Прочитај ми чланакСтанка Миљуш из Приједора, након непуних пет деценија, пронашла је брата Предрага Вуковића из Бијелог Поља.
За „ЕуроБлиц“ прича да је тек са 18 година сазнала да има брата из очевог првог брака.
– Бака ми је рекла да сам постала девојка и да морам знати да имам брата. Ја сам то прихватила, али нисам га тада тражила, јер нисам ни нашег оца познавала – присећа се Миљушева.
Каже да је очев немирни дух у комбинацији са алкохолом, био разлог што је расла без породице.
Сличности брата и сестре
Током тродневног дружења Станка Миљуш и Предраг Вуковић, који је у свом крају познатији под именом Милан, покушали су да сазнају што више једно о другом.
– Невероватно је колико имамо истих интересовања, обоје смо завршили средњу грађевинску школу, волимо стрељаштво и планинарење. Ја обожавам да скупљам старине, а он има етно село са разним старинама – прича Станка.
– Наш отац, Живко, био је прво у браку са Предраговом мајком и њега су добили 1967. године у Бијелом Пољу, након тога развео се од ње и оженио мојом мајком у Београду и ја сам рођена 1969. године, али и нас је оставио када сам ја имала две године, и никада нас више није посетио, нити се јавио – објашњава она.
Каже да је увек размишљала о томе да негде постоји њен брат. Покушавала је и неколико пута да сазна нешто о њему, али безуспешно. Међутим, један клик на рачунару, пре пар дана, све је променио.
– Укуцала сам на интернету његово име и презиме, међутим није било фејсбук профила под тим именом, али појавио ми се профил етно села у Бијелом Пољу, онда сам скупила храбрости и послала поруку на ту фејсбук адресу – прича Станка. Каже да је у поруци навела своје име и презиме и рекла да тражи брата Предрага.
Особа са друге стране јој је одговорила, тражећи име оца, а потом и њен број телефона. За пар минута телефон је зазвонио.
– То је била Бранкица, Предрагова ћерка, рекла ми је да је све тачно што сам написала. Објаснила ми је да је мој брат власник тог етно села и да ће ми се убрзо јавити јер је на путу – прича она у неверици.
Убрзо је уследио и позив од брата. Станка каже да никада неће заборавити тај разговор.
– Сејо моја, знаш ли ти колико година ја тебе тражим, наш отац је мени рекао да се ти зовеш Данка. То ми је прво рекао кад ме је позвао – прича она. Додаје да је поред потраге под другим именом, братова потрага за њом била отежана и зато јер је пре 20 година одселила из Београда за Приједор, где се удала и променила презиме. Само након пар дана од овог разговора, Станка је отишла на три деценије ишчекивани сусрет са братом, али и широм породицом, јер је у Бијелом Пољу био организован традиционални сусрет Вуковића.
– Када смо се први пут видели нисмо могли да верујемо, ја сам била у шоку и тражила воду и шећер, а он је са сузама у очима стално понављао речи: „Сејо моја, хвала ти што си ме нашла“ – каже она.
Истиче да је најтежи моменат био посета очевог гроба.
– Нас двоје смо сами отишли на гроб оца Живка, који је умро пре девет година, и на том месту сам му опростила све, јер, како мој брат каже, људски је праштати – тврди она.
Додаје да је Предраг, оца Живка у његовом родном Котору, пронашао пре 15-так година.
– Предраг му је све обезбедио, сместио га у старачки дом и водио га на летовања са својом породицом. Тако велико срце има мој брат. А отац се тих последњих година, одрекао свог порока, алкохола – поносно истиче она.
Наводи да је сада спокојна и да иде кроз живот без имало страха.
– Без обзира што имам двоје деце, ја сам сада коначно нашла мир, нека је мој брат ту, да знам да имам некога – каже она.
Додаје да и њен брат има четворо деце, али да је увек трагао за једином сестром.
– Ми, деца из окрњених породица, поготово ако смо само уз мајку одрастали, стално чезнемо да имамо велику породицу, а ја и Предраг смо то сада коначно и успели – закључује она.
