Прочитај ми чланакАмерички стручњаци звоне на узбуну: потребно је пронаћи нове идеологеме на којима ће се заснивати „амерички сан“, у супротном ће извоз америчке идеологије доживети неуспех
„Добри су амерички путеви, али куда воде?“
В. Зорин
ДВАДЕСЕТИ век, како се данас многим чини, протекао је у знаку доминације Сједињених Америчких Држава.
Водећа улога САД у светској економији, у међународним односима, у војно-техничкој и војно-стратешкој сфери прилично је очигледна. Много је теже одредити се какве су позиције на светској сцени и достигнућа америчког друштва у духовној сфери, колико је значајна дубинска, онтолошка метафизика тог друштва која се одражава у глобалном -историјско-друштвеном напретку, укратко – у ком правцу се заиста померило човечанство услед америчких хуманитарних, и, у ужем смислу, идеолошких напора.
„Ако је Рим дао свету право, Енглеска – парламент, а Француска – културу и националну републику, модерне Сједињене Америчке Државе дале су свету научно-технички напредак и масовну културу“ – писао је амерички политиколог Збигњев Бжежински. Наравно, Бжежински је као социјални филозоф исувише одиозна фигура, а његова интелектуална достингућа у тој области су прилично упитна, али нама је интересантан његов избор „сувог остатка“ „америчког века“ који се може сврстати у непролазне вредности.
Рећи ћемо одмах да Бжежински отворено вара, дајући Америци историјски примат у покретању научно-техничког напретка. Тај процес има своје универзалне законе, а тачка његове бифуркације је, разуме се, везана за реализацију пројекта „модерна“. Тешко да Бжежински то не зна. Очигледно, искусни политиколог зна да је у САД, као ни у једној другој земљи, научно-технички напредак био комерцијализован, да није стављен у службу „постизања среће целог човечанства (победа над болестима, глађу, повећања укупних ресурса захваљујући истраживању и чак промени природе, итд.), већ је искоришћен за „постизање среће појединца“.
Из САД је дошло сувише много (реч „сувише“ је овде на месту) технички и технолошки напредних производа за масовну употребу – од безбедног бријача, до приступачног аутомобила, а затим и персоналног рачунара.
Док је масовна култура, коју је поменуо Бжежински, по нашем мишљењу, сасвим на месту. Управо је у САД покренута масовна производња идеолошких производа с добром потражњом (музике, филмова, брендова, модерне одеће и још много тога) и успешно је организован њихов извоз у друге земље.
Управо ту се крије важан разлог потпуног замагљивања узрока успеха. Зашто се то замагљивање догодило – та тема може да буде предмет посебног истраживања, али је његова суштина у следећем: коришћење ефикасних маркетиншких технологија (у ширем смислу те речи) било је прикривено идеолошким факторима.
Активно се експлоатисала теза да су сва достигнућа и „духовно вођство“ САД резултат искључиво постојања универзалне и чврсте националне идеје. Управо је она помогла да се уједини народ, штавише, она је помогла да се вештачки створи нова нација и, као последица тога, да се постигне историјски успех. И да се тврди да је могући сумрак САД далеко иза видљивог хоризонта.
Данас је уобичајено да се на националну идеју САД гледа кроз призму јачања модела секуларног друштва и кроз култ потрошње. Међутим, феномен америчке националне идеје имао је есхатолошке корене.
Први досељеници, конкретно – енглески протестанти, који су стигли у Нови свет 1620. године, нису маштали о богатству, они су маштали о изградњи Царства Божијег на земљи. Они су хтели да живе и раде у име Господа. А рад су схватали као служење Богу, богатство и успех – као знак Божије љубави, али сва богатства, сматрали су они, треба да припадају само Господу.
Стварање богатства само за себе сматрало се грехом. „Ми морамо да памтимо да ћемо бити као град на врху брда, и погледи свих људи биће уперени у нас – зато, ако у послу којег смо се прихватили не будемо поступали по правди Божијој, и Он нас због тога лиши своје помоћи, коју нам сада пружа, сви људи у целом свету о томе ће знати и причати“ – писао је Џон Винтроп, први гувернер колоније Масачусетског залива, на броду „Арабела“, пловећи ка обалама Америке.
Управо у тој проповеди „Образац хришћанског милосрђа“ садржане су основне догме и образложење изузетности првих колониста, а затим и новоформиране америчке нације. „Таква је била света и премудра Промисао Господа Свемогућег у опредељивању људског живота, да у свим временима једни буду богати, други сиромашни, једни да владају и уздижу се, други да буду у ништавилу и потчињавају се“.
Те речи нас упућују на саме корене америчког месијанизма, о којем су касније говорили сви истакнути политичари САД.
