Pročitaj mi članakPoslednjih dana i nedelja u vazduhu treperi potreba za pravom iskrenom srpskom desnicom. U tekstovima alternativnih medija, mogla se i prepoznati namera. Danas je teško razlučiti ko je iskren, ko nije pod patronatom međunarodnog faktora, ili samog vrha SNSa. Kao učesnik mnogih pokušaja formiranja desnice, svedočim, situacija je skoro bezizlazna.
Будућем бирачу деснице понуђена је продужена рука проевропске опозиције, насупрот директним заступницима интереса СНС а, или у најбољем случају неколико својеглавих, неспособних и самопроглашених лидера десног спектра опозиције. Одговорних, храбрих, а опет мудрих који би и могли пронаћи заједнички језик са будућим бирачима из националног корпуса, има тек на маргинама неке политичке странке или удружења. Начин на који све те људе пронаћи, повезати био би Сизифов посао.
У времену геополитичких превирања и идентитетског растакања, Србији недостаје јасна идејна алтернатива. Десница, као природна носећа осовина државотворног и народоносног континуитета, морала би да буде одговор. Али десница у Србији, између међусобних обрачуна, медијске маргинализације и потпуног одсуства самопознавања, све више личи на језиву сенку онога што је могла бити.
У времену кад Србији недостаје снажна и озбиљна десница, сваки сензационалистички покушај рушења власти од стране оних који себе називају десничарима представља директан допринос продужењу владавине погубне СНС, јер неодољиво подсећа на већ виђену хистерију из проевропког табора.
Ставити себе, макар и из ината, у исти реторички и медијски кош са проевропским странкама, није никакав удар на режим, већ очајничко отимање ситног плена минорног броја проевропских бирача, ако знамо расположење народа у Србији према ЕУ и самом чланству у НАТОу.
Десничари, уместо да се обраћају разочараним, збуњеним и пасивизираним Србима, онима који још увек гласају за СНС јер немају за кога другог, своју енергију троше на директна обраћања самом режиму, што у крајњој линији користи само том истом режиму. Не треба заборавити чињеницу да се политика не води против СНС-а као бирократске структуре, већ ради придобијања српског народа и будућих гласача. Део проевропске опозиције преотео је од деснице и злоупотребио тему рударења литијума како би је претворио у средство за урушавање СНС-а. На тај начин, због већ поменуте хистерије, од те теме одбијен је велики број еколошки освешћених гласача, али и функционера СНС а, који не подржавају погубно рударење литијума у Србији, чиме је фронт за борбу против ове пошасти, максимално ослабљен. Игнорише се чињеница да су прве дозволе и иницијалне фазе пројекта дате током њихове владавине, још у време владе Вojислава Koштунице и касније под владавинама демократа и СНС‑а . У парламенту, када се прича о рударском пројекту „Јадар“, та опозиција се није залагала за трајну забрану експлоатације. Напротив, они инсистирају само на успостављању “правне државе” и краткорочним изменама закона, изражавајући спремност да резервишу могућност поновног експлоатационог пројекта у неком будућем тренутку, што је далеко од истинског стопирања рударења литијума за будуће генерације.
Српски бирач, колико год разочаран, неће прећи дуг и понижавајући пут од макар декларативно националне политике СНС-а до отворено антисрпских, антипородичних и антиродитељских платформи које предводе деривати Демократске странке и њихови ментори. Сваки пут када бих помислио да у том демократском табору има нешто светло, присетим се да сам се у политику укључио још 2011. године управо са намером да се ослободимо система који нам је отворено и без срама, нудио европске вредности.
Прелазак скоро потпуно необавештеног бирача у потпуно супротни табор, који је још и под јаким утицајем медија, је дуг и неизводљив. Ту се отвара простор, али и замка за десницу. Тај политички вакуум, у ком десница треба да понуди јасан и сигуран мост за повратак достојанству, употребљен је само као поље за егоистичке егзибиције, што је довело до тога да СНС влада дуже него било која странка после комуниста. И то не зато што је власт добра, већ зато што алтернатива не постоји. Боље речено, још увек није озбиљно формирана.
На том танком леду, где десница треба да стане чврсто и без компромиса, пропали су сви. Словима, сви предводници деснице.
