Прочитај ми чланак
(Факти, Глас Русије, Њујорк Тајмс, Србин.инфо)
Ситуација која се данас формира у свету, а посебно прилике у Сирији и око ње, подстакле су ме да се директно обратим америчким грађанима и политичарима. Сматрам да је ово важно у условима кад се осећа дефицит у контактима и односима између руског и америчког друштва.
Желео бих да напоменем да су односи између наших земаља у свом развоју имали различите етапе. Били смо супротстављени у годинама „хладног рата“. Али, били смо и савезници: заједно смо згазили нацизам у Другом светском рату. И управо, резултат тог рата, с циљем да се не понови огромна трагедија, била је основана универзална међународна организација – УН.
Могућ компромис између САД и Русије
Евентуално одбијање САД да се војно умеша, као и заједнички напори ка политичком решавању сиријског конфликта, не само да могу помоћи да се избегну нове жртве на Блиском Истоку, већ би оне унапредили и односе САД и Русије, уверен је директор Института САД и Канаде Сергеј Рогов:
Јавља се јединствена могућност да се оствари напредак, тј. да се политичким путем реши сиријски конфликт.
И ово би кардинално променило руско-америчке односе, ако бисмо под окриљем УН могли да спречимо даљу употребу хемијског оружја у Сирији, а у будућности да заједнички радимо на његовом уништењу.
Како подвлаче експерти, шансе да Русија и САД могу изградити заједничку позицију, прилично су велике.
Обраћање руског председника директно америчкој јавности омогућиће боље услове за компромис.
Утемељивачи УН разумели су да се судбоносне одлуке о питањима рата и мира морају доносити искључиво консензусом, а на инсистирање САД су Повељом УН дали право вета сталним чланицама Савета безбедности. У то је унет дубок смисао који је током многих деценија мање или више обезбеђивао стабилан развој међународних односа.
Нико не жели да УН доживи судбину Друштва Народа које се срушило због одсуства реалних полуга утицаја на међународну ситуацију. А то је опет могуће ако утицајне земље буду посезале за силом заобилазећи УН и делујући без одобрења Савета безбедности.
Помозите рад Србин.инфо! Да и даље останемо независни, српски, православни, анти-глобалистички сајт.
Желео бих да укажем да планирани удар Сједињених Држава по Сирији, без обазирања на озбиљно и оштро противљење мноштва земаља, крупних политичких и религиозних фигура, међу којима је и Папа Римски, може само да доведе до нових невиних жртава, до ескалације конфликта и његових преливања далеко изван граница Сирије. Неизбежно би било ширење насиља и нови талас тероризма.
Ракетни удари и бомбардовање (Сирије) могли би подрити мултилатералне напоре усмерене на решавање иранског атомског проблема и регулисање арапско-израелског конфликта, довести до даље дестабилизације целокупне ситуације на Блиском Истоку и Северу Африке. Све је то бременито и опасношћу да дође до потпуног раштимавања међународног правног система и светског поретка.
Мора се разумети да се у Сирији данас не ради о борби за консолидацију демократије, већ о оружаном конфликту владе и опозиције у мултиконфесионалној земљи.
Тамо нема баш много поборника демократије. Али је зато на страни опозиције више него доста екстремиста свих фела и припадника Ал Каиде. Уосталом, и сам Стејт департмент САД прогласио је за терористичке организације Џабхат ан-Нусру и Исламску државу Ирака и Леванта.
Унутрашња конфронтација, која је од самог почетка извана подгревана испорукама оружја, постала је један од најкрвавијих конфликата у свету.
Не може да не брине то што у Сирији ратују не само најамници из арапских земаља, већ и стотине бојовника из многих западних држава, чак и из Русије. Ко може да гарантује да се ти бандити, који су стекли искуство, неће појавити потом и у нашим земљама, као што је то било у Малију после либијских догађаја? То је реална претња свима. Ужасна трагедија за време Бостонског маратона то само додатно потврђује.
Русија се од самог почетка доследно држи линије која подразумева подршку мирољубивом дијалогу у којем би сами Сиријци дошли до компромисног модела будућег развоја своје земље. При том, ми не бранимо сиријску владу, већ норме међународног права.
Стално указујемо на неопходност пуног коришћења могућности Савета безбедности УН. Полазили смо и полазимо од тога да је у савременом, сложеном и турбулентном свету очување међународног правно поретка једна од малог броја полуга које су у стању да спрече да међународни односи склизну у хаос.
Закон мора да буде закон. Обавеза поштовања је увек потребна без обзира да ли се некоме свиђа или не.
Важеће међународно право дозвољава коришћење силе само у два случаја – у самоодбрани или по одлуци Савета безбедности УН. Све остало је на основу Повеље УН недопустиво и квалификује се као агресија.
Нико не доводи у питање чињеницу да су у Сирији употребљене отровне хемијске материје. Међутим, има основа да се сматра да то није учинила сиријска армија, већ снаге опозиције. Са намером да испровоцира мешање у конфликт својих моћних покровитеља из иностранства, који би се у том случају у сукоб укључили, суштински, на страни фундаменталиста.
У овом контексту, треба обратити пажњу на информације да бојовници спремају нови хемијски напад – овога пута на Израел.
Забрињава то што за САД покушаји насилног уплитања у различите унутрашње конфликте постају обична ствар.
Поставља се питање: да ли то одговара дугорочним интересима самих Сједињених Држава? Сумњам.
У свести милиона људи на планети Америка се све чешће доживљава не као узор демократије, већ као играч који свој улог ставља искључиво на грубу силу и скупља у свакој конкретној ситуацији коалицију под девизом „ко није са нама, тај је против нас“.
