Жалбено веће[1] МТБЈ закључило је да је Претресно веће направило правну грешку када је одбацило жалбу тужиоца Серђа Брамерца и да треба да врати В. Шешеља у Хаг.[3]

Ова одлука је донета са тако озбиљним кршењем правних норми самог трибунала, да захтева посебно разматрање.

Подсећамо да је жалба тужилаштва била усмерена на одлуку Претресног већа да одбаци захтев тужилаштва да В. Шешеља врате назад у затвор трибунала. Претресно веће је јасно образложило своју одлуку: тужилаштво је прекорачило рок за предају жалбе и сада је касно за повратак.[4] У праву постоји јасно правило за време предаје жалбе, познато као рок за улагање жалбе.

Аналогно правило постоји и у Хашком трибуналу: за подношење жалбе даје се одређени рок и тај рок је тужилаштво пропустило. Генерално, право на предају жалбе није неограничено. Тако, на пример, постоји правило за дозволу да се Судском већу поднесе жалба. Међутим, сва та правила су одједном “заборављена” и тужилаштво је почело да делује тако као да за њих не постоје никаква правила. Најважнија ствар у овом случају јесте то да је такође почело са радом и Жалбено веће!

Жалбено веће је на најпажљивији начин изучило аргументе тужиоца С. Брамерца, али је потпуно игнорисало аргументе Претресног већа. Упркос чињеници што је Претресно веће јасно ставило до знања да је тужилаштво изгубило процедурално право на предају жалбе, Жалбено веће то једноставно “није приметило”. То је прво грубо кршење правила процедуре трибунала. То кршење говори о томе да је Жалбено веће трибунала (тачније – његова већина и о томе подробније у даљем тексту) хтело да преиначи одлуку Претресног већа по сваку цену, чак предузимајући против правила!

Потом је Жалбено веће навело да наводно Претресно веће није на прави начин реаговало на аргументе тужилаштва, да изјава професора В. Шешеља да се он “неће добровољно вратити у трибунал” представља кршење услова превременог ослобађања. Логика Жалбеног већа је смешна. То веће је изјавило да је тужилаштво тражило да се утврди да изјава В. Шешеља представља кршење услова привременог ослобађања, а Претресно веће је наводно разматрало друго питање – и то управо: да је В. Шешељ нарушио услове привременог ослобађања.[5]

Читалац може дуго проницати у ово изузетно достигнуће правне мисли и схватити у чему је разлика, али Жалбено веће није могло да смисли ништа боље. Управо та наводна замена аргумената је и постала “правна грешка” по тврдњи Жалбеног већа МТБЈ, што подразумева поништење одлуке, у складу са правилима процедуре трибунала. У ствари је очигледно да замену чини само Жалбено веће и чини то тако неспретно да тај фалсификат просто боде очи.

Међутим, Жалбено веће чини и друго грубо кршење сопствених правила МТБЈ. Жалбено веће доноси одлуку да Шешељ мора да се врати у Хаг. Међутим, право на привремено ослобађање или његов прекид има само Претресно веће. На тај начин Жалбено веће је једноставно узурпирало право које му не припада. То кршење представља истински скандал. Због тога су двојица судија из састава Жалбеног већа – руски судија Бахтијар Тузмухамедов и судија из Гане Кофи Афанде – протествовали. У заједничком несагласном мишљењу, ове судије су изјавиле да деловање већине судија у већу не одговара “ни праву, ни логици”.[6]

Чак и ако “заборавимо” на прво кршење Жалбеног већа, опет се максимум права којим је оно овладало огледа у одлуци да Претресно веће мора да преиспита своју сопствену одлуку на основу грешке коју је утврдило Жалбено веће. Међутим, овај други прекршај је учињен са предумишљајем. Јер у ствари Жалбено веће реално није установило никакву грешку и Претресно веће би то знало боље од свих. Управо због тога Жалбено веће и чини друго кршење (узурпацију пуномоћја коју има искључиво Претресно веће) и доноси одлуку о прекиду привременог ослобађања В. Шешеља.

Грубост ових кршења указује на то да је одлука Жалбеног већа политичка. Троје судија Хашког трибунала је хтело да донесе ту одлуку по сваку цену и мора се признати да су свој задатак обавили прилично примитивно. Судије се нису потрудиле чак ни да како-тако објасне своје поступке. Они су једноставно “наложили” што говори о њиховој квалификацији.

Међутим, у праву постоји правило по коме законску снагу имају само одлуке пуномоћних органа које су донете у оквирима њихове компетенције. Уколико овај или онај орган донесе одлуку која директно крши правне норме, онда та одлука нема правну снагу. Жалбено веће није имало право да донесе одлуку о укидању привременог ослобађања В. Шешеља. То може учинити једино Претресно веће. Доносећи одлуку о повратку В. Шешеља у затвор, Жалбено веће чак није ни поменуло тешку болест В. Шешеља. Таква неодговорност и апсолутна правна неутемељеност лишавају одлуку Жалбеног већа правне снаге. Влада Србије није у обавези да испуни ову одлуку Жалбеног већа у вези са прекорачењем пуномоћја које је учинило Жалбено веће МТБЈ по Статуту и Правилима процедуре и доказивања.

[1] У саставу Ж.В. су судије В. Секуле (Танзанија), А. Рамаросон (Мадагаскар), Х. Хан (Пакистан), Б. Тузмухамедова (Русија) и К. Афанде (Гана).

[2] У састав П.В. улазе судије Ж.-К. Антонети (Француска), Ф. Латанци (Италија) и М. Нианг (Сенегал).

[3] Prosecutor v. Vojislav Seselj. [Appeals Chamber] Decision on Prosecution Appeal Against the Decision on the Prosecution Motion to Revoke the Provisional Release of the Accused. 30 March 2015 // http://icty.org/x/cases/seselj/acdec/en/150330.pdf

[4] The Prosecutor v. Vojislav Šešelj. [Trial Chamber] Decision on Prosecution Motion to Revoke Provisional Release. 13 January 2015 // http://www.icty.org/x/cases/seselj/tdec/en/150113.pdf

[5] См. параграф 15 решения Апелляционной палаты от 30 марта 2015 года // http://icty.org/x/cases/seselj/acdec/en/150330.pdf

[6] См. параграф 19 данного мнения: Joint Dissenting Opinion of Judges Tuzmukhamedov and Afande // http://icty.org/x/cases/seselj/acdec/en/150330.pdf

(Фонд стратешке културе – Александар Мезјајев)

Ознаке: Александар Мезјајев, Војислав Шешељ, Жалбено веће, СРС, хапшење, хашки трибунал