Илустрација политичке стварности:
15. март –више од 400.000 слободних и мотивисаних људи на улицама
12. април – 43.000 натераних и примораних на протест, под претњом и уценом
Па ипак, власт опстаје, а медији су изједначили ове скупове. Зашто? Јер нема идејне разлике, већ само тактичке. А након ових непобитних чињеница да је однос снага 10 према 1, медији у етар пуштају причу о звучном топу. Власт ту причу дочекује на волеј и са њом забија гол који преокреће резултат. Нико се није питао зашто од 400.000 људи не остаде макар сваки десети, до испуњења неких захтева. Нико, јер се причало о звучном топу или неком другом оружју из свемира.
Најопаснија замка за српску десницу јесте да дозволи да је окрену против саме српске Цркве. Иако су појединци из СПЦ, наизглед, превише толерантни према власти, народна вера, светосавски темељ и литургијска свест нису нестали. Упирати прстом у Цркву као институцију, без разликовања између пролазних институција и цркве која води овај народ више од осам векова , значи играти по сценарију оних којима смета било каква саборна вертикала у Срба.
Бирачко тело данас:
Према неким испитивањима, а данас се не верује никоме, СНС има реалну подршку око 30 процената. То је њихово тврдо језгро, истина најмање доследно, јер ту види свој ситни интерес.
Сви остали немају за кога да гласају, али знају за кога неће. Неће за жуто, неће за лажну десницу, неће за празну форму.
И зато се политичким странкама насталим од деривата бивше власти жури. Њима одговара да десница остане у магли, у фракцијама, у међусобним обрачунима и сензационалистичким изливима. Јер ако се појави јасна, доследна, речита и морално стабилна десница, жути не постоје, а СНС пада као кула од карата.
Зар права десница није глобални тренд? Због чега је Србија изузета? Уосталом, последњих месеци и година видели смо колико се глобалисти боре кад десница покуша да преузме кормило – Француска, Румунија, Немачка. Код нас, лажна десница, оличена у власти, има подршку глобалистичких центара.
Куда и како даље: кристализација српске деснице
1. Раздвојити вредносне позиције од СНС-а и жутих, али без преливања код било кога.
СНС је преузео патриотску реторику, али ју је испразнио, понизио и инструментализовао. С друге стране, жута опозиција је неприкривено антисрпска, у културолошком, породичном и државном смислу.
Десница не сме бити ни компромис СНС-а, ни реакција на жуте. Мора имати принцип, а не тренд.
Мора говорити српски не чиновнички, не бриселски, не лажнопатриотски. И мора мислити православно не црквено-бирократски, већ литургијски, саборно, са смислом.
2. Престати с егоцентричним и залудним нападима на режим.
Свако ко напада Вучића истим речником којим то чини Ђилас, сваког дана му даје нови дан на власти. Не зато што Вучић има јаку подршку, већ зато што изгледа као мање зло од хистеричног, агресивног, антисрпског и антипородичног фронта који му стоји насупрот.
Бирачи који су годинама условљавани страхом и лажном надом неће прелетети на лажну алтернативу. Њих треба ослободити, а не уплашити још више. Напада на режим мора бити оправдан, а не по сваку цену. Отварати очи бирачима, не терати их од себе. Уместо хистерије потребна је озбиљна, државничка и братска реторика. На крају и помирујућа. Има часних људи који се ничим нису окористили и међу Ћацијима и међу блокадерима.
3. Поново политизовати народне теме – вера, породица, српски језик, школа, војска, село.
Док власт гаси народ, а жути гасе државу, десница мора да покаже да је живот народа примарно политичко питање. Како се лечиш? Где ти дете иде у школу? Ко те заступа у свету? Шта ради амбасадор Србије у УН? Где је војска? Где је руски гас? Где је српски културни простор? Зашто је маргинализован пред најездом проевропских трендова?
На тим питањима се враћа поверење. Ту живи бирач.
Ако се у наредним месецима не формира јасна, саборна, родољубива и озбиљна српска десница, СНС ће наставити да влада, али не зато што има снагу, већ зато што нема отпора. А бивши режим ће наставити да се појављује као лажна алтернатива, али не зато што има шта да понуди, већ зато што српски народ заборавља.
