ХРВАТИ СТИЖУ НА ХЕМ (БАЛКАН) са турским (аварско-бугарским) вођама

21:00 08.12.2018.

Када су Хрвати у 7. веку (у мањем броју) дошли на Хемско полуострво[1], ту су их довеле аварско-бугарске вође (а не хрватско-славенске), пошто су им имена туранског порекла, а не славенског.

Константинос VII Порфирогенетос[2] (905-959), цар Романе[3] (владао: 945-959) у свом делу „За свог сина Романоса“[4], помиње конкретно петоро браће , која су довела прве Хрвате на Хем.

То су по њему били: Клук, Ловел, Косенц, Мухло и Хроват , уз две сестре Тугу и Бугу.

Ова имена немају славенски карактер и јасно је да је у овом периоду њихове историје, Хрватима владајућу класу чинио некакав турски (аваро-бугарски) политичко-војни корпус племена.

Без обзира на крвне и језичке вазе са Сербима, данас нико не спори да су Хрвати имали неке крвне везе са Аварима, односно боље речено са Бугарима, који су тада били доминанти (крајем владавине Првог аварског каганата: 567-626).

О овоме је добар рад (можда и најбољи) написао турски историчар Осман Каратај[7] (1971) у својој књизи: „In Search of the Lost Tribe: The Origins and Making of the Croation Nation.“, KaraM Publication No: 8, The Medieval Series: 2 (Çorum: Ayse Demiral, 2003)

Он Беле Хрвате повезује са са турско-бугарским Белим Огурима, и посебно истиче важну чињеницу (у етимолошком смислу) да се по свом данашњем имену Хрвати појављују тек после Курбата (6??- 667), кагана Бугара (владао: 620-653).

Такође, он је приметио да се титула (или име) – котроман (у сербској бановини Босни) – турског порекла[8].

Масовнији долазак Хрвата на Хем из њихове земље Беле Хрватске, одвијао се између 839. и 879. године.

Њихово досељавање средином 9. века био је директна последица првих варварских упада Мађара (Угара) у централну Европу, где су Хрвати били први на удару њихових разуларених коњичких хорди.

Пре овог периода они су били у занемарљивом броју присутни, ма северозападу данашње Републике Хрватске.

De Administrando Imperio

Историјско документарно дело „О управљању царством“[9] написао је Константинос VII Порфирогенетос (905-959), цар Романе (владао: 945-959) између 948. и 952. године, мада су неки делови писани касније.

Дело је посвећено његовом сину Романосу II[10] (938-963), цару Романе (владао: 959-963).
Горе поменути латински назив настао је тек 1611. године, од стране Јохана ван Меурса[11] (1579-1639), холандског приређивача првог штампаног издања.

До данас су сачуване само четири копије овог дела (DAI), али на жалост нису све потпуне:

– Најстарију сачувану копију, израдио је крајем 11. века, Грк Јован Дука[12], романски племић из породице Дука[13].

Његов брат је био Константинос X Дука[14] ( 1006-1067), цар Романе (владао: 1059-1067).

Копија (носи ознаку: P=codex Parisinus gr. 2009) се чува у Паризу[15] –

Bibliothèque nationale de France (BNF).

– Другу копију је 1509. године, направио такође грчки ратник и песник са Крфа[16] Антониос Епархос[17] (1491-1571).

Ова копија је настала од документа из 11. века, тј. копије, коју је начинио Јован Дука.

Копија (носи ознаку: V=codex Vaticanus-Palatinus gr. 126) се чува у Риму[18] – Bibliotheca Apostolica Vaticana.

– Трећу копију (копија копије из 1509) започео је да израђује такође Епархос, а коначно ју је завршио Грк Михаил Дамаскенос[19] (1530-1593), сликар са Крита[20].

Извор (назив дела) :

„Constantine Porphyrogenitus de Administrando Imperio“
Аутор : Константинос VII Порфирогенетос (905-959), цар Романе (владао: 945-959)
Уредник : Gyula Moravcsik[5] (1892-1972)
Превод са грчког на енглески: Romilly James Heald Jenkins[6] (1907-1969)
Издавач : Dumbarton Oaks
Место штампања : Washington D.C. (United States of America: 1776-)
Година издања : 1985
Језик : енглески и грчки
Писмо : латиница и грчки

Копија (носи ознаку: F=codex Parisinus gr. 2967) се чува у Паризу – Bibliothèque nationale de France (BNF).

– Четврту, данас некомплетну копију (копију копије коју је направио Јован Дука) израдио је између 1560. и 1586. године, Грк Андреас Дармариос[21] (1540-1587).

Копија (носи ознаку: M=codex Mutinensis gr. 179) се чува у Модени[22] – Biblioteca estense universitaria di Modena (Palazzo dei Musei).

