Александар Вучић је само пролазна епизода у настојањима Европске Уније да политички покори Србију. Ма колико та епизода трајала, српски народ ће дочекати да одгледа и њен свршетак након којег ће, уколико на предстојећим изборима већина пружи подршку коалцији ДСС-а и Двери, Србија крочити на стазу националног опоравка чији ће главни носиоци бити њени грађани, радници и сељаци, ослоњени на сопствену мудрост и памет, подржани од стране Русије као искреног пријатеља српског народа, каже у великом интервјуу за наш лист Санда Рашковић Ивић, председница Демократске странке Србије

Прва дама ДСС-а истиче да је данас више него икад пре потребно обновити српску националну идеју, укорењену у традицији, сељачкој мудрости и љубави према онима који су кроз историју подржавали српска слободарска прегунћа. Због тога је, сматра Рашковић Ивић, потребно јасно истаћи за шта се националне снаге данас у Србији боре, против чега су и шта их то разликује од како од десне, тако и од „проевропске“ опозиције која се, додаје прва дама ДСС-а, суштински не разликује од владајуће СНС.

– За разлику од „проевропске“ опозиције, ми нећемо Европску унију, нећемо НАТО, нећемо генетски модификовану храну, нећемо да мењамо Устав јер знамо да би то доволео и до озакоњења Бриселским споразумом већ обављене предаје Косова и Метохије. ДСС и Двери никада неће допустити да Војводина постане држава у држави, али подржавамо идеју равномерног регионалног развоја који представља кључ јачања и развоја наше отаџбине. Оно што хоћемо јесте слободна и суверена Србија. Ми желимо економију засновану на патриотизму и заштити националних интереса, економију која ће предност дати домаћем произвођачу, пољопривреднику, привреднику, предузимачу, занатлији. Залажемо се за здраву породичну политику која ће подстицати младе да се венчавају и рађају децу. У политичком смислу ми желимо јачање веза са Русијом, али за разлику од већине десне опозиције, ми и ту желимо да останемо своји. Ми  не тражимо, нити то Руси од нас желе, да се интегришемо у ОДКБ или Евроазијску унију. Србија мора остати своја, са обе своје ноге на својој земљи, а то може бити само ако је војно неутрална. Русија је српски пријатељ која нашем народу није помагала само онда када није била способна да помогне ни самој себи. Москва нам је помогла да у време када је ДСС вршио власт спречимо промену Резолуције 1244, Русија је спречила изгласавање срамне и лажне Резолуције о Сребреници и улазак „Косова“ у УНЕСКО. То нису учинили „пријатељи“ Александра Вучића, него управо Русија. То је њена заслуга и да није било про-српски оријентисане Москве, читава та „дипломатска офаинзива“ наше тренутне власти не би вредела баш ништа. Ниједан њихов „пријатељ“ није чак ни размислио о томе да би могао да гласа у српску корист, каже у разговору Рашковић Ивић.

Коалиција ДСС и Двери посебан акценат на овим изборима стављају на аграр. Сматрате да је питање развоја пољопривреде, односно њеног систематског урушавања пре свега политичко и национално. Шта под тим подразумевате?

Србији требају јака села не само због повећања удела аграра у укупној друштвеној производњи, него и због тога што се управо на пољопривредним добрима која наш народ са пуним правом назива „фабрикама на отвореном“ производи здрава и органска храна која би, да је више памети и политичке воље могла да задовољи све наше потребе. Управо отуда је баш село било то које је и у најтежим данима по Србију и српски народ гарантовало опстанак и победу над онима који су, баш као и данас, желели да нас потчине себи. Здраво и јако село је основ здраве и јаке Србије и ту поговора нема. Сходно томе, ми сматрамо да држава треба пре свега да заштити домаће произвођаче од увозничког лобија, као и од странаца који би куповином наших ораница и погона за производњу угрозили домаће пољопривреднике. Када кажемо „пољопривреда“ ми у коалицији не мислимо само на оранице, него и на аграрну индустирију, почевши од прерађивачке па све до обнове домаће производње пољо-механизације. Данас, наши пољопривредници раде са машинама које су старе и по неколико деценија и то све због тога што је страна механизација прескупа, а домаће, која је остала упамћена као квалитетна и постојана, више нема.

