Прочитај ми чланакВласник фабрике намештаја Ктитор Милија Милосављевић последњих година веома је активан на Твитеру, а ових дана узбуркао је целокупну јавност својим ставом о доласку Икее у Србију. Иако му шведски гигант није директна конкуренција, устао је у заштиту дрвопрерађивачке индустрије у нашој земљи.
Многи су му замерили због тога, али је по сопственом признању рекао оно што је осећао у том моменту. Жао му је ако се неко осетио увређеним због тога. Признаје да је Икеин намештај куповао и то деци док су студирали у Барселони.
Мање је познато да Милија већ годинама стипендира децу која су остала без родитеља. Један од његових најранијих штићеника сада је директор банке у Лондону. Од пре неколико година помаже и Марка Вучинића, дечака из Сочанице са севера Косова. Њему су у саобраћајној несрећи погинули родитељи, сестра и брат. Ту је и малена Неила Шипчанин из Новог Пазара, која је остала без мајке, сестре и баке. С поносом истиче да је ова девојчица његово једанаесто дете, које намерава да школује докле год девојчица буде хтела да учи. Живи у елитној Ужичкој на Дедињу, а чак 300 дана у години проводи на савском сплаву.
Довео Бенетона код Слобе
– Годинама сам био у управи Партизана. Тако сам упознао и чувеног Бенетона. Уговорим ја њему састанак са Слободаном Милошевићем, тадашњим председником Србије. Кренемо тако заједно код председника, кад оно испред кабинета мене врате. Доводим озбиљног бизнисмена, па пољубим врата. Убеђен сам да ме је Слоба видео да би ме увео у кабинет. Али није ме видео.
Бурно детињство
– Рођен сам 23. фебруара 1960. године од оца Радована и мајке Милке у Бањској на северу Косову. Село је познато по задужбини краља Милутина и Бановић Страхињи. Треће сам од четворо деце. Кад сам се родио деда Деспот је рекао мојој мајци „Ми смо добили оно што смо желели, а Србија оно што јој треба“. Мислио је на још једног војника, а моја мајка му је узвратила „Доста сам ја дала Србији, ово злато сам родила себи“. Иначе мајка ми је била сјајна жена, научила ме да будем свој и да не подлежем ничијем утицају. У детињству сам био несташан, правио проблеме.
Једном речју могу да кажем да се село до моје 19. године стидело мене, а после тога постао сам понос села и краја. Некада је школа у Бањској имала 700 ђака, сада једва 70. Много волим своје родно место, па откупљујем плацеве од Албанаца. Већ сам купио два, а имам намеру да купим још четири плаца. Довољно је само да кажу цену. Вуче на носталгију, али морам да кажем да нисам носталгичан. Земљиште које купим у Бањској дариваћу цркви.
– Електричар сам по занимању. Волим у шали да кажем да имам 24 дипломе. И бравар сам и столар, молер, керамичар, паркетар, ма нема шта нисам. Након завршене средње школе ученика у привреди у Косовској Митровици, са 17 и по година крећем за Београд. Нисам знао колико треба да путујем, нити где да изађем. Кажу ми моји „Ништа ти не брини, Милија, путујеш све док воз не стане“. Тако је и било, изашао ја у нашу престоницу, кад је воз стао…
Спасао немачког партнера
– Занимљива је прича и са Бруном Штајнхофом, познатим трговцем намештаја из Немачке. Дође он тако код мене у Београд у време санкција када смо ми реципрочно увели визе Немцима. Не зна то човек, па га задрже на аеродрому. Дигнем ја на ноге све, полицију, па „избавимо“ Бруна. Каже мени човек: „Добро си то извео Милија. Него питам се да ли си ти моћнији у својој земљи, него ја у Немачкој или је ово земља без закона“. Слегнем раменима и поштено одговорим: „Ово друго“.
Газда из Мачве
– Запослио сам се у предузећу Светлост као електричар, а онда као њихов радник пребачен у смедеревску челичану. Лепо ми било у Железари. Био сам најмлађи, па ме слали да купујем доручак за 120 људи. Овај хоће ово, онај оно, па тако како сам био млад погрешим и купим оно што није требало. Љуте се они на мене, умало батине да добијем. Кажем ја себи: „Е нећеш више Милија“. Сутрадан одем и у фабричким колицима им допремим 160 хлебова и десет килограма мортаделе. То је био знак да нећу више да им купујем доручак. Сви су схватили поруку.
– Радио сам ту, па отприлике годину дана, а после тога код једног приватника. Поправљао сам кућне апарате, бојлере, пегле, ма све. После одслужене војске, регистровао сам своју фирму у Владимирцима у Мачви. То место је словило за твз. порески рај, а ја могу да кажем да ме за тај крај вежу најлепше успомене. Постао сам свој газда, запошљавао сам раднике и могу да кажем да ме је кренуло. Имао сам само 24 године, када сам се уписао у првих 12 ктитора Храма Светог Саве на Врачару. У тих првих дванаест ктитора поред мене били су познати фудбалер Дуле Савић и још десеторица Срба из дијаспоре. Углавном су то били старији људи из Канаде, Аустралије. То су људи углавном пореклом са Динаре, из Книнске Крајине и Црне Горе. Углавном су се људи из пасивних крајева селили у те прекоокеанске земље.
