Прочитај ми чланак

ПОДЕЛИЛА СРБЕ: Дошла чак из Аустралије на 10 година матуре и сморила се

0

Месец јун је у знаку матура, славља, годишњица матура… Тако је и Љубица (30), која је одмах по завршетку X београдске гилмазије 2007. године отишла у Аустралију, у Бризбејн, дошла после пуних десет година у родни Београд, управо поводом лепог јубилеја…

Исповест преносимо у целости:

Чим сам одбранила матурски испит, отишла сам код оца у Бризбејн. Он је живео тамо, у том моменту већ 15 година, од како су се он и мама развели када сам ја имала само три године. Тата је отишао “трбухом за крухом”, а ја остала са мамом, да завршим школу. Мама се надала да ћу можда ипак остати у родној земљи, а ја сам знала, чим сам кренула у средњу, да ћу отићи код тате.

 

И тако је и било. Истог дана када сам узела сведочанство у гимназији, узела сам кофер, поздравила се са мамом, и запутила на аеродром. Мами сам обећала да ћу доћи већ следећег лета, али се испоставило да сам је слагала. Нисам дошла наредних десет година. И не бих ни сад, вероватно, да нисам добила предиван позив: да прославим са својим другарима 10 година матуре.

Од како сам отишла преко пола света, остала сам у контакту са десетак другара и другарица из гимназије, и то преко Фејсбука. Повремено смо се дописивали, редовно честитали рођендане и празнике, али то је било све.

У Бризбејну сам завршила маркетинг и после стажирања у једној компанији добила понуду која се не одбија из једне престижне фирме, где радим већ четири године и презадовољна сам. Упознала сам много људи тамо, изградила себе и свој живот. Упознала дечка са наших простора, са којим живим већ две године и планирамо венчање. Срећна сам и задовољна. У Србију нисам долазила јер ме мама посети сваког лета, а кад сам ја на одмору, користим време да пропутујем колико могу.

Када ме је Марко, другар из одељења контактирао, негде око Нове године, да планира да организује окупљање, и да би волео да дођем и ја, па да зато жели да јави на време да бих могла да се организујем, одушевила сам се. Одмах сам купила карту за Београд, и радовала се повратку у родни град после толико времена и виђању старих пријатеља.

Како се приближавао јун, Марко ме је извештавао о детаљима организације. У међувремену је неколико људи отказало долазак, али и даље је из ИВ-1 било у плану 17 људи. Из осталих одељења од 10 до 15, али свакако смо били међу најбројнијима. И када се узме у обзир свих десет одељења, требало је да буде стотинак људи.

Нашли смо се на Миљаковцу, у једном ресторану који држи отац друга из генерације. Имали смо чак и живу музику, комплетну вечеру, пиће и дезерт. Понуда која се не одбија, а ресторан мање познат, а довољно “изолован” да се стари пријатељи састану после деценије и попричају.

Како сам прилазила месту дешавања, сваким кораком срце ми је лупало све јаче. У глави су се мењали разни филмови – да ћу ући унутра попут неке звезде, да ће сви да се одушеве када уђем… Па онда, да ће ме дочекати аплаузом, итд. У сваком случају, брзо сам схватила да превише фантазирам, али сам се радовала сусрету и од треме сам једва отворила улазна врата.

И док сам погледом тражила екипу, море људи, радознале очи… За једним столом у ћошку сам видела десетак познатих лица, окупљених за једним столом, како седе у полумраку у тишини, и као да чекају да дођем ја, не бих ли подигла ту учмалу атмосферу.

Мало је фалило да се онесвестим од шока. Пришла сам, поздравила се, сви су били дивни и љубазни. Ипак, ту је било осморо људи из мог одељења и још троје из осталих. И то је то. Цела генерација се свела на тај јадњикави сто у некој задимљеној биртији на периферији града. А ја дошла из Аустралије?!

Било ми је драго да видим те људе, разговарали смо, смејали се… било је пријатно вече. Ипак, није било ни десети део онога што сам замислила, а посебно што није дошао скоро нико ко је мене занимао… Страшно. Испалила сам се онако, светски. Пукла хиљаду евра на авионску карту, још 500 на поклоне које сам морала да понесем љдуима јер, ето, долазим из “обећане земље” после толико времена… Дебакл.

На крају те вечери је баш Марко предложио да се нађемо на кафи, колачима, на Ади за неки дан… јер сам ја остајала још две недеље у Београду. И тада сам урадила страшну ствар: слагала сам да путујем по Србији, да обилазим родбину, и да већ сутра идем из Београда, а да се враћам буквално на аеродром. Морала сам. Та сцена ми никада неће нестати из сећања: десетак уморних, сивих лица са усиљеним осмесима, чекали су мене да им обојим вече… Е, нећете ме више преварити. Останите са својим учмалим животима, а ја одох у бели свет да се вратим свом лепом животу!

А ви, који ме пљујете… Љубоморни сте, јер ни ваши животи нису много бољи“, написала је Љубица у својој исповести.