Ми сматрамо да је аграрно питање и национално јер држимо да Европска унија настоји да уништењем српске пољопривреде наш народ и коначно потчини себи. Довођење „Тениса“, као и појачани извоз свиња на српско тржиште од стране Хрватске представља још један вид економске борбе коју против Србије води ЕУ. Зар треба Немац да дође да Србе,  и то пре свега Србе у Војводини, учи како се производе свиње? Наравно да не мора. Зависност од ЕУ и страх власти која од Брисела зависи да би исти тај Брисел могао да се окрене против ње довели су нам „Тениса“ који ће уместо наше државе извозити наше пољопривредне производе и остваривати профит који нам се тако извлачи из руку. Ми не верујемо да је представницима страног капитала више стало до нашег села од наших сељака и због тога сматрамо да држава мора да јача задругарство, да кроз посебне подстицаје јача идеју заједништва међу пољопривредницима. Србија мора да направи национални конзорцијум преко којег би наши пољопривредници могли да наступају како на руском тако и на другим тржиштима. На тај начин држава би се преко удружених малих произвођача којих је у Србији највише уздигла не само изнад страног капитала, него и изнад домаћих монополиста који једнако угрожавају наш аграр. Уколико пак на челу Србије имамо власт која мисли да то све није важно, онда не треба ни да нас чуди што се допушта странцима да купују наше оранице и да кроз извоз наших производа убирају профит који треба да припадне домаћим произвођачима.

Oвакво понашање инспирисано страхом од ЕУ није ни добро за Србију, а није ни трајно, јер нас искуство учи да представници међународног капитала „дижу сидро“ чим процене да више не могу да остваре профит због којег су дошли. Зато је борба за село данас и национална борба. Држава, подвлачим то још једном, мора да заштити аграр као стратешку грану нашег развоја. Наша села су сачувала наш идентитет, нашу идеју, а кроз производњу хране и наше физичке животе. То свима мора бити јасно.

Из свега што сте рекли, стиче се утисак да се ДСС и Двери супротстављају капиталистичком схватању света. Коју алтернативу ваша коалиција нуди и да ли вас та алтернатива чини левицом?

– Либерални капитализам је пао на свом последњем великом испиту, а са њим се руши и из њега проистекла политичка конструкција оличена у ЕУ. Ни САД више нису толико посвећене либералном капитализму колико су биле. Погледајте рецимо предизборну трку у тој земљи и видећете да је све више кандидата који капитализму одричу право да објашњава и креира свет. Они се међусобно разликују, али су већином сложни са ставом да је време апсолутне истине либералне догме прошло.  

Што се тиче Србије и наше коалиције, сматрамо да је либерални капитализам био оруђе којим се ишло против наших националних интереса, али то са друге стране никако не значи да смо ми странка окренута ка левици, ка традицијама комунизма и иживљеног социјализма каквог памте старије наше генерације. Нама кокетирање са левицом које је, колико можемо да видимо све популарније код нас, није потребно. Ми поштујемо начела приватне својине која мора бити темељ нашег друштва. Међутим, за разлику од Александра Вучића који је поставши одједном опчињен Немачком решио да нас Светосавце учи начелима протестантске етике, ми сматрамо да држава нема право да стоји са стране као „неми посматрач“ кретања на тржишту, тим пре што је данас више него икада постало јасно да та кретања често ни немају везе са самим тржиштем. Наша Србија мора да контролише крупни капитал, посебно инострани капитал који уништава малу производњу и домаћег произвођача. Србија мора да реши који су то сектори од виталног значаја за њен опстанак. Ми држимо да се ту поред аграра налазе још и металопрерађивачки и енергетски сектор који се мора заштитити по сваку цену. Ако ми треба све да препродамо и да увозимо оно што сами производимо, онда боље и да нас нема. Уколико се та пракса настави, питање је шта ће са нама и бити и управо зато се погубна политика коју води Александар Вучић мора зауставити.

Уколико Ваше речи прихватимо као истину, поставља се питање како је могуће да СНС добија толико гласова да готово самостално може да фомрира власт? Није могуће да српски сељак и радник не виде и својим очима оно о чему Ви управо говорите?

