде. Медијана, његова луксузна вила на ободу града, и данас носи трагове његове визије, мозаике који говоре више од речи, стубове који стоје као чувари прошлости.
На истоку, у подножју Тимочке Крајине, налази се Феликс Ромулијана, драгуљ касне антике, који је цар Галерије подигао у част своје мајке. Његова палата, украшена финим мозаицима и опасана зидинама, није била само лична резиденција, била је манифестација моћи и породичног култа. Ходати Ромулијаном данас значи проћи кроз тишину времена које више не постоји, а ипак је ту, под прстима и погледом.
Још јужније, код Лебана, издигла се Јустинијана Прима, родно место цара Јустинијана, последњег великог цара Истока. Саградио је Аја Софију, обновио римско право и на кратко повратио славу старог Рима, Јустинијан је поникао из овог кутка Балкана, из града чије рушевине и данас стоје као подсвесни одјек једне грандиозне идеје, да и са периферије може да се води свет.
А ту су још и Виминацијум код Костолца, некада велики војни логор са легијама које су браниле Дунавску границу; Сингидунум, данашњи Београд, родно место цара Јовијана; као и десетине других локалитета који су некада били већи, важнији и моћнији него што данашња околина може да наслути.
Када путујете кроз Србију, нисте само туриста, ви сте хроничар времена које је мењало свет. Иза сваког брда крије се римски пут, испод сваког поља, темељ неке античке зграде, а иза сваког заборављеног имена, прича о човеку који је некада носио титулу Императора.
Данас, ти локалитети нису само археолошки споменици. Они су мост између прошлости и садашњости. Путник који одлучи да их обиђе, не посећује само историју, он је живи сведок места где се историја рађала. Србија, можда тихо и скромно, али сасвим заслужено, носи епитет Земља римских царева.
(културизам)