Како је писао Фридрих Енгелс – „Америка је стварала своју традицију сама, полазећи од конкретних околности, а те околности су формирале потребне нове облике односа…“. И заиста, испоставило се да је америчка идеологија невероватно витална, захваљујући својој универзалности. Демократија, слобода, једнакост, напредак, могућност да се ради и развија, да се стекне оствари успех и стекне богатство. То је оно чему тежи цео свет.
Међутим, данас „амерички сан“ губи своју популарност. Компанија 24/7 Wall St. анализирала је резултате анкета и саставила листу од десет земаља са најнегативнијим ставом према САД и међународној политици коју спроводе. На 10. месту налази се Словенија, где је проценат грађана који не одобравају деловање САД – нешто испод 54 одсто. На 9. месту је Таџикистан, 54 одсто. 8. Аустрија – 55 одсто. 7. Египат- 58 одсто. 6. Иран – 61 одсто. 5. Пакистан – 65 одсто. 4. Либан – 66 одсто. 3. Белорусија – 69 одсто. 2. Палестина – 72 одсто. 1. Русија – 82 одсто.
Да би се открили узроци кризе „америчког сна“, потребно је упознати се са трансформацијом националне идеје САД и динамиком њеног развоја.
Идеје уједињења и просперитета америчког друштва, гарантовање слободе говора, вероисповести, штампе и митинга, идеје о земљи која ће представљати пример целом свету, данас се трансформишу и умногоме су се претвориле у идеју о „америчкој изузетности“. Постоје различити аргументи који иду у корист оваквог закључка. Почетком XX века појам „америчка изузетност“ почели су нашироко да користе социолози у покушају да објасне узроке слабе заступљености радикалних идеја међу припадницима америчке радничке класе.
Научна заједница активно је тражила одговор на питање: зашто су Сједињене Државе једина индустријски развијена земља у којој није било значајнијег социјалистичког покрета? Тај проблем је занимао многе, пошто по Марксу „развијенија земља показује мање развијеним слику њихове будућности“. Полазећи од те логике, САД је требало да буду прва социјалистичка земља.
На самом почетку прошлог века немачки социјалиста, социолог Вернер Зомбарт, издао је књигу под називом „Зашто нема социјализма у Сједињеним Државама?“ Године 1927. Џеј Лавстон, генерални секретар Комунистичке партије САД (а касније – љути антикомуниста и агент CIA), дефинисао је „америчку изузетност“ као само његовој земљи својствен постепени раст чврстоће и стабилности америчког капитализма, који је, како је рекао, спречио социјалистичку револуцију у Америци.
Јосиф Стаљин је 1929. године, негирајући тврдњу да је Америка отпорна на друштвене револуције, окарактерисао Лавстонове идеје као „јерес америчке изузетности“
Присталице америчке изузетности тврде да су Сједињене Државе „посебан случај“, јер су оне једине у свом државном уређењу биле засноване на републиканским идеалима, а не на заједничком историјско-културном наслеђу, етничкој хомогености или консолидованој владајућој елити.
Политику САД од момента њиховог формирања карактерише систем кочница и равнотежа, који је замишљен тако да спречи прекомерно јачање појединих лица или политичких партија.
Услед тога, у САД је сачувана слободна републиканска демократија, и грађани живе на територији чији закони одражавају грађанске вредности. Још један аргумент у корист „Америчке изузетности“ је друштвена мобилност. Сједињене Државе су познате као „земља могућности“, и тиме се поносе, а влада земље наводно увек помаже да се створи „почетна платформа“ да би свака личност увек могла да се попне на друштвеној лествици.
Треба истаћи да се током два мандата Џорџа Буша млађег у научној пракси и политичкој публицистици термин мало удаљио од свог историјског контекста.
Присталице и противници „америчке изузетности“ почели су да користе тај појам у контексту дискусије о томе могу ли САД да буду „изнад закона“ или „изузете из закона“ када је у питању било које међународно право. То је довело до терминолошких забуна, пошто је приликом коришћења термина долазило до померања смисаоног акцента и удаљавања од историјског контекста.
Многи поборници идеје „традиционалне америчке изузетности“, која каже да је Америка изузетна нација у поређењу с другима, јер је квалитативно различита од остатка света, слажу се с тим да Сједињене Државе морају у потпуности да се потчињавају међународном јавном праву и да делују само у његовим оквирима. Међутим, због наведених разлога, данас се „америчка изузетност“ и месијанска улога САД сматрају оправдањем за амерички експанзионизам.
За данашње критичаре САД управо су америчка „светска“ експанзија и агресивна спољна политика главни контрааргумент у дискурсу о јединствености америчке идеје. На пример, познати амерички интелектуалац Хауард Зин у књизи „Народна историја Сједињених Држава“ тврдио је да у америчкој историји постоје такви ужасавајући примери „неморала“, да он ни на који начин не може бити пример врлине.
