Прочитај ми чланакKо прати односе између Русије и Украјине, сећа се да је Владимир Путин наложио влади да у децембру (просинсу) 2013. одобри Украјини зајам од 15 милијарди долара и одмах је исплаћена прва транша од три милијарде. Касније се Кијев жалио, тврдећи да је то био “приватни кредит” Путина свргнутом председнику Јануковичу, а онда је све дошло пред суд у Енглеској.
Како пише руски стручњак Ростислав Ишченко, 14. септембра (рујна) је Апелациони суд Енглеске и Велса је одлучио стати на страну Украјине и пресудити у корист Кијева у случају о споменуте три милијарде долара, што је дио зајма од 15 милијарди које је Русија 2013. осигурала влади Виктора Јануковича.
Украјина признаје дуг, али жели да коначна одлука у обзир узме пресуду Арбитражног суда у Стокхолму о наводном “дугу” којег Нафтогаз тражи од Газпрома. Кијев верује да ако одуже од свог дуга Русији ову своту, потом новац од “крађе Крима” и штете због руске помоћи Донбасу, онда Москва не само да неће добити своје три милијарде, него ће Кијеву морати платити велику своту новца.
Ишченко подсећа да је Арбитражни суд у Стокхолму, након што је размотрио узајамне тврдње странака у спору, “задовољио” обе стране тако да је Украјини од вишеструко тражене своте одобрио одштету од 2,5 милијарди долара.
Апсолутно незамисливо образложење, што је вероватно преседан у пракси Арбитражног суда у Стокхолму, јест чињеница да су судије своју одлуку мотивисали не по садржају уговора Нафтогаза и Газпрома, већ због лошег економског стања Украјине.
Овакво образложење се није чуло ни у најбесмисленијим и скандалозним образложењима пресуда свих међународних спорова који су вођени у писторији. Конкретно, према уговору Нафтогаз нема право на одштету, али је Украјина у катастрофалној економској ситуацији, а Газпром је добростојећи светски гигант, стога није спорно да нешто од новца поклони украјинским нерадницима. Тачно тако, јер је од одласка Русије из Украјине, конкретно Газпрома који се бринуо за плински транзитни систем украјинског оператера, украјински ГТС у четири године на неким дионицама оштећен и до 65%.
Ростислав Ишченко подсећа да је Русија покренула жалбени поступак о случају с Нафтогазом пред Апелационим судом у Стокхолму.
Непосредно пре одлуке британског суда Апелациони суд у Стокхолму укида примену првостепенске пресуде и сада се чека коначна инстанса овог правосудног тела.
До сада оба решења не мијењају ништа. Оба спора у суштини остају недовршена. Али је њихова темељна недореченост, уз савршено очигледну непогрешивост руске позиције, заједно с одлуком Арбитражног суда у Стокхолму, може створити ситуацију у којој су, због очите политизације донесених одлука, традиционалне међународне структуре за решавање економских спорова бескорисне.
Нити Арбитражни суд у Стокхолму није овлаштен решавати економске проблеме Украјине, особито не на штету Газпрома, нити британски судови могу расправљати и доносити одлуке о политичке тврдњама две држава у спору. Њихова се задатак састоји само у процени испуњења или неиспуњавања одредби уговорних странака о тачно одређеном предмету, а ако постоји случај кршења уговора, онда су ти судови надлежни изрећи санкције предвиђене истим уговором. Ништа више од тога.
Но, последњих су дана погођени Газпром, Русија, али и међународно право, које је у Стокхолму и Лондону изгубило било какав смисао.
Даље, што је у Русији врло важна тема ових дана, патријарх Вартоломеј из Цариграда, супротно простестимаа примата Украјинске православне цркве Московске патријаршије митрополита Онофрија, шаље до два егзарха у Украјину за припрему аутокефалности православних хршћана Украјине под окриљем непризнате Украјинске православне цркве патријарха Филарета, која је настала у режији политичког врха и око себе је окупила расцепкане секте. Последице ове одлуке је да се покрене лавина раскола унутар православних хршћана и да се створи десетина непризнатих аутокефалних цркви.
