Пандемија ЦОВИД-19 је одавно завршена. Насловне стране су у међувремену преплављене непрекидним низом крвавих инвазија и политичких скандала. Веома је примамљиво године карантина, вакциналне принуде и напада на слободу сврстати у категорију „несрећне прошлости“ и више никада не отварати ту тему. Већина људи је то и учинила. Али жртве и неколицина истраживача настављају да постављају питања и траже одговоре.
Колико је било жртава? Користећи податке Уједињених нација о светској популацији, израчунао сам да је током година пандемије забележено 20,5 милиона вишка смртних случајева. Међутим, укупан „демографски губитак“ достигао је невероватних 32 милиона људи, јер је рођено знатно мање деце него што се очекивало. То чини пандемију упоредивом са Првим светским ратом, који је однео између 15 и 22 милиона живота. Али док су историчари детаљно документовали сваки метак и бајонет Великог рата, порекло пандемије и даље остаје мистерија.
Најпре нам је представљена прича да нови коронавирус има природно порекло. Из оправданих разлога, многи су сумњали да је то само делимично откривање истине. Потом се појавила друга верзија: катастрофална неспособност — немарни кинески научници дозволили су да вирус побегне из Института за вирусологију у Вухану, а све остало је историја. За разлику од теорије о природном пореклу, ова хипотеза је имала извесну количину посредних доказа у своју корист, па су је многи прихватили и наставили даље.
У својој новој књизи „Нови 11. септембар: решавање мистерије пандемије ЦОВИД-19“ износим доказе да је вирус заиста створен у лабораторији, али да није случајно процурио. Напротив, потиснути геномски и епидемиолошки докази снажно указују на то да је вирус пуштен у оптицај на различитим континентима у размаку од неколико месеци.
Који су то докази? У књизи детаљно анализирам све доступне податке и систематски разоткривам лажне наративе, скретање пажње са суштине и заташкавања како у Пекингу тако и у Вашингтону. Немогуће је у једном чланку представити комплетан контекст, због чега сам и написао књигу. Ипак, овде ћу најважније доказе објаснити што једноставније и што сажетије.
Крајем децембра 2019. године молекуларни биолози су у Вухану први пут идентификовали и секвенцирали коронавирус. Утврђено је да је сој био млад — што значи да је циркулисао тек неколико недеља. Без обзира на то да ли је вирус настао услед цурења из лабораторије или преласком са животиње на човека на пијаци, обе теорије полазе од исте претпоставке: да је вирус настао на једној локацији, након чега се проширио по целом свету, као што је приказано на Слици 1.
Слика 1: Стандардни наратив о пандемији. Вирус се појавио на једном месту и одатле се проширио на све континенте
Ако је хипотеза о једној тачки порекла тачна, онда би свака варијанта вируса пронађена широм света морала бити директни потомак изворног соја из Вухана. Међутим, то није случај. Независне истраживачке групе из Италије, Бразила, Марока, Анголе, Француске и других земаља спровеле су сопствена истраживања архивираних биолошких узорака и идентификовале старе сојеве вируса много пре него што се он званично појавио у Вухану. То представља доказ о вишеструким уношењима вируса, сценарију који сам назвао хипотезом П.Р.И.М.Е. (Параллел Релеасе ин Мултипле Енвиронментс – Паралелно пуштање у више средина).
Ево кратког прегледа једне од тих студија:
Док је пандемија већ била у пуном јеку, истраживачи са Универзитета у Милану започели су ретроспективну потрагу за вирусом у својим архивама. Подстакле су их претходне студије које су указивале на присуство вируса пре званичне временске линије, као и необично повећање појаве осипа који је касније препознат као један од симптома ЦОВИД-19.
Свесни да је истраживање периода пре званичног почетка пандемије веома контроверзна тема, научници су предузели изузетно строге мере како би избегли унакрсну контаминацију и лажно позитивне резултате. На пример, користили су 183 контролна узорка (који ниједном нису дали позитиван резултат), а све фазе истраживања спроведене су у физички одвојеним лабораторијама у објекту у којем није било присуства коронавируса.
Шокантно је да је више узорака из периода пре пандемије било позитивно на вирусну РНК и/или антитела. Најранији случај датира од 12. септембра 2019. године — осмомесечни дечак из Милана чији су узорци урина и крвног серума били позитивни на С-протеин (спике протеин) и две врсте антитела. То је било много пре него што се вирус појавио у Вухану.
Истраживачи су такође секвенцирали генетски материјал и потврдили да је девет пацијената заиста било заражено новим коронавирусом још током 2019. године. Најнеобичније је било то што су сојеви били стари, а не млади као што су били у Вухану неколико месеци касније. Техника позната као анализа молекуларног сата показала је да је вирус присутан у Италији циркулисао још од средине лета 2019. године.
Док је вирус непримећено кружио Италијом, лекари су бележили необичне групе случајева упале плућа, а анализа података са Гоогле Трендс показала је статистички значајан пораст претрага за појмове „грозница“, „кашаљ“ и „прехлада“, који се није могао објаснити сезонским грипом.