Референце:

[1] Балканско полуострво (скр. Балкан). Хем или Хелм је стари назив за Балканско полуострво (лат. Hæmonia classica или Pæninsula Hæmonia). Др Душан-Владислав Пажђерски (пољ. Duszan-Władysław Paździerski), слависта и лингвиста са Универзитета у Гдањску (пољ. Uniwersytet Gdański) у Републици Пољској (пољ. Rzeczpospolita Polska), добро је уочио да изворни назив Хемског полуострва потиче од сербске речи – Хум. Код старих Серба реч »хум« означавала је брдо (планину), док је »хумка« представљала брежуљак. Назив Захумље (лат. Zachlumia), за област у данашњој западној Херцеговини и јужној Далмацији, настало је од изворне речи – Хум, или на старом сербском језику – Хлъмъ (za + Hum: „иза Хума“), што је транскрибцијом на латински језик дало форму – Zachlumia (грч. Ζαχλούμων χώρα: земља Захумљана), односно у латинизованом облику базичне речи »Хум«: Chelmania, Chelm, Chulmorum, Chulmia и terra de Chelmo (Хумска земља). Посредно нас на исто подсећају и наводи, које су у својој књизи „Michael of Zahumlje“ (Norderstedt:Book on Demand GmbH, 2013), изнели њени аутори Џеси Расел (енг. Jesse Russell) и Роналд Кон (енг. Ronald H. Cohn), када су писали о сербском владару Михајлу Вишевићу (880/890-950), кнезу Захумља (владао: 910-950) и старој сербској области – Захумље. Грци нису имали ни раније, а немају ни данас, објашњење за њихов деформисани негрчки термин »Хем« (у смислу брда/планине), јер га користе за северне негрчке области у Тракији (грч. Θράκη, или лат. Thracia), а што нам тек штуро и магловито бележе кроз своје митове о трачком краљу Хаемосу (грч. Αἷμος), односно да би потом (касније) помињали и Хемско полуострво (грч. Χερσόνησος τοῦ Αἵμου). Израз »Балкан«, први пут помиње 1490. године, италијански писац и дипломата Филип Калимах (1437-1496), тј. лат. Philippus Chalimachus када говори о подвизима Владислава III од Варне (1424-1444), тј. пољ. Władysław III Warneńczyk, краља Пољске (владао: 1434-1444) и краља Угарске (владао: 1440-1444) у једном свом меморандуму, који је адресирао на Ватикан (лат. Status Civitatis Vaticanæ). Том приликом Филип се обраћа Ђованију Батисти (1432-1492), тј. ит. Giovanni Battista Cybo, односно тадашњем римском папи Иноћентију VIII (владао: 1484-1492), тј. лат. Innocentius VIII и у свом писму пише да људи у том крају, гору називају Балканом (quem incolæ Bolchanum vocant). Ова реч је тек почетком 15. века стигла са турским окупатором на Хемско полуострво и означавала је шумовиту планину или планински ланац, односно иста нема никакве везе са локалним (аутохтоним) становништвом. Иначе, данашњи (општеприхваћени) назив – Балкан (за Хемско полуострво), креирао је 1808. године немачки географ Јохан Цојне (1778-1853), тј. нем. Johann August Zeune у свом делу „Gea. Versuch einer wissenschaftlichen Erdbeschreibung“ (издавач: Wittich; место штампања: Berlin, Königreich Preußen: 1701-1918), употребивши назив Balkanhalbinsel (инспирисан планином Балкан, која Бугарску хоризонтално дели на два дела). Након овог догађаја, реч Балкан почиње да се користи, као име регије, тј. за Хемско полуострво. Овим чином Цојне је одбацио хиљадугодишњу традицију староседелаца, пошто је научним круговима пропагирао свој новокомпоновани израз, мада никада (до тада) становници овог дела Европе (или било ког дела Европе) нису њиме означавали ову регију.

[2] Грч. Κωνσταντῖνος Ζ΄ Πορφυρογέννητος.
[3] Лат. Imperium Romanum, Imperium Romanorum, Res Publica Romana, или Romania, односно грч. Βασιλεία τῶν Ῥωμαίων, Αρχη τῶν Ῥωμαίων, Πολιτεία τῶν Ῥωμαίων, или Ῥωμανία.
[4] Грч. Πρὸς τὸν ἴδιον υἱὸν Ρωμανόν.
[5] Мађарски експерт за грчку филологију и романску (византијску) историју.
[6] Енглески експерт за грчку филологију и романску (византијску) историју.
[7] Тур. Osman Karatay.
[8] Готово је сигурно, да је иста стигла у Босну преко номадских ратника Кумана, који су се после првих продора сместили у данашњој Влашкој и Бугарској, утапајући се у тамошње већинско сербско становништво.
[9] Лат. De Administrando Imperio (скр. DAI). Латински назив настао је 1611. године, од стране приређивача првог превода овог дела.
[10] Грч. Ρωμανός Β΄.
[11] Хол. Johannes van Meurs, или лат. Johannes Meursius.
[12] Грч. Ιωάννης Δούκας.
[13] Грч. Δούκας.
[14] Грч. Κωνσταντίνος Ι΄ Δούκας.
[15] Фр. Paris.
[16] Грч. Κέρκυρα.
[17] Грч. Αντώνιος Έπαρχος.
[18] Ит. Roma.
[19] Грч. Μιχαήλ Δαμασκηνός.
[20] Грч. Κρήτη.
[21] Грч. Ἀνδρέας Δαρμάριος.
[22] Ит. Modena.