Употреба силе је показала своју неефикасност и бесмисленост.
Авганистан је у превирању и нико не може да каже шта ће тамо бити после повлачења међународних снага.
Либија је подељена на зоне утицаја племена и кланова.
У Ираку се наставља грађански рат и свакога дана гину десетине људи.
У самим САД многи праве директна поређења између Ирака и Сирије и у вези са тим питају: зашто треба понављати недавне грешке?
Досадашња употреба силе опомиње – ма колико удари били прецизни и наношени најсавременијим оружјем – да су жртве међу цивилним становништвом неизбежне. При том највише пате старци и деца, чије животе наводно и желе да заштите помоћу таквих удара.
Таква насилна дејства закономерно изазивају реакцију у свету: ако се не можемо ослањати на међународно право, онда треба тражити друге варијанте за гарантовано обезбеђивање властите безбедности. И ево: све већи број земаља тежи да себи обезбеди оружје за масовно уништење. Почиње да функционише једноставна логика: „ако имаш бомбу, остаћеш нетакнут“. Јер, испоставља се да се само на речима говори о неопходности јачања режима неширења оружја за масовно уништење, а у пракси се он све више разводњава.
Потребно је престати са коришћењем језика силе и вратити се на пут цивилизованог политичко-дипломатског решавања конфликата.
Последњих дана су се појавиле нове могућности да се избегне војна акција у Сирији.
САД, Русија и све друге чланице међународне заједнице дужне су да искористе спремност коју је показала сиријска влада да свој хемијски арсенал стави под међународну контролу и да га на крају уништи. Судећи по изјави председника Барака Обаме, Сједињене Државе су у томе виделе одређену алтернативу која омогућује да се уздрже од удара.
Поздрављам расположење америчког лидера да настави дијалог са Русијом о сиријском питању. Одавно смо позивали на заједнички рад. Сада је крајње важно да удружимо напоре и не дозволимо тој искри наде да се угаси, као што смо се договорили на самиту „велике осморке“ у Лох Ерну и да пребацимо ситуацију на преговарачки пут.
Ако избегнемо употребу силе против Сирије, кардинално ћемо променити атмосферу у међународним односима и ојачати узајамно поверење. То ће бити наш заједнички успех који ће отворити перспективу сарадње и поводом других најважнијих проблема данашњице.
Желео бих да у закључку истакнем следеће. Између председника САД Барака Обаме и мене успостављају се све поверљивији радни и лични односи. Сматрам то драгоценим.
Пажљиво сам се упознао са његовим обраћањем нацији од 10. септембра. Ипак узимам себи за право да полемишем поводом једног питања које сматрам апсолутно кључним и фундаменталним.
Председник САД покушао је у том свом говору да докаже ексклузивност америчке нације. Политика коју воде САД „разликује Америку од других и то нас чини изузетнима“ – управо је то изјавио председник САД.
Сматрам да је веома опасно људима уливати у главе идеју о њиховом ексклузивитету, ма чиме то било мотивисано. Постоје велике и мале државе, богате и сиромашне, са давнашњим демократским традицијама и оне које тек траже свој пут ка демократију. Све те земље, наравно, воде различиту политику.
Различити смо, али кад молимо Господа да нас благослови, не треба да заборављамо да нас је Бог створио једнакима.
(Превео: Горан Шимпрага)
Награду за мир требало би да добије Владимир Путин
Владимир Путин може бити номинован за Нобелову награду за мир- објавили су многи руски и инострани медији. У Нобеловом комитету ове изјаве нису ни потврдили ни оповргли, додавши да се „имена кандидата држе у строгој тајности“.
Предлог да се председник Русије номинује за наргаду за мир већ је послат у Нобелов комитет. У сваком случају, тако тврде многи медији који су дошли до званичног писма са детаљним описом ове иницијативе. На идеју се председник Русије номинује за ову награду дошао је председник Сверуског фонда образовања Сергеј Комков, говори експерт овог фонда Олег Сегејев:
Прошле недеље председник Сверуског фонда образовања Сергеј Комков је дошао на идеју о номиновању председника Путина за награду за мир. Крај рата у Авганистану је био повод да се иста награда уручи Михаилу Горбачову, Обама је добио ову награду за његове мировне иницијативе. Интелектуалне напоре на обезебеђивању мира на Блиском истоку, показао је председник Путин током последњих месеци.
Паралелно са иницијативом руских научника, све се више у Европи говори о заслугама Владимира Путина у регулисању сиријске кризе. У Француској су на пример већ почели да прикупљају потписе за петицију поводом предлога Комкова. А на улицама Рима су се појавили плакати са ликом руског председнка на којима пише „Ја сам уз Путина“. Позиција руског председника је врло добра, он је веома популаран, има све више присталица, говори кореспондент Асиа Тимес и аутор књиге „Обама прави Глобалистан“ Пепе Ескобар:
Волео бих када би у читавом свету био одржан референдум овим поводом. Уверен сам да би Путин победио, чак без било каквих додатних напора.
У самом комитету Нобела, саопштења о номиновању Путина не коментаришу и додају да се у сваком случају све информације о кандидатима држе у строгој тајности. Лауреати ће бити познати јавности после 11.октобра. Потпредседник Центра стратешких комуникација Дмитриј Абзалов сматра да председник има добре шансе.
Како год да буде, председник Путин сигурно неће добити награду за мир ове године, јер је пријем предлога био готов још у фебруару текућегодине. А да ли ће постати лауреат Нобелове награде следеће године, показаће време, као и сам развој ситуације у Сирији.
