Pročitaj mi članakPrebijanje, mučenje, zlostavljanje, pretnje silovanjem, nezakonita hapšenja, ponižavanje koje sprovode ljudi u uniformama i policijskim značkama, po pravilu u Srbiji prolaze nekažnjeno. Zbog toga su pažnju na događaje u našoj zemlji obratile i institucije koje štite ljudska prava, pa je vrlo moguće da će se država Srbija naći na optuženičkoj klupi, kako Evropskog suda u Strazburu, tako i pred Komitetom protiv torture Ujedinjenih nacija.
Случајеви су бројни и сваким даном их је све више, од хапшења студената која више подсећају на киднаповање, зверско пребијање људи који већ леже, везани лисицама, на асфалту до претње силовањем.
Можда би то могло и да се подведе под појединачне инциденте да није изостала било каква реакција надлежних институција, од Сектора унутрашње контроле МУП Србије до надлежних тужилаштва што говори да се заправо ради о широко распрострањеној и систематској пракси у сузбијању протеста. Управо то може и бити разлог да Србија буде осуђена пред међународним институцијама које се баве људским правима. Ипак, како објашњава Никола Ковачевић, правник који се бави људским правима, то може да се спречи, али једино ако реагују домаћи правосудни органи што до сада није био случај, или се врло ретко дешавало.
„Да би неки случај полицијске бруталности завршио пред Стразбуром (Европски суд за људска права) или пред Комитетом Уједињених нација, прво је потребно да се исцрпе сва средства у домаћем законодавству. Обавеза државе Србије је да истражи сваки такав случај и да починилац буде санкционисан. Такође, истрага мора да буде спроведена брзо и ефикасно, да се установи шта се тачно догодило, није довољно да истрага буде само формално отворена, а потом брзо затворена, да се оштећени и сведоци саслушавају након шест месеци, или да се касно прибављају снимци с камера за видео-надзор, када већ буду преснимљени“, каже Ковачевић.
Али то се не дешава често јер је Србији лакше да плати одштету из буџета који пуне сви грађани, него да казни своје службенике за злоупотребу, па тако сваке године суд у Стразбуру донесе неколико пресуда на штету Републике Србије.
„Србија је ратификовала конвенције, а сада припадници полиције крше управо те конвенције, али и Устав Републике Србије. Држава је у обавези да их открије и казни, а то се не дешава. Прекршени су члан 3. Европске конвенције о људским правима али и члан 4. Конвенција против тортуре. Постоји неколико случајева где се већ кренуло у процедуру, као што је употреба неког акустичног средства против грађана 15. марта на мирном протесту. Европски суд за људска права је већ донео обавезујућу меру где се Србији забрањује даља употреба таквих средстава, али и налаже да домаћи правосудни органи испитају тај случај. Уколико буде установјена да та истрага није спроведена како ваља, тај случај може да заврши на Европском суду за људска права у Стразбуру“, објашњава правник Никола Ковачевић.
Истрага о „звучном топу“
Упрво ових дана је Јавно тужилаштво за организовани криминал саопштило да је предмет употребе акустичног средства 15. марта уступљен Првом основном јавном тужилаштву. То је исто оно тужилаштво које је већ спроводило истрагу о том случају и за неколико дана, на основу одговора полиције, војске и БИА типа „нисмо ми, мајке ми“, закључило да није било употребе било каквог акустичног средства, а да притом није испитан ниједан сведок, учесник протеста или повређени.
Дакле, ЈТОК је закључио да није у питању тероризам који је у њиховој надлежности, већ да, евентуално, постоји неко друго кривично дело у надлежности основног тужилаштва.
„У том случају била је јасна намера починиоца да изазове панику и повређивање учесника скупа који приликом бекства падају једни преко других, што јесте злостављање и мучене. Уколико Србија не поступи по изреченим мерама суда у Стразбуру и не спроведе праву и темељну, правовремену истрагу, не процесуира и евентуално казни могуће починиоце, одговараће пред тим истим судом“, објашњва Никола Ковачевић.
Клечање уза зид
Један од случајева који може да се нађе пред Стразбуром, али и пред Уједињеним нацијама је снимак из Новог Сада којим је полиција покушала да застраши пре свега студенте, али и друге учеснике протеста.
„То је заиста мучна слика, да иза сваког од ухапшених стоји полицајац који га надзире, док они клече окренути ка зиду. Употреба средстава принуде, па и везивање лица лисицама је такође регулисано законом. Тешко је поверовати да свако од тих ухапшених људи пружа отпор и да мора да буде везан лисицама. Али, чак и да је тако, недопустиво је њихово снимање и емитовање тог снимка. То је кршење многих конвенција које је Србија потписала јер се ухапшени на тај начин понижавају, а то је у супротности са чланом 4. повеље Уједињених нација о спречавању тортуре који такво поступање забрањује. Тако да и тај случај, уколико не реагује домаће правосуђе, може да заврши пред Комитетом Уједињених нација“, објашњава Никола Ковачевић.
Ћутање Уставног суда
„Србија има модерна закон о Уставном суду који има овлашћење као и Европски суд за људска права у Стразбуру, па тако све повреде уставом загарантованих права грађана везано за случајеве полицијске бруталности и неефикасне истраге о њима могу да буду и предмет за Уставни суд. Али, од 2006. када је тај закон ступио на снагу до данас, само два пута је Уставни суд употребио та своја овлашћења у вези са тортуром од стране полиције или у затворима“, објашњава Ковачевић.
Мађународне конвенције које Србија крши
Део члана 3, Европски конвенција о људским правима гласи:
„Нико не сме бити подвргнут мучењу, или нечовеченом или понижавајућем поступању или кажњавању“, наводи се у овој Конвенцији.
Члан 4. Конвенција против тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих казни и поступака гласи:
„Свака држава чланица настоји да се према њеном кривичном праву сви акти тортуре сматрају кривичним делима. Исти је случај и с покушајем тортуре или неког другог акта што га је починила нека особа, а значи саучесништво или суделовање у акту тортуре. Свака држава чланица за та кривична дела одређује одговарајуће казне, које узимају у обзир њихову тежину“.
