Иза легендарног глумца Мише Јанкетића је још једна успешна година. Више од пола века је на позоришној сцени и пред камерама. А у данима божићних празника, када деца уживају у даровима и родитељској љубави, присећа се свог одрастања. Тешког и мучног.

Глумчево детињство обележио је Други светски рат. Остао је без оба родитеља. Отац Радомир, правник, био је партизан. Четници су га пред битку на Сутјесци одвели у заточеништво. Успео је да побегне у Грчку и прикључи се партизанима генерала Маркоса. Погинуо је пред крај рата. Убио га је случајно друг Грк. Мајка Милица била је учитељица. Четници су је заробили и осудили на 21 годину робије. Пустили су је, али недуго потом убио ју је четнички поп Милорад Вукојичић, звани Маца, иначе њен гимназијски друг.

– Када човек у раном детињству доживи велику несрећу, онда га тај трагични догађај прати целог живота. Може да нађе начине да опстаје, али да га се ослободи, не може. За мене је то био живот без породице, рано детињство, када сам за кратко време остао без оца, мајке, сестре и брата. Кад се такав човек нађе у филму као што је „Пети лептир“, сниман у дому у ком сам боравио, или позоришној представи „Кад су цветале тикве“, где је Врапчетова судбина слична мојој, онда се сусретне са прошлошћу која прети да избаци из колосека. Нарочито када имаш оволико година као ја, када постанеш сентименталан, осетљив.

Ваш отац погинуо је борећи се за идеологију. Да ли сте могли то да разумете и како на то ви као отац гледате?

– Наравно да нисам разумео, а нарочито када сам почео да добијам децу. Сматрам да идеологија никако не може да буде јача од љубави према деци. Али тада је било другачије. Ми смо народ такве нарави. Међутим, за родитеље ипак није тешко наћи опрост. Могу само да замислим колика је то била вера коју су они носили, која је била јача од свега. То је за дубоко поштовање. Тога сада нема. Таквих идеологија и бораца више нема.

Каква сећања вам буде божићни празници?

– Поред свега стрина и бака трудиле су се да ми остану лепа сећања. Мирис бадњака, свећа, сламе. Сећам се, тек се завршио рат, тад сам био код моје стрине. Ујутру, кад је Божић, у Црној Гори постоји обичај звања. У цик зоре чује се пушка и суседи како дозивају једни друге. Сећам се, мали сам био, пробудиле су ме, загрлиле и онда сам ја дозивао комшију. Био сам једина преостала мушка глава у нашој кући после рата.

А Нова година?

– Моја унука верује у Деда Мраза, па се ја у ово доба, поред ових јелки и звездица, осећам као вечити Деда Мраз, који је своје улоге поклањао публици, и то не само за Нову годину већ увек. Моје детињство је било много тамно, ратно, тада није било Деда Мраза, поклона, само жеља и могућност да се преживи и остане у животу. Али тада је постојала нека друга фиока, у којој сам налазио свој свет. То су биле бајке, приче, поезија. Жеља да продужим свој бег од живота, који је за мој преосетљиви сензибилитет био сувише неукротив. Као што сам рано побегао у литературу, па ми ни она није више била довољна, онда сам у једном тренутку побегао на бину, иза завесе.

Много симболике у „Кад су цветале тикве“… Љубиша Јовановић, Љуба Тадић и Миша Јанкетић (1969)

Како опстати и одржавати тако велики глумачки успех више од пола века?

– За сваки успех потребна је огромна радна енергија и таленат. Ја сам имао среће. Био сам и остао даровит глумац. Толико сам много радио да сада више не могу да разлучим шта је од свега тога био мој живот, а шта су били ти други. Моја биографија је умножена са безброј ликова, улога које сам носио, некада у џепу, некад у срцу.

Да ли сте се заситили глуме?

– Никада се заправо нисам до те мере заситио глуме да бих се осећао да не желим да играм. Понекад ми се учини да не могу. Али када се попнем на бину и успоставим тај дражесни контакт са публиком, онда се све заборави. Тада извучем себе на бину, безвременог. Оно што је моја суштина, мисао, моје поимање живота. Ту не постоје године.

Када све сагледате, можете ли рећи да сте задовољни?

– Када се све сабере и одузме, задовољан сам путем којим сам од усамљеног сирочета, препуштеног самом себи, дошао до богатог породичног човека.

Кажете да је највеће богатство породица.

– Трудио сам се да не останем сам. Био сам већ довољно одрастао да могу да памтим време када сам имао оца и мајку. Током времена схватиш да је то највеће богатство и онда направиш породицу као ја. Имао сам срећу да наиђем на такву жену. Остварила ми се жеља да својој деци дам имена својих изгубљених. Обезбедио сам им тако повратак у живот.

Криза у позоришту
ОВО ЈЕ ДУХОВНИ ГЕНОЦИД

Какво је ваше виђење садашњег стања у позоришту?

Више од пола века активно сам у овом послу и не сећам се ниједног тренутка када позориште није било у кризи. Такав је то посао. Ова криза јесте једна од највећих које сам осетио, али толико верујем у позориште и његову неуништивост да сам сигуран да ћемо је пребродити. Армије младих људи ће остати неостварене. То је ужас и греота. То је духовни геноцид. Али ћемо преживети. 

(Курир)

Ознаке: Михајло Јанкетић, опрост, породица