Pročitaj mi članakMalo kome će kanuti suza iz oka ako zbog ograničavanja marži trgovci završe u minusu. Ironija je da će i od eventualnih pojeftinjenja najveću korist imati bogatiji deo društva i da će iz ove bitke kao pobednici izaći finansijski jači, veliki strani trgovinski lanci, dok su mali domaći unapred osuđeni na poraz.
„Само“ 13 година требало је Александру Вучићу да схвати да „мука обичног човека“ мора да буде оно најважније чиме ће његова власт убудуће да се бави. И то већ од 1. септембра, за када је најавио нове мере, којима ће наводно оборити цене не појединих, него „највећег дела производа и то за 15 до 20 одсто, свидело се то трговинским ланцима или не“.
Није објаснио зашто раније није реаговао, осим у два наврата, краткотрајним популистичким акцијама „Боља цена“ у јесен 2023. и „Најбоља цена“ пре мање од годину дана. А колико су оне биле успешне сведочи податак да је од 2021. Србија у европском врху по стопи инфлације, јер је од тада до краја јула ове године све у просеку поскупело за 46,2 одсто, а храна за чак 64,55 процената. Другим речима, чак и ако којим чудом све преко ноћи појефтини за 20 одсто, цене хране ће и даље бити за 44,5 одсто веће него пре четири и по године.
У једном од последњих спотова Вучић потрошачима обећава да ће цене уља смањити са 200 на 160-170 динара, дуготрајног млека са 150 на највише 130, шећера са 112 на 100, кулена са 2.600 на око 2.000 динара… Докони грађани, међутим, на друштвеним мрежама већ деле акцијске цене у неким трговинским ланцима, по којима се исто уље сада, пре најављеног великог појефтињења, може купити за 165 динара, млеко за 120, шећер за 95, а кулен за 1.600 до 1.700 динара… Уз пропратни коментар да им председник заправо најављује – поскупљења.
Ако се по јутру дан познаје, биће да има доста неверних Тома, који Вучићу баш и не верују, осим кад и сам признаје да су цене хране и пића код нас само пет одсто мање од просека Европске уније. Плате није помињао, јер не би баш било упутно ионако незадовољним грађанима предочити да им примања за европским каскају чак 68 одсто. Просечна бруто зарада у ЕУ 2023. била је, наиме, 37.863 евра, а у Србији 12.138 евра, с тим што је те године просечна нето зарада износила 733,5 евра, а медијална, коју прима више од половине запослених је у августу те године била само 566 евра.
Са мачем се може много постићи, али се на мачу не може седети
На питање може ли власт најављеним новим пакетом мера, који још није „распакован“, цене у продавницама оборити за 15 до 20 одсто, Горан Ковачевић, оснивач и председник Надзорног одбора Гомекса, цитира Бизмарка – са мачем се може много постићи, али на мачу се не може седети.
„Користећи административне мере и претњу државне силе, можда је и могуће постићи прокламовани циљ, али последице таквог успеха би биле разарајуће. Привреда је превише сложен систем да би било који пакет мера могао имати некакав епохалан утицај на генерални ниво цена. Пре ће бити да се, ипак, ради о предизборном потезу са краткорочним страначким интересима и дугорочним друштвеним последицама“, каже Ковачевић за Радар.
Коментаришући домете акција „Боља“ и „Најбоља цена“ он истиче да је у то време притисак на трговце био „мекши“, па су и ефекти тих мера били мали, али у то време изгледа довољни. „Сада је политичка ситуација пуно компликованија, власт је у много тежој позицији и зато ће применити пуно радикалнији приступ. Верујем да ће мере бити драстично конципиране и доследно спроведене, без обзира на притисак струке или неких спољних фактора. Проблем је са оваквим популистичким мерама што се лако доносе, а тешко укидају, па су и последице дугорочно негативне“, упозорава Ковачевић.
Све је могуће, али није одрживо на дуги рок
Економиста Драгован Милићевић, бивши државни секретар у Министарству за трговину, сматра да најављено појефтињење великог броја производа на дуги рок није могуће, а подразумева и хитну промену Закона о трговини, што је у тренутној политичкој ситуацији равно научној фантастици.
Већина грађана Вучићеву најаву схвата тако да ће производе који сада коштају 100 ускоро моћи да купе за 80 динара. А шта то у пракси значи, за Радар објашњава Милићевић. Ако трговац неки производ набавља по цени од 58 динара, уз његову маржу од 44 одсто (25 динара) и ПДВ од 20 процената (17 динара), његова малопродајна цена је 100 динара. Обарање малопродајне цене тог производа за 20 одсто, уз исту набавну цену од 58 динара значило би да се приход трговаца по основу марже мора смањити са 25 на девет динара, а државе од ПДВ-а са 17 на 13 динара.
Кључно је, дакле, питање да ли је смањење трговинске марже са 44 на само 14 одсто могуће? Наравно да јесте, али је неодрживо, одговара Милићевић, уз опаску да би власт морала да води рачуна да ће се тиме смањити и прилив у државну касу од ПДВ-а. Уз то, по његовој рачуници, базираној на билансима за 2024, трговинске марже највећих трговинских ланаца крећу се у распону од 16,9 одсто у ДИС-у до 45,19 одсто у Делезу.
