У битки на Мохачу 29. августа 1526. године Турци катастрофално туку мађарску војску и у њој гине и сам мађарско-хрватски-пољско-чешки краљ Лајош II. Плашећи се турске најезде исте године чешки сталежи за чешког краља бирају Фердинанда I Хабзбуршког а следеће године мађарско и део хрватског племства за краља Мађарске и Хрватске бира такође Фердинанда I Хабзбуршког.

На тај начин започиње и немачки продор на исток преко династије Хабзбурговаца проширењем њихове власти на Чешку, Хрватску и Мађарску. Али, мада је Фердинанд I проглашен и угарско-хрватским краљем највећим делом Мађарске и знатним делом Хрватске владали су Турци.

Зарад историјске прецизности неопходно је нагласити да Фердинанд I није био глава породице Хабзбурговаца, већ је то био његов старији брат Карло од Гента много познатији као цар Карло V који је наследио обе Бургундије, и војводство и грофовију, шпанску краљевску круну и царску круну Светог Римског Царства. Због тога што је био брат Карла V значај Фердинанда I био је неупоредиво већи него да то којим случајем није био.

Турска војска године 1683. опседа Беч. У последњи час опседнутима стиже у помоћ пољски краљ Јан Собјески и са својом војском побеђује турску војску Кара Мустафе 12. септембра исте године у битки код Калемберга. После те победе хришћанска војска продире на југ све до територије данашње Македоније. Рат и мир смењују се као на филмској траци, али као трајна последица остаје невероватно територијално увећање Аустрије за целу турску Угарску, те се граница 1739. године устаљује на Сави и Дунаву.

За нас Србе ови ратови су значајни по томе што су они проузроковали такозвану Велику сеобу Срба 1690. године. Свакако треба истаћи и то да је северна Србија у периоду од 1718. па до 1739. године била под влашћу Хабзбурговаца.

После ових ратова немачки продор на исток под Хабзбурзима заустављен је источно од Трансилваније и Баната чак код Влашке и Молдавије. За немачком влашћу крећу се и немачки колонисти те се они временом насељавају у Трансилванији и Банату. Заправо цео 18. век је век колонизације у Хабзбуршкој држави. У њој не учествују само Немци већ и многи други народи те на просторима колонизације долази до велике измешаности народа, а под немачком влашћу. Због енормног територијалног проширења Аустрија постаје велика европска сила и усредсређује се на исток и на југоисток док њене везе са Светим римским царством све више одлазе у други план.

Пољски Словени спасили су немачку хабзбуршку Аустрију од турске најезде 1683. године, па да видимо сада како су им се хабзбурзи одужили. Одужили су им се тако што је после мање од једног века, 1772. године, Аустрија заједно са Пруском и Русијом учествовала у I деоби Пољске и себи припојила чисто словенске територије: Галицију, Владимирију и Црвену Русију. Недуго затим, 1795. године, Аустрија учествује и у III, коначној деоби Пољске и осваја Малу Пољску и области око Лублина, па чак и територије источно од Варшаве.

Хабзбуршки германски продор на исток није се зауставио ни са деобом Пољске. Да су могли, с обзиром колико су били алави и незајажљиви, не би се они зауставили ни до Владивостока.
После руско-турског рата 1877–1878. године одржан је Берлински конгрес и по одредбама Берлинског уговора од 13.07.1878, који је потписало 6 великих сила и Турска, Аустроугарска је добила право да окупира словенску Босну и словенску Херцеговину, да у њима заведе ред, а да у словенском Новопазарском Санџаку стационира своје трупе.

Прогласом цара Фрање Јосифа од 07.10.1908. године Аустро-Угарска је извршила анексију Босне и Херцеговине тј. припајање, без одобрења осталих потписница Берлинског уговора. Тиме су супротни интереси Србије и српског народа и Аустро-Угарске доведени до усијања. Бунила се и Турска, али када је од Аустрије примила одштету од 52 милиона круна, признала је анексију 26.02.1909. године. Царства су одувек трговала територијама, зар не?