ДСС је у великој медијској блокади, а када се и појавимо најчешће је то или у негативном контексту или се ради о нападима који немају везе са нашим идејама. Ја сам тако најчешће окарактерисана као луда, па онда смета моја бунда, моја коса, моје порекло, па онда када ни то није довољно појави се и Војислав Шешељ са нападима на мог оца за којег тврди да је био будала, настојећи да покаже да сам ваљда и ја иста као и мој отац. Мени то нараво не смета, јер сам поносна на то што је мој отац био Јован Рашковић за којег Срби Крајишници имају само речи хвале. Не сматрам да је био луд и држим да је његова национална и суштински демократска идеја чији је ДСС баштиник, била и остала најбољи пут не само за Србе Крајишнике у данима када се за њих мој отац борио, него и данас за све нас Србе који не смемо допустити да нас љубав према своме народу и традицији исхитрено покрену на погрешне кораке који нас могу скупо коштати. Ми и данас морамо остати национални Срби, али морамо бити и мудри и паметни како би избегли замке које нам непријатељи наше слободе постављају.

Наравно да наш сељак и сам зна да му је тешко, али је тешко доћи до њега и објаснити му да има алтернативу и да страх који Вучић и СНС осећају од ЕУ није и његов страх. Уцењени, осиромашени па поткупљени, увређени смањеним субванцијама које могу бити још и мање, зависни од локалних моћника, наши сељаци још увек нису начисто шта да чине. Они схватају да је стање у Србији тешко, али се тешко одлучују да крену другом стазом. Ми смо ту да им помогнемо, а коначну реч мораће сами да дају. То је њихов део одговорности за будућност наше отаџбине.

Споменули сте Војислава Шешеља, па нам реците како доживљавате његове све учесталије нападе на коалицију и Вас лично? Да ли његова реторика уједно осликава и кризу у коју је запала српска десница која на овим изборима покушава, не толико да победи СНС, колико да преживи?

– Мени је Војислав Шешељ нејасан. Када се вратио у Србију, ја сам очекивала да ће се он обрушити на напредњачку власт и на људе који су га напустили у време када се он бранио у Хагу. Међутим, испоставило се да од тога нема ништа. Напади на Томислава Николића су јалови јер се ради о темама које нису од прворазредног значаја за Србију и наш народ, док о ономе што јесте важно, а што је у рукама Александра Вучића, он ћути. Поред њега, утихнули су и његови сарадници. Сећате се само како су оштро говорили о Вучићу и Николићу, а сада тога више нема. Као да је стигло наређење да се са тим стане. Но, када погледамо мало даље, видећемо да то Шешељу није први пут. Он је и у време Слободана Милошевића жешће нападао опозицију која је желела да одлучује, него онога ко је имао моћ да доноси одлуке које су, испоствило се, ишле и на штету нашем народу. Тако је и данас.

Што се тиче деснице, она јесте данас слабија него што је била, што не значи да њени основни принципи могу да пропадну. Отуда сматрам да је тренутно на снази прегруписавање десничарских странака, њихово коначно позиционирање у односу на актуелне теме и пре свега на актуелну власт, јер од тога где сте у односу на СНС и њену политику једино и зависи да ли сте грађанска десница или нисте.

Често људи странке посматрају и кроз рад њихових чланова и функционера у својим срединама. Уколико се ради о странкама које су дуго година на власти и уколико су ту остајале без обзира на структуру коалција чији су део били, што је случај и са ДСС-ом у Сремској Митровици, општи утисак постаје додатно оптерећен стварима за које партијске централе не морају нужно ни зати. Колико је ДСС данас оптерећена историјом својих градских и општинских одбора?

