Унутар непрекидне расправе шта је прво – реч или дело – ми смо од оних који најпре морају да погледају у своју будућност, па код нас првенство има реч, како би за њу створили садашњост, да би је дакле уопште имали.
Макар та наша реч била део древне борбе Запада против Истока – који се против Србије води, како Голубовић подсећа, још одкад је папа склопио 11 тајних уговора са европским владарима о подели и балканске земље, чиме је онемогућена намера Стефана Душана да поведе нови крсташки рат и спречи продор Турака у савезу са европским владарима. Још тада је одређена „вечна“ природа сукоба и са нама, Србима, као баштиницима великог хиљадугодишњег Истока.

Али једна корекција би наложила да основно мерило нису сами пројекти као такви – јер њих увек има, ма колико били моћни или слаби и ма колико их имали и велики и мали – већ је мерило трајност институција које заговорају те пројекте. Уосталом, зар још неко умишља да би те институције, укључујући и данашњи Ватикан, биле то што јесу без својих пројеката које раеализују у међувековним распонима? Јер пројекти испуњавају многе наговештаје, који на крају постају што судбина губитника, што историја и деоба награда добитника.

Утолико је моје ничим довољно потврђено мишљење – јер за то нисам довољно наоружан – да су наши најбољи историјски умови били вођени осећањем Балкана и нас самих Срба тако да стварањем Југославије извуку цео Балкан из зоне западне периферизације, судбина балканских народа и очигледног сатирања духа Истока, са којим се Запад још од свог отцепљења није помирио. Запад је у тој намери само мењао форме и живео различите ситуације, док је на Балкану, користећи се највише Хрватима, показивао да смо ми руља без културе и државе, сами крволоци, као пси кад се пусте са ланца, због чега их ваља држати подјармљене у кавезу, као сваку колонију.

НАПУШТЕНИ ВУДРО ВИЛСОН И сад се догађа исто уређивање – Балкан је изнова исцепкан, без права на свој облик и слободу. Југославија се очито показала као врло опасно поигравање, више створено жељама него што је за њу било стварних могућности. Није дакле било ни унутраших могућности самог Балкана, ни знања и моћи нас, Срба, који смо створили Југославију, као што није било ни праве европске спремности да се на међународне односе примени један суштински демократски идеалистички поглед Вудроа Вилсона. Уосталом, и његова Америка је, растући у хегемона, данас тек типична империја.

У том погледу и перспективи неутралност Србије јесте историјски максимум, али је данас и минимум нашег опстанка као стварно слободних људи, који држе до себе чак и када греше. А страшно грешимо и остајемо неуки, површни у својој ничим оправданој опуштености, чак и у часу кад нам је опстанак у питању.

Људи имају право да живе пун индентитет човека у стварности, а не слаб и редукован кроз удобност и свођење егзистенције на расположења, као степен друштвене награде својим психостањима за свој бесмислени дневни кулук, за који их више нико ништа не пита. Такав човек више нема ни минимално интегративно право на – поновимо – етику, логику, естетику, страст и вољу, већ на општи релативизам (зар проширење људских права није управо то) као царски пут до редукције нихилистичког човека на расположења. Такав редуковани човек симулира свој идентет између осталог и тако што опседа, боји и рањава властито тело – од сексуалних девијација, тетоважа, пирсинга до пластичне хирургије и безумних екстремних спортова, који су толико простора заузели у свакодневном животу. У томе је Лакан још давно очитовао западног човека, а онда је све то проширио до човека уопште. Реч је само о свођењу на менаџерисање политикама, ма колико оне вределе.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

У том погледу реч Истока је управо сведочење против механике структура и његових дела. Баштина Истока стоји наспрам демијургије Запада, посебно немачке, одакле не треба да чуди што они, рецимо, имају најбоље машине и најуређеније градове. Поредак, гледајући га голим оком, који само може да се пожели. Али испод површине лежи оштар расцеп између речи и дела. Из тог поретка уздиже се ловачки култ смрти, као симбол вепра у књижевности Леона Уриса. Велика немачка културна дела, још већа музика, мање су у светској историји оставили трага од смрти коју су пожњели (исто онако као што су је Енглези традиционално сејали). Отуда је „Смрт у Венецији“ Томаса Мана објава те културне смрти Немачке на размеђи 19. и 20. века, времена у коме је Шпенглер писао да је Русија тај будући Рим, кад прође лудило комунизма.

МЕТАФИЗИЧКИ СУКОБ Ако би се писале књиге смрти модерних народа, јасно је за које би од њих требало писати томове, и јасно је да би најдебљи били о онима са Запада. Али баш зато Запад ће сам увек проналазити свог архенепријатеља. Он ће као „осовину зла“ доживети сваког оног ко се нађе на путу његових интереса, пратећи све то количином острашћене пропаганде као да је реч о прогону вештица. Тако са Запада више не долази друго до следа хегемонизма, огољеног империјализма и на крају санкција, редовно праћених цинизмом бомби.

Зато они никада Русе, као ни било кога са Истока, нису прихватали, још мање уважавали, осим што су с времена на време подозревали од Руса. То подозревање догађало се на парадигматској равни: да ли је првенство речи или дела. Зато изгледа као да ће то питање на крају одлучити где ће стварно бити нови Рим?

То значи да је највећи цивилизацијски сукоб на неки начин метафизички – унутар самог хришћанства, где егзистирају два светоназора који б требало да расправе о првенству духа или материјалистичког либерализма? Чудан је то сукоб, али он ће решити природу питања о целини. Целини, за коју Запад нема одговор.

Тако ће Николас Луман приметити да се политички језик Запада није мењао од друге половине 18. века, осим што су том језику додата два нова појма – социјална држава и држава благостања. Али и даље су остала нерешива три основна феномена:

1. Парадокс целине, састављен од делова које би требало исказати преко репрезентације; 

2. Парадокс ограничавања самовоље моћи, која не може прихватити никаква ограничења и која је препозната као суверенитет;

3. Парадокс владања кроз савладавање значи демократију.

Зато се заправо сваки пут на Западу ствара циркус. Криза, отворен слом и песме смрти се певају кад се изгуби из вида да њихов политички систем може имати само две полне алтернативе – или владање или анархију. Утолико је једино питање колико само самољубивости преовладава у објашњењима права на непогрешивост Запада, а колико је реч о само о људској неспремности на уважавање и дијалог. А да дијалога тек данас у кризи нема, сведочи већа спремност на рат него на говор о миру. А тај мир мора доћи. Па и нама Србима, а не само обећања пораза.

 

( Нови Стандард )

Ознаке: будућност, Миле Милошевић, природа, Србија, Турска