Запад је забринут, јер се код Руса буди империјална свест. Међутим, ова узнемиреност је потпуно неоснована. Не може се пробудити нешто, чега никада није било…
Николај Берђајев је написао следеће: “Руском народу империјализам је туђ, у западном и буржоаском смислу речи, али је он покорно дао своју снагу за стварање империјализма, за који његово срце није било заинтересовано. Овде је скривена тајна руске историје и руске душе.”
Појам “руски империјализам” рогобатно звучи, попут, на пример, “православни менаџмент” или “англосаксонска духовност”. Русија је номинално постала империја од 1721. године, али је то у већем степену било претенциозно обележавање хира Петра I, него што је то било њено природно стање. Под тим стањем се подразумева тзв. империјалистички менталитет, а не огромна територија.
Присуство “империјалног инстинкта” код Руса је једна од највећих заблуда. Империјална свест је изграђена на убеђености у сопствену оптималност, на високој националној самосвести, која се чак може назвати формом колективне нервозе. Управо убеђеност у сопствену супериорност даје главни импулс за наметање сопственог контекста освојеним просторима, а то је контекст метрополе.
“Ми знамо како је најбоље”, то је главни принцип империјалног мишљења Англосаксонаца, који су “изумитељи” онога што политиколози и социолози називају империјализмом. У основи тог принципа лежи апсолутна вера у своје право да владају “домороцима”, које се код Енглеза градило на расном инстинкту, а код њихових наследника, Американаца, на убеђености у оптималност сопственог начина живота.
За Русе је убеђеност “Ми знамо како је најбоље” неприродна. “Авос” (специфична руска реч, која најприближније значи “може бити”) и “Бог зна” – то су руске “империјалистичке пароле”. Руси себе никада нису осећали као империју, у менталном смислу. Напротив, они су били анти-империја, анти-систем – туђе експанзионистичко “Ми знамо како је најбоље”, пре или касније је зависило од руског “Бог зна”. Тако је било с Наполеоновом империјом, Трећим Рајхом, а тако ће, вероватно, бити и са англо-саксонском доминацијом, која се развија.
“Царство” – то је најтачнија дефиниција руске самоспознаје, јер оно није повезано са глобалним амбицијама, већ са новозаветним “Царством Небеским”.
Превела: Наталија Кљајић
(ekcs.rs -Алексеј Плешанов)