„Просечан грађанин логично би помислио да је роба јефтинија у трговинама са нижим маржама, али у пракси није тако, јер цене зависе и од преговарачке снаге, па велики трговци успевају да код мањих добављача издејствују ниже набавне цене. Цене неких производа у Србији знатно су више него у другим земљама, али то није последица само понашања трговаца, већ и неких системских и тржишних аномалија. Уз то, код нас су у последњих неколико година цене порасле за више од 40 одсто, док је динар чак ојачао у односу на евро, па и не чуди што је увоз робе широке потрошње утростручен, јер се њеном продајом остварују високи профити“, објашњава Милићевић.
Што више уличних немира, то више интервенција државе
„Боже, да л’ ико још може да поверује у смањење цена за чак 20 одсто“, пита се професор Технолошко-металуршког факултета Петар Ђукић, бивши члан Комисије за заштиту конкуренције. На страну што је, упозорава, за економију у целини дефлација (општи пад цена) много опаснија појава од инфлације, јер обара економску активност, доносећи незапосленост, осиромашење, банкротства и пропаст послова услед трајне рецесије.
Он подсећа да је криза изазвана пандемијом, нажалост, подстакла скоро читав свет да се поново лати емисије новца без покрића, који није покренуо само производњу, већ и цене, нарочито хране, енергената и сировина.
„И ето додатног порива да се политички контролишу цене животних добара неком врстом лажне социјалне политике, по принципу – што више уличних немира, то више интервенција државе. Сличне мере, додуше, примењивале су и друге државе, али се испоставило да је ограничавање маржи било успешно само ако су те мере привремене и добро циљане. На дуги рок, без јачања конкуренције и уклањања баријера за улазак нових играча на тржиште, ефекти нестају и често долази до несташица, а пригушена инфлација у сектору хране надомашћује се растом цена других производа и услуга“, објашњава Ђукић.
Значајно пре Вучића, јасно незадовољство понашањем трговаца показало је Удружење за заштиту потрошача Ефектива, које је прошле јесени грађане позвало на бојкот неких трговинских ланаца, износећи у јавност податке о њиховим маржама и профитима.
„Министарство трговине и ПКС су то демантовали, рекавши да су марже више него упола мање од оних које смо ми навели, да би после извесног времена Комисија за заштиту конкуренције покренула поступак против четири трговинска ланца. Пре тога, у јавност смо изнели доказе да су цене неких производа идентичне у пару. У позиву на бојкот смо били усамљени. Нико од државних званичника, за разлику од Хрватске и Црне Горе, није подржао тај вид борбе, а чак смо отежано добијали и податке о резултатима бојкота. Сада видимо да смо, ипак, били у праву за марже, јер и председник је сада потврдио идентичне бројке“, наглашава Дејан Гавриловић из Ефективе.
Сада се, каже, види да и након акција „Боља“ и „Најбоља цена“ постоји простор да се држава умеша. „Одједном испада да смо били у праву, што је сада мање битно, јер је много важније да грађани осете резултате најављене акције. Лично сам скептик, јер да заиста хоће да утиче на цене хране, држава би најпре спустила цене горива, које директно диктира“, каже Гавриловић, уз опаску да су цене хране међу највишима у Европи, чак и номинално, а посебно ако се оне упореде са просечним примањима потрошача у Србији и ЕУ.
Погрешно је пребацивати сву кривицу на последњу карику у ланцу
Још од првих назнака инфлаторног притиска у јесен 2021. и после таласа поскупљења у две наредне године, Привредна комора Србије указује на комплексност ланца производње и креирања цена робе широке потрошње, посебно прехрамбених производа, истиче Бојан Станић, помоћник директора за стратешке анализе ПКС. Он сматра да је врло погрешно пребацивати сву одговорност на крајњу карику у том ланцу, на малопродају, чији су представници више пута износили аргументе у погледу растућих трошкова, укључујући набавне цене робе, енергената, радне снаге и закупа. Детаљно се говорило и о маржама, посебно на основне намирнице, где је зарада врло ниска или је нема.
„Свесни смо да већина становништва прима зараде мање од просека, да по животном стандарду још увек не успева значајније да се приближи ЕУ просеку и да је инфлација и даље ван циљаног оквира НБС. Привреда, ипак, успева да расте, а то је основа и за дугорочни раст куповне моћи. Разумемо потребу да се подржи становништво, али терет тог `растерећења` грађана са испотпросечним примањима не би требало да падне само на привреду, само на један њен сектор. Тај терет би требало распоредити између државе и привреде“, истиче Станић.
Тим пре што и српска привреда успорава, па се смањује простор за маневрисање, тако да очување њене конкурентности постаје све напорније. Државни интервенционизам је често успевао да очува стабилност, под условом да је одмерен и заснован на реалном стању и очекивањима, каже Станић и наглашава да се привреда увек одазивала да испоштује социјалне мере Владе. Но, то изискује и одређене трошкове, а ако потрају они се пре или касније преливају на друге делове економског система, са последицама које могу бити негативне и дужег трајања, закључује помоћник директора за стратешке анализе ПКС.
