Прочитај ми чланакТешко ми је да поверујем да постоји више иједан члан или гласач било које опозиционе странке заинтересован да гледа још једну представу у којој се опозиција пола кампање бави договорима око уједињења, а другу половину поделама између себе.
За последњих пет година ваљда смо сви научили напамет да на крају те представе Вучић добија још већи број процената, а опозиција на већи број опција расподељене све мање проценте гласова. Зашто би више ико плаћао гласовима карте за гледање те једне исте представе када већ пола деценије знамо да неминовно води у пораз? И која је изнад свега досадна, предвидивог и краја и тока.
Опозиција је на прошлим изборима победила Вучића у Београду, јер је укупан број опозиционих гласова био већи од оног који је он освојио. Дакле, није гласовима грађана омогућена Вучићева власт, већ упорним понављањем грешке опозиције која не успева да уједињењем преточи те гласове у победу. Разлог томе је што се поједини опозиционари воде логиком-“Ако ја нисам лидер и ако победа није моја лична, неће бити ничија. Ако ја нисам победник, нека сви буду губитници”. А губитници су на крају само грађани и њихови гласачи који због таквих преговора о разједињењу сујета, а не уједињењу опозиције, шесту годину трпе власт за коју нису гласали.
Или они који уопште и не излазе на изборе преуморни од гледања тог истог сценарија. Све више их закључује да краће траје процес чекања на добијање радне дозволе у иностранству, него чекање на уједињење опозиције које би омогућило да њихов глас иде против ове власти, а не за њу. Преморено бесмислом, опозиционо бирачко тело одлази у апстиненцију, која се претвара у једну велику чекаоницу за одлазак из земље. Зашто уопште изаћи на изборе и гласати за неку опозициону странку, ако ће проценат који та странка добије значити само продужавање Вучићеве власти и евентуално бити довољан само за формирање Вучићевих локалних коалиција?
До сада тако имамо читав непрекинут низ појединаца који су урушавали идеју уједињења опозиције, јер им се јасно указала визија сопствене и самосталне победе. Чини се да је сваки следећи бивао чак све убеђенији у своју победу и да је ту слику све мање маглила чињеница да нико тим путем није стигао до победе од 2012. године. Од тада као да смо сви заточеници неке виртуелне стварности у којој сваке године други појединац покуша сам да буде победник, водећи се принципом “па да пробам и ја. Кад ћу ако нећу сад.”
Међутим, иако су нас ове изгубљене године за нама већ прилично увериле да је све безнадежно, није тачно да тако мора. Пораз је усуд опозиције онолико колико гласачи подржавају оне који заговарају решења која воде том поразу. Зато пројекат уједињења опозиције након оволико потрошених година више не би требало посматрати као техничко решење на које се чека, већ као идеју која се следи. Одавно је очигледно да то јесте идеја коју заступа опозиционо бирачко тело и чланство опозиционих странака, а прави лидери су они који умеју то да препознају и да одговоре на захтев опозиционих гласача, а тек онда да постављају захтеве Вучићу.
Као што сваки гласач зна да ли подржава идеју уласка Србије у ЕУ па, између осталог, и спрам тога доноси одлуку за коју странку гласа на изборима, зашто онда не би критеријум био и то ко дели идеју опозиционих бирача да је уједињење опозиције једини начин за победу? Зато пре него што опозиција изађе са захтевима за изборне услове које поставља Вучићу, требало би да направи и прихвати сопствене захтеве који омогућавају јединствени наступ опозиције, односно концентрисање опозиционих гласова. Мању штету опозицији наноси Вучићево медијско наметање, него наметање појединачних лидерства и кандидатура, односно расипање опозиционих гласова. Зато је неосновано постављати захтеве Вучићу, а не освртати се пре тога на одговорност опозиције за сопствени пораз.
Свака странка која намеће сопствену кандидатуру и сваки лидер који се самопроглашава лидером целокупне опозиције ради против уједињења, дакле за Вучићеву победу. Грађани би зато требало да се, уместо да чекају на уједињење опозиције, “уједине” са оним странкама и лидерима који деле њихову идеју. Па макар то био и само један опозиционар на крају. У овим околностима свака злоупотреба пројекта уједињења опозиције у сврху личне или страначке промоције је најефикаснији начин одржавања ове власти. Па зашто би онда опозиционо бирачко тело гласало за идеју-“ОК, сви ћемо ионако бити губитници, али ето макар да се ја мало испромовишем током кампање?”
Такве бесмислене промоције грађани гледају већ шесту годину заредом. Таман онолико дуго колико живе под овом влашћу, јер то су два паралелна процеса и један без другог не опстају. Не може се гласати против Вучића, а истовремено за оне опозиционе опције која му на такав начин директно омогућавају победу. Не може се гледати Вучићево “двориште”, пре него што погледамо своје.