– Време је показало да је ДСС у Сремској Митровици постала прави расадник кадрова у које се данас куну они који би ДСС-у замерили управо бивање у власти све ове године. Кадар који данас води СНС и ДС у Митровици потекао је у нашој странци. Сад, можемо причати о томе који су њихови разлози за напуштање ДСС-а. Да ли су они идеолошки, сумњам. Више верујем да су неке друге природе, јер ако сте рецимо на десном политичком полу, ако сте борац за вредности грађанске деснице, а завршите у СНС-у или ДС-у, онда нешто са вашим темељним ставовима није у реду. Оно што стоји и што ја могу рећи, јесте да ми сматрамо да су локалне теме комуналног карактера, док се централе баве пре свега великим националним питањима. То не значи да комуналне теме нису важне. На њима се огледа успешност великих политика и оне су суштинске за живот локалних средина. Међутим, комуналне теме допуштају сарадњу међу људима који имају разчите ставове по питању рецимо ЕУ, НАТО и слично, тим пре што се у локалним парламентима о тим питањима не расправља. У крајњем, људи неретко различито гласају, тако да рецимо једној странци дају поверење у својим срединама, другој на републичком и рецимо трећој на покрајинском нивоу. Ми смо демократско друштво и свако има право да оцењује рад странака и њихових челна на начин на који сматра да је то најбоље.

Локалне теме постају тесно везане са националним најпре онда када се партијске централе финансирају из јавних предузећа са локала. Ми знамо да се СНС тако издржава, али исто тако знамо и тврдимо да то није случај са ДСС-ом. Јер да јесте и ми би данас имали своје новине и телевизију и не би били под оваквом медијском блокадом. За разлику од СНС-а, наша кампања је материјално сиромашна, али је богата духом.

Ми нећемо имати велику завршну конвенцију, али ћемо на Топчидеру направити велико дружење са грађанима и новинарима. То је јефтиније и боље од плаћања 110 аутобуса за страначке активисте који од града до града глуме грађане жељне ваших речи. Ви у Сремској Митровици имали сте прилику на делу да видите како то изгледа.

Управо захваљујући проблемима на локалном нивоу, коалиција ДСС-Двери у Сремској Митровици не функционише. Митровица је једини град у Срему у којем Ви и Ваши коалициони партнери идете у две колоне. Уместо Двери, ДСС је направио коалицију са Покретом Динара-Дрина-Дунав. Како оцењујете тај раскорак у односу на републичку и покрајинску изборну листу?

– ДСС и Двери спојиле су велике државотворне теме. Оно што је локално, комунално, што зависи и од људи који у тим срединама живе, а који имају једнак став о НАТО, ЕУ и слично, али не и о неким заиста локалним темама, препуштамо нашим одборима да сами реше. Треба да разумете и то да локалне самоуправе често не могу много да утичу на добар део онога што се на њиховом терену ради, јер оквир за то даје управо државна, а не власт неког општинског или градског службеника и функционера. Поред Митровице, ми не идемо заједно ни у Чачку који је родно место Бошка Обрадовића и у још неким другим градовима у Србији. Питање локалних коалција, понављам још једном, остављено је на располагање искључиво нашим градским и општинским одборима и ми као странка, верујући да они најбоље знају шта је за средине у којима раде добро, немамо разлог да сумњамо у донете одлуке.

Борба протв беле куге

– Србија, као што знате има и великих демографских проблема, па је борба против беле куге један од важних сегмената наше политичке борбе, јер је питање унапређења материнства и пораста наталитета постало пре свега политичко питање. Ми не можемо и не желимо да наређујемо Српкињама да рађају, али можемо да створимо такав амбијент који би младе људе подстицао да се венчавају и да рађају децу. У том смислу мајкама би дали флексибилно радно време, погодности приликом уписа детета у вртиће, већа подстицајна средства за прва два детета, док би за треће дете давали посебну помоћ, без обзира на мајчину плату. Уколико желимо да сачувамо нашу земљу, мора нас бити више, каже Санда Рашковић Ивић.

Излазак на руско тржиште

– Русија представља велико тржиште и празнину која је настала услед санкција које је Русији увела ЕУ ми уопште не користимо. То није само питање извоза хране, него и могућност за грађевинску оперативу која се не сме препуштати самој себи, као што је случај, па видимо шта бива са нашим радницима. То мора да ради организовано држава. Ми из страха ЕУ, или боље речено, страх који од ЕУ осећа тренутна власт и прелива је на народ, не користимо ништа и не боримо се за своје интересе. Руско тржиште је довољно велико и ми имамо шта да понудмо. Зна то и ЕУ па се и труди да нас блокира и тако створи простор за своје капиталисте. Не треба се заваравати – то није ништа друго до још један вид борбе против српских националних интереса, сматра председница ДСС-а.