Последице системског квара и прескупе државе
Чињеница је да су неки производи у Србији скупљи него у Немачкој, Италији и другим развијеним земљама. Је ли то последица искључиво трговинских маржи и може ли се њиховим смањењем решити проблем цена?
„Нажалост и после 35 година рада у струци, тешко ми је да на бази јавних података кажем са сигурношћу колике су марже, али мислим да се у овом тренутку, зависно од врсте трговине, крећу између 25 и 40 одсто, што је отприлике на нивоу западне Европе. Пре десетак година радило се са десетак процената мањом маржом, а трговина је била профитабилна. Данас, са изузетком Максија и Лидла, сви остали раде са врло малим профитним маржама. Само трошкови за радну снагу, струју и закуп учествују са више од 20 одсто у укупним прихода, а ту треба додати и прескупо гориво, високе порезе, трошкове одржавања, растур робе… Постојеће цене, реално неприхватљиве за просечног српског купца, последица су системског квара, пре свега превелике, неефикасне државне потрошње, политике фиксног курса и раширених монопола“, објашњава Горан Ковачевић.
У таквом систему јефтин а квалитетан производ је, по његовим речима, у ствари грешка система. Он сматра да су марже мали сегмент проблема, али згодан за манипулацију и медијску промоцију и тврди да сасвим сигурно неће битно утицати на решавање проблема. Уз то, слаже се и да ће мало коме канути суза из ока ако трговци ову годину због ограничавања маржи заврше у минусу.
„Међутим, без ефикасне трговине нема успешног друштва, а најављене мере ће имати разарајући ефекат на трговце, а они ће се (природно) борити да преживе на сваки начин. То значи да ће поново цветати сива економија, инвестиције ће бити драстично скресане, појавиће се несташице, свако ће покушати да бар део терета пребаци на неког другог, све до најслабије карике која ће да пропадне. Иронија би могла бити да просечни грађанин заиста добије на располагање јефтиније производе, али да с друге стране изгуби посао или добије лошије услове пословања па ће снижења цена опет највише користити богатијем делу друштва. Систем ће се негде стабилизовати, али као и увек на терет најслабијих“, уверен је оснивач Гомекса.
Ко још овде мари за законе
Ако је тачно да четири-пет великих трговинских ланаца држе чак 75 одсто тржишта прехрамбене робе у Србији, то је већ податак за подозревање, јер постоје значајне могућности за злоупотребу олигополског положаја, чему погодују и слабе институције, раширена корупција и доминација политичке воље над законом, истиче Петар Ђукић.
Шта у тим случајевима помаже? Само конкуренција, одговара. Увођењем у игру што већег броја такмичара, за које важе иста правила игре и већу транспарентност и те како се могу постићи бољи резултати. То показују и олимпијска такмичења, која дају шансу и такмичарима из најнеразвијенијих земаља, поентира Ђукић и подсећа да у Србији од 2005. постоји Комисија за заштиту конкуренције, али се, нажалост, њена активност свела на пуку форму.
„Довољно је да се она пусти да ради свој посао, под условом да се на руководећа места не постављају партијски људи, већ независни експерти од јавног угледа, као што пише у закону. Али, ко још овде мари за закон“, пита се бивши члан Комисије за заштиту конкуренције.
Уз опаску да мали трговци покривају скоро 40 одсто тржишта, Драгован Милићевић објашњава својеврсни парадокс да су њихове марже ниже, а цене на рафовима више, јер имају слабију моћ у преговорима са добављачима. И може се очекивати да ће због тога нове мере више погодити мале домаће него велике стране трговинске ланце.
У то је уверен и сувласник Гомекса. Управо то ће се десити, тврди он. Пошто трговци, по његовим речима, не могу да преживе са маржом од 20 одсто, традиционална мала трговина ће отићи у сиву економију, а модерни, велики ланци ће додатно притиснути добављаче.
„Велики произвођачи, махом у страном власништву, одупреће се том притиску, а мали, углавном домаћи мораће да се повинују захтевима великих трговаца и кренуће на пут без повратка. На крају ће се повећати утицај компанија у страном власништву, домаће компаније ће постепено нестајати, а потом следи још већи увоз свега, поготово пољопривредних производа. У суштини, страни капитал неће бити срећан због ових мера, али с обзиром на своју финансијску издржљивост на крају приче он ће бити главни добитник. Сви остали ћемо бити губитници“, закључује Ковачевић.
Све у свему, власт у Србији понекад заиста личи на неке од јунака култног стрипа о Алану Форду. Пе свега на Суперхика, који краде од сиротих да би дао богатима и на Боба Рока, који је исправно закључио да је „боље живјети сто година као милијунаш, него седам дана у биједи“. Појединци из врха власти и њима блиски бизнисмени одавно су то схватили, а грађанима како буде. До тада остаје им само да се надају да их после „Боље“ и „Најбоље цене“ очекује и „Мајке ми, најбоља цена“.