Дакле, за само два века Хабзбуршка немачка држава проширила се на исток све до Лавова и Брашова, а на југоисток све до Новопазарског санџака. Као и када су сва друга велика освајања кроз историју била у питању, што су више освајали то су више нових непријатеља стварали и то се више њихова иницијална снага разводњавала и бледила. Док су освајали оне територије у којима је живео католички живаљ могло је донекле да се сматра да је за све те народе под Хабзбуршком влашћу најмањи заједнички садржалац представљало католичанство, али у свом експанзионизму Хабзбурзи нису знали да се зауставе, те су почели да освајају и земље насељене православним становништвом, па чак и муслиманским.

Због хабзбуршке алавости, незајажљивости, аустријски Немци постали су мањина у сопственој држави, те својом недовољном бројношћу нису могли да проузрокују масовније насељавање на исток, мада није да га није било, а нарочито у Трансилванији и у Банату.

Као што је већ речено, немачки продор на исток на северу Европе други пут је заустављен њиховим поразом 1410. године у битки код Гринвалда, али је ипак остала као трајна последица нова држава, војводство, немачког народа од Висле до Њемена, која се назвала по староседелачком литванском паганском племену, Пруска и која је због пораза морала да прихвати вазалски однос према Пољској.
Још већи ударац од Гринвалдске битке Немачком витешком реду задаје настанак покрета Реформације у Немачкој почетком 16. века под идејама Мартина Лутера (1483 – 1546), те како се и сама Немачка поделила тако се и Немачки витешки ред разјединио и дошло је до његовог слома, тако да он губи територије Естоније и Летоније око којих ће се од тада гложити Шведска, Русија и Пољска.
Албрехт Хоенцолерн, велики мајстор Тевтонског реда, 1525. године спроводи реформацију на поседима реда и претвара их у своје наследно Пруско Војводство.

Пошто је друга грана исте породице владала Бранденбургом то омогућава да се он уједини са Пруском 1618. године и од тада и једнима и другима владају изборни кнежеви (курфирсти) Бранденбурга. Током века Фридрих Виљем Хоенцолерн (1640 – 1688) успео је своје поседе да повећа чак три пута, а нарочито у прибалтику, у Померанији.

Пруско-брандербуршка изборна кнежевина добила је од немачког цара 1701. године дозволу да се прогласи краљевином. Настала је немачка милитаристичка, права разбојничка држава, увек спремна да путем рата освоји суседне територије. Када је Пруска отела од Аустрије Шлезију то је условило настанак савеза чак Аустрије, Русије, Француске, Шведске и Саксонске против ње. У Седмогодишњем рату (1756 – 1763) руска војска под командом грофа Салтикова побеђује пруску војску код Кунерсдорфа 1759. године и наредне године улази у Берлин. Само захваљујући помирљивости и чак идолопоклонству новог руског цара Петра III према Фридриху II Хоенцолерну, Пруска не само да опстаје већ и задржава у свом поседу Шлезију.

Даље увећање Пруске остварује се на рачун њеног словенског суседа, краљевине Пољске која је због свог накарадног унутрашњег уређења, потпуно супротног од прогресивних тенденција у читавој Европи, тј. стварања апсолутистичких монархија, била у тоталном хаосу и расулу. Склопивши савез са Русијом и Аустријом Пруска учествује у све три деобе Пољске: 1772, 1793. и 1795. и себи припаја територију Западне Пруске чиме спаја Пруску и Бранденбург, као и територије Велике Пољске и Мазовије, па све источно до Гродна.

Те границе не опстају дуго јер Наполеон Бонапарта у својим ратовима, и против Пруске, ствара Велико Варшавско војводство и знатно враћа источну границу Пруске на запад. По његовом поразу Варшавско војводство се највећим делом као Пољска краљевина припаја царској Русији, док се за узврат Рајнска област у западној Немачкој, као и западни део тог војводства, припајају Пруској. Припајањем Рајнске области у којој су католици чинили 79% становништва, Пруска више није била само протестантска земља, те је њен значај у католичком делу Немачке у односу на католичку Аустрију и католичку Француску нагло порастао.