Вештачко наметање тема

– Уместо да се прича шта власт ради данас, у јавности се стално протурају тезе о томе какав је ДСС био када је био на власти. Ми не бежимо од одговорности за оно што смо радили, али управо поучени пропустима које смо учинили допуњавамо наше идеје и идемо на нове изборе. Мислим да је и апсурдно говорити о томе шта је ДСС радио када нам данас о лепотама ЕУ говоре они који су до скоро били највећи противници исте. Круг је тиме затворен и данас Србијом не управљају „петооктобарци“ него они који су тих октобарских дана били на другој страни. А ако мислимо да они сада верују у то што причају, питање је у шта су веровали пре десет и више година. ДСС је повлачила и погрешне потезе, али смо ми увек били и остали на истом политичком полу, за разлику од Александара Вучића за кога јако добро знамо колико је променио своје становиште. ДСС је увек био за ЕУ онолико колико смо сматрали да ЕУ може да помогне, односно да одмогне остварење наших националних интереса. Можда ће неко рећи да смо и грешили у томе, можда и јесмо, али ми никада нисмо били безпоговорно против сарадње са овом организацијом, као што нисмо били ни за ту опцију на начин на који је то био и сада јесте Александар Вучић. ДСС је странка која сматра да ЕУ, уколико тако мисле народи који су њен део, може и треба да опстане, али без Срба. Ми можемо да сарађујемо економски, културно и политички – увек водећи рачуна о томе ко смо и шта желимо – али то не зачи да треба да постанемо део тог савеза. Они који нам говоре какви смо били, уколико се већ стиде себе самих боље да се запитају какви су данас, а они који нам говоре да смо луди, да служимо било коме, боље да ставе прст на чело и да се запитају зашто су ублажили своју реторику против власти у часу када је народ и од њих очекивао знатно оштрију критику напредњачке власти, јасна је Рашковић Ивић.

 „Митросу“ нису потребни странци

 – Ако желимо да сачувамо нашу пољопривреду, онда Србија сама мора да обнавља своје угашене погоне. Није логично да ви данас у Срему немате развијену прерађивачку индустрију, као што није логично ни то да за обнову исте молимо странце. У јавности се све чешће прича о Митровици и „Митросу“, али какав је то „Митрос“ када он не припада Митровчанима који су га градили? Зар наша држава не може сама да обнови производњу, чак и у мањим погонима, ако другачије не може, и да на тај начин подстиче свињарство и штити како домаћег произвођача, тако и купце који ће бити сигурни да једу здраву храну. ДСС се увек залагао за фискалну аутономију и сматрамо да би јачање митровачке привреде у таквим околностима могло вишеструко да се  врати грађанима Сремске Митровице. Исто је и са другим деовима Србије који би могли да живе од сопственог рада. Потребно је само да држава напусти погубне идеје којима се сада води и да своју судбину стави у руке сопственог народа, каже Санда Рашковић Ивић.

Она додаје и да би држава морала да поведе више рачуна о домаћим монополистима који, поготово када је реч о сточарству,  малу производњу гуше увозом меса из Европске уније и Латинске Америке.

– Ми нисмо против страног улагања, али само у мери у којој не штети националној економији. Ту пре свега мислим на погубност давања великих подстицаја странцима, као и на гушење домаће производње ради ослобађања простора за долазак иностраног капитала. Држава мора да се бори против домаћег монопола, мора да има ригорознију контролу квалитета производа и пословања, али не сме допустити да се због евентуално лошег квалитета робе, домаћи прозивођачи смењују странцима. Такав став имамо и када говоримо о привреди. Домаћа привреда мора бити контролисана, ако треба санкционисана, али и заштићена од стране конкуренције, сматра Рашковић Ивић.

 Вид Огњеновић

Ознаке: Александар Вучић, Војислав Шешељ, ДСС, парламентарни избори, предизборна кампања, Санда РАШКОВИЋ ИВИЋ, Српски покрет Двери, СРС