Економски геноцид
– Ми заправо и немамо економску политику. Од 2000. године направљен је економски геноцид. Уништене су фирме, уништени су радници, предузетници. Страни инвеститори су добијали све субвенције, а домаћи се сналазили како су знали и умели.
Диплома од патријарха Германа
– Добио сам свечану диплому од патријарха Германа, који ме је том приликом пољубио у главу. То сам међутим крио од свог оца, рачуновође, а некад конобара. Да је знао избацио би ме из куће, био је заклети комуниста. Ма да је знао да имам диплому од патријарха, звао би милицију. Такав је био мој Радован, а такав је и дан данас.
– Године 1990. оснивам Ктитор. Иако ме питају да ли је фирма добила име због тога што сам био ктитор Храму, морам да кажем да је било другачије. На овај назив су ме заправо наговорили једва, и то једна жена Хрватица, која је била мој адвокат. Кажем, па како да фирму назовем Ктитор, хоће ли ми то дозволити? Као нешто размишљам, па нико ми не би дозволио да ми се фирма зове пуковник или мајор. Каже она мени ништа не брини, тражићемо сагласност од цркве.
Ја не престајем да јадикујем: „Па то ће бити тешко људима да запамте“, а она мени узврати: „Кад се једном навикну на то име, никада га неће заборавити. Тако је на сву срећу и било“. Пуном снагом сам се посветио намештају за пословни простор. Било је то време пословне експанзије. Предосетио сам да ће људи отварати фирме и да ће им требати канцеларијски намештај. Много сам улагао у производњу, још више у рекламу. Сви су знали за Ктитор.
Некад било
– У време када је Никола Пашић био председник Владе Србије, постојало је Министарство шума. Чак 12 одсто грађана је радило у дрвној индустрији, а 12 процената се од дрвета сливало у буџет. Данас је тај проценат пао испод два одсто. Па ми бисмо данас у Влади требало да имамо канцеларију за дрвну индустрију, а не канцеларију за ИТ сектор. Било би боље за све.
Тест пријатељства
– Почетком деведесетих у Болтону у Енглеској био сам сувласник фабрике која је производила механизме за канцеларијске столице. Тамо сам се и скућио: купио кућу и ауто, хтео сам да постанем Енглез, али није ишло. Нисам једноставно могао. Убрзо сам продао све, и то за мање пара него што сам платио, па сам се вратио у Београд. Има једна занимљивост везана за тај период мог живота. Тамо сам имао пријатеља и пословног партнера Енглеза, његово име је Бери Џонс. Долазио човек овде, певао, пио, носио шајкачу.
– Ма знао га је цео Београд. Његова ћеркица, дете од четири, пет година ме је обожавала. Због мене је учила и српски језик. Кад су уведене санкције, зовем ја мог Берија. Прекиде ми човек везу. Одузех се ја, па мислио сам да смо пријатељи, ортаци. Али гле чуда његово дете ми шаље писма. Пише мала: „Знам шта се десило у вашој земљи, жао ми је“. Е та су ме писма у душу дирнула. С друге стране мој пријатељ и партнер Ђорђо Лонго из Италије ме звао одмах по увођењу санкција. Каже човек: „Знам ја за одлуку моје владе о ембаргу и стидим се тога. Ако ти треба било каква помоћ, ту сам за тебе и новчано и морално“. Е то су тренуци, када човеку буде пуно срце.
Од Русије до Нигерије
– Кад све саберем и одузмем видим да је мој Ктитор једна од ретких фирми која траје ево већ 27 годину. Имао сам прву праву робну кућу у посткомунистичкој Србији. Продавали смо свашта: тепихе, кухиње… Фирма је расла и то није само моја заслуга, него рад мојих радника. Имао сам срећу да сам бирао добре кадрове. Прошао сам свашта, тако је то кад имате велику фирму, углавном сви траже паре. Да ли сам давао: па давао сам. Било је то време вишестраначко, које нам је донело више штете него користи.
– Са фирмом сам и ја сазревао. Увек некако кажем да кад сте у послу морате имати пријатеље и у надземљу и у подземљу. Пре неколико година подигао сам халу на периферији Београда, у насељу Алтина. Знатан део производње пласирам у иностранству: Русија, Нигерија, Либија.. Све послове склапам сам, ни у једном случају не помаже ми држава. Никакве кредите не тражим, не молим за помоћ, тако да нико ништа не може да ми приговара… Свој сам на своме.
– Супругу Сузану упознао сам на дочеку Нове године 1991. године. Имамо двоје деце Милицу и Душана. Из првог брака који је трајао кратко имам ћерку Јелену.