Такође, истовремено, у Европској унији је избио скандал око покушаја Европског парламента и Већа ЕУ да Мађарску казни због супротстављања миграцијској политици Брисела, боље речено Берлина и Париза.
Извана изгледа да ови догађаји немају ништа заједничко једни с другима, иако су све то карике у једном лансу. Свака одлука покушава уништити постојећи светски поредак. Нека у сфери међународног права, неке у црквеним односима у православном свијету, неке у сфери односа између националних држава и бирократских структура ЕУ.
И овде не говоримо о преобликовању неких структура или стицању предности било које државе, него о уништавању целокупног глобалног правног система који регулише политичке, привредне, финансијске, спортске, културне и друге односе.
Тако се, на пример, “олимпијски допинг скандал” око руских спортиста на крају показао као покушај да се украду победе руског тима, уништи руски спорт и понизи Русија.
Као што видимо, Москву се стално гура да подузме драстичне акције у различитим смеровима. Против међународних привредних судова, против олимпијског покрета, да се уплиће у црквена питања, док се у политичко-дипломатској сфери мора борити с афером у којој британска влада не само да се користи руским пребјезима, него и властитим грађанима, што је дошло до тачке апсурда која би на крају морала присилити Русију на оштар дипломатски демарш против Велике Британије, након чега ће се Москву оптужити за “оштро погоршање међународне климе”.
Можда је након појашњења руског стручњака некима јасније зашто политички врх у Москви остаје присебан и даље се иронично користи терминима попут “наши западни партнери…” или “наши западни пријатељи…”, иако су итекако свесни да у западним канцеларијама, судовима, организацијама, чак и Цариградској патријаршији, која нема никакве овласти да доноси одлуке о Украјини, немају ни “партнера” ни “пријатеља”.
Али то није само Москва. Слично томе САД присиљавају Кину и ЕУ да играју на слабљење долара, што Трампу треба много више од Пекинга или Брисела, јер ће Европа и Кина збрајати губитке, а не добити.
Већ смо споменули мађарски преседан. Овде заправо говоримо о чињеници да европска глобалистичка бирократија потиче националне европске државе да се покоре Европској унији, која је по својој структури непријатељ суверенитета.
Од памтивијека државе које посежу за ратом кривњу желе пребацити на жртве агресије. То се не ради с циљем уопште ублажавања болесне савести, које агресор и нема, него зато што имиџ агресора никоме није донио користи.
Мотиви за агресију некада могу бити апсурдни. На пример, наводни разлог уласка Велике Британије, а потом и Сједињених Држава у Први светски рат било је кршење неутралности и суверенитета Белгије од стране Њемачке.
Слично томе је кршење неутралности у Белгији, Данској и Норвешкој у Другом светском рату служило Русевелтовој администрацији да врло добром пропагандом увери више него неутралне Американсе да су Сједињене Државе Великој Британији дужне пружити војну и господарску помоћ, укључујући облике помоћи који су недопустиви за неутралну државу, чиме су САД заправо изазивале укључивање у рат.
То да у Другом светском рату савезници нису скривали да и сами крше неутралност, барем у Белгији и Норвешкој, није никаква тајна. Једнако као је уочи Првог светског рата Велика Британија јасно поручиле Нијемцима да се неће борити, без обзира на то што се догодило на континенту, а онда је рекла како једноставно не може живети уз очито гажење белгијске неутралности. У оба случаја, статус агресора који је додијељен Немачкој је придонио стварању готово глобалне коалиције против Берлина.
Ако је у Другом светском рату због нациста тај потез имао оправдање, у Првом светском рату Берлин сигурно није био већи агресор од Лондона, који је учинио све од себе да би изазвао и запалио овај рат.
