Zemlje koje leže između Crnog mora i Jadrana pune su spomenika i tradicija starog srpskog carstva. Današnji narodi ovih zemalja nastoje da obnove svoju moć i ožive svoju slavu. Oni će to i postići
Српску расу, која укључује народ Србије, Босне, Далмације, Црне Горе, значајним дијелом Румелије, практично и Бугарске, дубоко прожима жеља за самосталном егзистенцијом. Њихов национални дух снажан је као и код других народа у Европи, написао је англикански свештеник, Вилијем Дентон1862. године у својој књизи Србија и Срби.
![](http://srbin.info/wp-content/uploads/2019/11/dušan-silni-vilijem-denton-700x330.jpg)
Душан Силни, Вилијем Дентон
Дентон у свом дјелу наглашава да су ове територије пуне споменика које свједоче о некадашњем, великом српском царству, као и да ће снажне тежње српског народа довести до обнове своје моћи и славе.
– Земље које леже између Црног мора и Јадрана пуне су споменика и традиција старог српског царства. Данашњи народи ових земаља настоје да обнове своју моћ и оживе своју славу. Они ће то и постићи, пише у књизи.
![](https://in4s.net/wp-content/uploads/2019/11/photo_2019-11-10_13-44-20.jpg)
Дентон објашњава да би европске силе могле само краткорочно задржати њихову доминацију над Србима који се, како. додаје он, гнушају подаништва и да би стога сами повратили своју слободу
– …Али на крају ће ти субјекти добити своју слободу. Поглед на карту показаће да је такво краљевство довољно обимно да одржава сопствени положај међу европским народима, закључио је енглески свештеник.
![](https://in4s.net/wp-content/uploads/2019/11/photo_2019-11-10_13-44-20-2.jpg)
Енглез је више пута изразио дивљење и поштовање према Србима чије врлине, како је појаснио, нису уништене ни под Османлијама, а потом и увјерење да таква раса заслужује најбољу будућност.
![](https://www.in4s.net/wp-content/uploads/2019/11/serviaandservia00dentgoog_0001.jpg)
* Вилијам Дентон (ен. William Denton) (1815—1888), био је англикански свештеник и публициста који је био посебно заинтересован за тежак положај хришћана под Турцима. Посебну пажњу посветио је организацији Српске православне цркве и споменицима сакралне архитектуре и у више својих дјела показивао је велику наклоност према Србима.