Кључно запажање је следеће: не можете имати старе сојеве вируса у Италији, а неколико месеци касније младе сојеве у Вухану, ако је вирус имао једну једину тачку порекла. То би било као да наиђете на унуке пре него што су се њихови дедови и баке уопште родили.
Према аутору, ово представља снажан доказ да је било више независних уношења вируса на различитим континентима. Ипак, заговорници теорије о случајном цурењу из лабораторије и даље, по његовом мишљењу, обмањују јавност у погледу порекла пандемије. Као пример наводи став администрације Доналда Трампа да „сви случајеви ЦОВИД-19 потичу од једног уношења вируса у људску популацију“ и да се вирус појавио крајем 2019. године као последица инцидента повезаног са истраживањима у Институту за вирусологију у Вухану. Аутор тврди да доступни докази противрече тим тврдњама.
Ако се вирус већ дуже време ширио на другим местима, зашто је први пут откривен управо у Вухану?
Према аутору, одговор лежи у изузетно ефикасном и јединственом систему надзора који је Кина успоставила након епидемије оригиналног САРС вируса. Тај систем обавезује лекаре да пријаве пацијенте са болешћу непознатог узрока у комбинацији са одређеним критеријумима, као што је телесна температура изнад 38°Ц. Сваки такав случај третира се као потенцијална појава новог патогена и одмах се шаље на тестирање, између осталог и на вирусе сличне САРС-у.
Тако је, на пример, већ 2013. године овај систем успео да идентификује нови вирус птичјег грипа типа А у року од само неколико недеља од појаве првог случаја. Према аутору, ниједна друга држава на свету није располагала сличним системом надзора пре 2020. године.
За разлику од релативно безопасне претпоставке о природном пореклу вируса или његовом цурењу из једне лабораторије, хипотеза П.Р.И.М.Е. отвара читав низ непријатних питања. Пошто, према аутору, не постоји уверљив природни механизам који би објаснио такве налазе, вероватноћа се помера са природних процеса и немара ка намери. Хипотезе о цурењу из лабораторије и природном пореклу аутор описује као ограничено откривање истине („лимитед хангоут“), упоређујући их са причом о 19 отмичара, за које сматра да не представљају потпуну причу о догађајима од 11. септембра.
Према овој хипотези, поставља се питање да ли су они који су покренули догађај — ко год да су били — само иницирали читав процес или су наставили да интервенишу и касније. У својој књизи аутор представља детаљно научно истраживање варијанте Омикрон, која се, како наводи, појавила ниоткуда, већ у потпуности формирана, са десетинама мутација посебно прилагођених избегавању људског имунитета. Укратко, различите врсте доказа, према његовом тумачењу, снажно указују на то да је и ова варијанта створена у лабораторији и вероватно намерно пуштена у оптицај на афричком континенту крајем 2021. године. Ако је пандемија ЦОВИД-19 била конструисан догађај, аутор предвиђа да неће бити последњи такве врсте.
Поред разматрања порекла вируса, књига „Нови 11. септембар“ бави се и следећим темама:
1. Како је пандемија намерно погрешно вођена и злоупотребљена широм света
Аутор тврди да је, уз врло мали број изузетака, одговор на пандемију био намерно погрешно усмерен, што је довело до огромних таласа смртности и болести. По његовом мишљењу, колико год вирус био опасан, реакција власти била је још штетнија. Наводи да су поједине владе чак доносиле службене одлуке које су довеле до смрти великог броја старијих особа у домовима за старе, а да су ти смртни случајеви касније статистички приписани вирусу.
2. Преваре и обмане у вези са вакцинама против ЦОВИД-19
Према аутору, фармацеутске компаније, водеће институције и регулаторне агенције користиле су до тада невиђене облике обмане како би омогућиле масовну примену вакцина против ЦОВИД-19. Он наводи да анализира све главне здравствене недоумице користећи стотине рецензираних научних студија и податке из бројних земаља.
3. Безбедносна анализа класичних вакцина
Књига садржи и опсежну анализу безбедности најважнијих традиционалних вакцина, настојећи да одговори на питања која често изазивају јавне расправе, попут тога да ли неке од њих могу изазвати рак, аутизам или смрт.
4. Психолошки рат
Аутор анализира механизме којима су владе успеле да наведу милијарде људи да делују синхронизовано. Он разлаже стратегије понашајног утицаја које су, по његовом мишљењу, коришћене за заобилажење критичког размишљања, окретање људи једних против других и подстицање прихватања вакцинације. У том свету, како пише, саосећање постаје оружје, а страх стратегија.
5. Наука на продају
Књига такође представља оштру критику фармацеутске индустрије. Аутор тврди да су токсични лекови претворени у послове вредне милијарде долара, док су поједини медицински часописи постали механизми за „прање информација“. По његовом мишљењу, лекови на рецепт и вакцине данас су међу водећим узроцима смрти, док је одговорност за последице и даље недостижна.
Аутор: Серен Рост Корсгор