Дакле, главни кривац светских невоља прво изгуби савезнике, потом у очима светске заједнице сноси одговорност за изазивање сукоба, губи потпору, тоне у изолацију и тако све до његовог пораза у сукобу. Подсећа ли вас овај “модус операнди” на нешто чему данас сведочимо у свијету, а све долази из исте кухиње као пре сто година?
Сједињене Државе у тренутној глобалној конфигурацији више не успијевају одржати своју хегемонију и улажу све напоре да постојећи поредак униште. Но, овај процес не треба погрешно схватити као уништење мрског “Новог светског поретка”, што неки као заслугу приписују Доналду Трампу. Пре би се могло рећи да се уништава све како би се поновно изградио монструм зван “Паксx Американа”, који је током протекла два десетљећа задобио низ смртних рана.
Вашингтон уништава све што може, од земаља до међународних организација и норме међународног права. Али се за имиџ деструктивне силе плаћа озбиљна политичка цијена. Чак се и елитни дух најближих савезника почиње бојати непредвидивости свог партнера, односно његове предвидиве деструктивности.
И сада долазимо до тренутка у којем САД ту одговорност желе делити с осталим светским силама – Русијом, Кином и Европском унијом, иако потоња није сила у правом смислу те речи. Барем не што се тиче суверенитета. Но важна је перцепција.
То је отприлике исто као кад украјински “стручњаци” у руским емисијама, када их се пита о свим кршењима правних норми у Украјини, само викну:
Ви то исто радите!” Или “Ви сте још гори!”
Дакле, у ситуацији у којој нема оправдања, а злочин је очигледан, тачно онаквој у каквој су данас САД, диљем планете се уништавају структуре које регулишју међународне односе на различитим подручјима, а на месту цивилизације се стварају варварске перифере, као у Либији, Украјини, Ираку, Афганистану, Јемену, како се пробало учинити у Сирији, Ирану, Турској, Венецуели, Никарагви, Јерменији, Средишњој Азији, Пакистану, Кини, па чак и Русији.
САД су спремни кривити све за уништење цивилизације, за смрт милиона, ако не и стотина милиона људи, само како би повратиле изгубљени статус светског хегемона. Због тога подупиру постојеће противречности и стварају нове линије подела, а тамо где не постоје користе свој утицај у међународним структурама како би присилили неке од њих да доносе неадекватне одлуке које су очито непријатељске према појединим земљама, укључујући Русију.
Након свега учињеног, из прикрајка чекају оштру реакцију погођених, како би их се могло окривити за демонтирање глобалног система међународног права и пропасти релевантних институција. Све то се чини с мантром како је важно имати поверење у САД и смањити потпору америчким противницима.
То је дуга и комплицирана игра живаца у којима Русија, Кина, Иран, дио Турске и сада значајан део Европске уније покушавају добити на времену за реструктурирање глобалног система и створити ново подручје међународног права који ће бити заштићено од америчких напада. Заузврат су Вашингтон и његови савезници у разним деловима света разорили што је могуће више земаља и структура, само како би изазвали сукобе у којима ће суделовати њихови противници, тако да им у игри без правила одузму предности које су стекли играјући по правилима.
Морамо схватити да уништавање међународног правног система није нуспојава америчких акција, већ амерички стратешки циљ, последња прилика Вашингтона да се извуче из живог блата и добије слободу политичког маневра. Вашингтон ће доследно ићи овим путем све до циља. Када желите изазвати сукоб, пре или касније ће се створити ситуација у којој ћете се морати борити или предати. Увијек морате бити спремни на то. Но, трансформација “од Леополда до леопарда” увек треба бити изненадна, неочекивана за непријатеља, једнако или још учинковитија од грузијске операције 2008. и оне на Криму 2014. Ред ће увек вероватније победити хаос, али зато ред треба сачувати, барем код себе и својих савезника, закључио је Ростислав Ишченко.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