Такође, она више није била само аграрна јункерска држава, већ је постала и индустријска земља. Све то ће да јој омогући да касније много лакше спроведе уједињење Немачке.
За време Наполеонових ратова, као што је већ раније речено, 1806. године укинуто је Свето Римско Царство немачке народности. На Бечком конгресу (1814 – 1815) оно је замењено Немачким Савезом, Бундом, веома лабавом организацијом коју су чиниле 34 државе, 4 слободна краљевска града, као и немачки делови Аустрије. Историја је заиста препуна парадокса. Само захваљујући Наполеоновом освајању Немачке она је спала са 350 на 38 самосталних делова, чиме је он неизмерно допринео, трасирао пут, будућем уједињењу Немачке. Једно немачко царство је нестало, али је скоро истовремено проглашено друго, тј. Аустријско царство.

Привредни развој Немачке после Бечког конгреса наилазио је на велике потешкоће, препреке, услед постојања и даље ипак бројних држава, а самим тим и граница, непостојања јединственог тржишта, као и различитих валута и мера. Због тога се Пруска ставила на чело покрета за мењање постојећег стања, док друга најутицајнија држава у Немачкој, Аустрија, на сваки начин је покушала да то стање и даље одржи. Али, интереси Пруске поклопили су се са интересима других чланица Немачког савеза као и са интересима све утицајније немачке буржоазије те и поред политичких размирица економски интереси надвладавају и на њену иницијативу 01.01.1834. створен је Немачки царински савез и то без Аустрије. Као што то углавном бива, политика се прилагодила економији и у Дрездену је 1850. године обновљена Немачка конфедерација.

Неупоредиво бржи привредни развој Немачке од Аустрије средином 19. века довео је до истискивања Аустрије из привредног система земље и до њене изолације. Исти тај привредни полет Немачке, а пре свега Пруске, 50-их и 60-их година 19. века условио је и јачање покрета за национално уједињење Немаца. На његовим крилима за председника пруске владе постављен је 1862. године кнез Ото фон Бизмарк који је одмах без и мало околишања прокламовао своју, касније чувену, политику гвожђа и крви.
До неизбежног ратног сукоба између Пруске и Аустрије и њених савезница, Саксоније, Хановера, Баварске, Виртемберга, долази 08.06.1866. године и он се завршава аустријским поразом код Садове 03. јула исте године после којег је она избачена из Немачког Савеза док је увећана Пруска са још 21-ом севернонемачком државом образовала Севернонемачки Савез.

Тиме је Бизмарк „гурнуо прст у око“ француском цару Наполеону III. Већ вековима се француска спољна политика према Немачкој заснивала на коришћењу и подстрекавању разједињености те земље те је стварање Севернонемачког Савеза Француска смарала директном претњом по своју безбедност. У таквим приликама повод се веома лако нађе те је Француска 19.07.1870. године објавила Пруској рат.
– Французи из средине 19. века веома добро су знали коју опасност по њих представља уједињење Немачке, док су се Французи са краја 20. века, 1989. године, радовали као мала деца паду Берлинског зида и поновном уједињењу Немачке не слутећи колико то може да буде опасно по њих. Излазак Велике Британије из Европске Уније јуна месеца 2016. године, а на основу референдума, свакако ће да им отвори очи и да им у главу памет ућера. 

Борбе су отпочеле 02. августа и већ после месец дана, 02. септембра, предала се француска војска у Седану. Том приликом Пруси су заробили и самог француског цара Наполеона III.
Пораз код Седана проузроковао је у Француској пад Царства и проглашење Републике, али ни она није успела да спаси земљу од војног пораза који је потврђен 28.01.1871. године Уговором о примирју.

Још док је рат трајао, новембра месеца 1870. године, јужне немачке државе приступиле су Севернонемачком Савезу који се због тога преименовао у Немачки Савез, а одмах затим претворен је у Немачко царство. За цара је крунисан пруски краљ Вилхелм I. Свечано проглашење II Немачког царства обављено је нигде другде него у Версају у Сали огледала 18. јануара 1871. године. Завршетак рата због чијег резултата је Француска престала да буде царевина, а уједињена Немачка постала II Немачко царство, остварен је 10. маја Уговором о миру у Франкфурту на Мајни.

Немачки народ тада има своје две царевине и читава Европа је под његовим доминантним утицајем. До краја века немачка индустрија по својој развијености престиже и француску и британску индустрију, а немачки капитализам прелази у империјалистичку фазу свог развитка, што доводи до немачке агресивне спољне политике. Због своје претходне разједињености Немачка није учествовала у колонијалној подели Света и тражила је њену исправку, мада је успела да освоји Того, Камерун, Немачку источну и Немачку југозападну Африку, део Нове Гвинеје и нека острва у Тихом океану, док су оба царства, осећајући се заједно непобедивим, своју хегемонистичку и империјалистичку спољну политику што се тиче освајања нових територија, тржишта, ресурса, па чак и проширења животног простора немачког народа усмерили ка истоку и ка југоистоку европског континента (Drang nach Osten).

