У домаћој јавности недељама доминира прича о томе да нас очекују председнички избори који ће претходити парламентарним. Анализирајући пажљиво понашање власти, а не узимајући у обзир само технологију владавине Српске напредне странке, већ понашање, односе и изјаве свих релевантних политичких актера у Србији, може се проценити сасвим супротан смер: председнички избори неће ићи пре парламентарних.
У најбољем случају, они могу бити расписани истовремено, али је далеко реалнији сценарио по којем ће грађани прво изаћи на парламентарне изборе. Дакле, циљ је обезбедити легитимитет победом на парламентарним изборима па тек онда размишљати о председничким.
План власти се ослања на чињеницу да опозиција за јесењи блицкриг једноставно није спремна онолико колико је могла и требала бити. Да ли ће се догађаји одвијати према предвиђеном сценарију, за то не постоје гаранције. У српској политици планови власти често зависе од непредвиђених околности, притиска јавности, међународног фактора што оставља простор за промене курса у ходу. Да ли ће се овај план у потпуности остварити – видећемо у месецима пред нама, али карте се већ полако отварају.
Удомаћој јавности недељама доминира прича о томе да нас очекују председнички избори који ће претходити парламентарним. Анализирајуци пажљиво понашање власти, а не узимајући у обзир само технологију владавине Српске напредне странке, већ понашање, односе и изјаве свих релевантних политичких актера у Србији, може се проценити сасвим супротан смер: председнички избори неће ићи пре парламентарних. У најбољем случају, они могу бити расписани истовремено, али је далеко реалнији сценарио по којем ће грађани прво изаћи на парламентарне изборе. Дакле, циљ је обезбедити легитимитет победом на парламентарним изборима па тек онда размишљати о председничким.
Овај сценарио би значио следеће. Након најављене оставке Александра Вучића на место председника државе, функцију вршиоца дужности (в. д.) шефа државе по Уставу преузима председница Народне скупштине Ана Брнабић. Од тог момента почиње да тече уставни рок од 90 дана у којем морају да се одрже нови председнички избори.
Потенцијално план власти предвиђа неколико корака: први корак – одржавање парламентарних избора на којима СНС са партнерима осигурава већину; други корак – в. д. председника Ана Брнабић поверава мандат за састав владе Александру Вучићу; трећи корак – Вучић формира нову владу и у парламенту бива изабран за премијера.
Међутим, кључни изазов за технологе власти јесте време. Како законски рок од 90 дана за в. д. мандат Ане Брнабић растегнути на 120 или више дана? Циљ је јасан – председничке изборе треба одложити за пролеће 2027. године, како би нова влада са Вучићем на челу, и свежим легитимитетом, снажно погурала свог председничког кандидата.
Одговор на ово питање може се пронаћи у добро увежбаној правној гимнастици. Први простор за манипулацију временом јесте период од тренутка када Вучић јавно најави и поднесе оставку, па до момента када она званично стигне у парламент и почне правно да важи. Други механизам су бескрајне жалбе, приговори и понављања избора на појединим бирачким местима који одлажу проглашење коначних резултата. Довољно је сетити се чувеног случаја „Велики Трновац”.
Опозициона математика: Замка од 50.000 контролора
Иако је Вучић најавио оставку и изборе за јесен, политичка реалност диктира динамику. У теорији, минимум три одвојене листе могле би да чине заједнички фронт кроз пакт о ненападању и координацију на терену. Међутим, тренутно делује да су мале шансе и за синхронизовани фронт, што због слабије међусобне синхронизације, што због чињенице да ће на изборима вероватно учествовати више од три опозиционе листе. Вучић се одлучује за јесен управо зато што му такав, потпуно расцепкани политички терен највише одговара.
Власт врло добро зна да у таквом случају математика контролних кутија никако не иде наруку опозицији: једна листа – захтева преко 16.000 поузданих чланова и заменика у бирачким одборима (тзв.контролора), што би јединствен блок некако и могао да обезбеди; више листа – три или више разједињених опозиционих колона мораће да пронађу преко 50.000 обучених и поузданих контролора широм Србије.
Колико је ово тежак посао за опозицију у данасњој Србији најбоље показују примери са локалних избора. Ако узмемо пример једног малог Косјерића – где је постојала само једна, потпуно уједињена листа свих опозиционих актера и где је било потребно обезбедити свега 29 поузданих контролора за пар десетина бирачких места – сведочили смо озбиљним организационим мукама.
Када на то додате ситуације у којима чак и студентски покрет, партије и локални ГГ не успевају да сачувају и пронађу петнаестак поузданих одборника или сутрашњих посланика – поменућемо само пример дешавања у Кули – евидентно је да опозиција делује у веома теским условима.
План власти се ослања на чињеницу да опозиција за јесењи блицкриг једноставно није спремна онолико колико је могла и требала бити. Да ли ће се догађаји одвијати према предвиђеном сценарију, за то не постоје гаранције. У српској политици планови власти често зависе од непредвиђених околности, притиска јавности, међународног фактора што оставља простор за промене курса у ходу. Да ли ће се овај план у потпуности остварити – видећемо у месецима пред нама, али карте се већ полако отварају.
(Демостат)