На јачање ових идеја свакако је утицао и нагли пораст броја становника у Немачкој. Тако је, на пример, у првој половини 19. века за 35 година број становника повећан за 50%, те се и због тога у периоду од 1840. па до 1850. године из Немачке у Северну Америку годишње исељавало од 60.000 па до 100.000 људи.

Тадашња немачка превласт у Европи и њено непрестано звецкање оружјем проузроковали су перманентну политичку нестабилност и опасност од избијања нових ратова, те се тај период од настанка II Немачког царства па до избијања I Светског рата назвао периодом оружаног мира. Европа се налазила на бурету барута и само је требао неко да запали фитиљ.

Што се тиче словенско-немачких односа у 19. веку, не сме се заборавити и на руски допринос словенској наивности. Наиме, 1849. године руска војска под командом генерала Паскјевича продире у Мађарску, гуши мађарску побуну и тиме спашава од распада Аустријско царство.
Почетком 20. века пре избијање I Светског рата оба немачка царства, склопивши међусобни савез већ 1879. године у својој експанзионистичкој и империјалистичкој политици тежила су ка освајању у источној и у југоисточној Европи све до Црног и Каспијског мора огромног привредног простора који би се укључио у немачки привредни организам, чиме би дошло до повезаности Истока и Запада и чиме би се остварила историјска мисија немачког народа. Нормално, та уједињена Европа била би под вођством Немаца и на тај простор извршено би колонизовање немачког народа.

У складу са тим идејама ратни циљеви Немачке били су одузимање Пољске, Белорусије, Украјине и прибалтика од Русије а Аустро-Угарске поред такође продора на исток и освајање Србије и Црне Горе и стављање целог Балканског полуострва под своју доминацију. Остварењем напред наведених циљева од у том тренутку преостале 4 словенске државе две би биле уништене (Србија и Црна Гора), трећа је већ била у немачкој интересној сфери јер је њоме владао немачки принц а бугарски цар Фердинанд Кобург, док би се Русија простирала источно од линије Петроград – Москва – Волга.

Да су немачка царства желела рат најбоље доказује податак да је пре његовог избијања Аустро-угарски генералштаб више од 50 пута предлагао својој врховној власти да се Србија превентивно нападне и освоји, а да је за то српска власт знала потврђује чињеница да је у оба Балканска рата, и 1912. и 1913. године, она своју знатну војну ефективу држала на северу и западу земље не употребивши је, већ је она требала да послужи за одбрану од евентуалног напада аустро-угарске војске.

Непрестано провоцирајући напокон су успели да изазову реакцију Срба, Сарајевски атентат, на Видовдан 1914. године и тиме су добили не може бити бољи разлог за избијање I Светског рата, праве империјалистичке кланице обичног народа у којем је погинуло или умрло од епидемија и глади 20 милиона људи, док је такође 20 милиона рањено.

Иако су током рата војске немачких царстава, уз помоћ и бугарске војске, успеле да освоје Србију док је Црна Гора капитулирала, и да продру у Русију све до линије Псков-Могилев-Ростов на Дону, ипак су на крају поражене. Аустро-Угарска је капитулирала 03. а Немачка 11. новембра 1918. године. Два дана пре капитулације немачки цар је абдицирао и Немачка је постала република.

Са позиције Словена толике жртве I Светског рата нису биле узалудне. По његовом завршетку уследио је васкрс, препород словенских западних и јужних држава. Не само да су уништена немачка царства већ је и бољшевичком Октобарском револуцијом уништено и Руско Царство, мада је руски цар абдицирао пре ње, што је све заједно омогућило поновни настанак Пољске државе од делова сва три царства, а највише од руског. Од дела територије Аустро-Угарске створена је словенска држава Чекословачка, заједничка држава Чеха и Словака.

Извор: Србин.инфо

Ознаке: Алекса Миајиловић, катастрофа, Словени, српска историја