Амерички теолог Рејнхолд Нибур тврди да ће вера Американаца у то да су носиоци само добра на крају довести до моралног распада друштва.
С тим је немогуће не сложити се. Са историјског аспекта, САД су једна од најекспанзионистичких држава данашњице.
„Експанзија“ је почела одмах по уједињењу 13 колонијица на источној обали Северне Америке. Освојени су Тексас, Аризона, Нови Мексико и Калифорнија од Мексика 1846. године. До средине 19. века Вашингтон је истиснуо Велику Британију с низа територија у северозападном делу пацифичког приобаља и успоставио хегемонију у западној хемисфери.
Подсетимо да је 1823. године, у писму конгресу, Џејмс Монро, пети председник САД, прогласио такозвану Монроову доктрину. У њој се говорило да су земље на америчком континенту зона искључивог утицаја САД и да ће се сваки покушај мешања европских држава у послове земаља тог континента сматрати агресијом према САД. Штавише, САД су давале себи за право да изведу превентивни напад на сваку државу која угрожава њихове националне интересе.
Ноам Чомски, амерички политички активиста и професор на Харвардском универзитету, изложио је суштину Монроове доктрине на следећи начин: „слобода да се пљачкају и експлоатишу земље у западној хемисфери“.
Амерички политиколог Кенет Колман повезује Монроову доктрину политичком митологијом и идеологијом империјализма: „Политички мит Монроове доктрине настајао је паралелно са настанком америчке империје… Хегемонија, као и империја, захтева стварање легитимизујуће митологије… У процесу освајања нових пространстава, империјална митологија тврди: „ми владамо тобом, пошто је наша владавина у твом интересу“.
Након завршетка Другог светског рата догодило се географско проширење примене Монроове доктрине. Према геополитичкој концепцији Макиндера, унутрашњи простор Евроазије, који је он у почетку називао осовинским регионом светске политике и историје, а касније Хартлендом, и који се углавном поклапао с територијом Совјетског Савеза, има кључну улогу за владавину светом.
Нашироко су познате геополитичке максиме Макиндера: „Ко управља Источном Европом, тај влада Хартлендом; Ко управља Хартлендом, тај влада Светским острвом, ко управља Светским острвом, влада светом“.
Већ помињани Збигњев Бжежински најбоље је изразио и образложио политику новог америчког експанзионизма.
Концепција Бжежинског о повећању граница америчке хегемоније састоји се у сталном проширењу обима Монроове доктрине.
Данас САД делују делују у потпуности у складу с тим доктринама: успостављање контроле над Источном Европом путем гутања Пољске, Чешке и Мађарске у облику њиховог чланства у NATO, комадање, уништавање и окупирање Југославије и успостављање америчке хегемоније на Балканском полуострву, а сада и успостављање контроле над Украјином.
Лако је доказати да се управо на идеји „америчке изузетности“ заснива како Монроова доктрина, тако и сва данашња спољна политика САД и да управо та идеја оправдава све што ради америчко руководство. То доказује и чињеница да су током целе америчке историје истакнути државници у својим јавном наступима говорили о „америчкој изузетности“.
Роналд Реган је 1982. године говорио: „Увек сам сматрао да је ова благословена земља на необичан начин била одвојена од других, да је Божија промисао ставила овај континент између океана како би га открили људи са свих крајева Земље са посебном љубављу према вери и слободи“.
У наше време одређени кругови америчких конзервативаца сматрају сматрају да ће идеја изузетности радити управо у њиховом интересу. Према резултатима истраживања Галупа (2010.), то је заиста тако.
Већина Американаца (80 одсто) слаже се са тврдњом да су САД јединствена држава захваљујући својој историји и Уставу, који је разликују од других нација, као највећу нацију на свету.
Звезда у успону Републиканске странке сенатор Марко Рубио, један од кандидата на председничким изборима, учинио је „америчку изузетност“ централном темом своје кампање за изборе за сенат 2012. године у држави Флорида. У свом говору после победе он је описивао Америку као „место којем нема равних у историји целог човечанства“.
Та тема је била главна и у спољнополитичким паролама Мита Ромнија (кандидат Републиканске странке на изборима за председника САД 2012. године): „Америка треба да буде светски лидер. Сматрам да смо изузетна земља са јединственом судбином и јединственом улогом у свету. Овај моменат припада Америци. Никада се нећу извињавати због Америке“.
Полазећи од свега наведеног, може се закључити да америчка идеја пре обезбеђује рад гигантске империјалне машине него што представља идеал сваког човека на нашој планети. Нарочито треба нагласити да та идеја није толико универзална.
Овде треба приметити да се сами Американци уздржавају од коришћења појма „национална идеја“. Еквивалент идеологије у САД је више таква смисаона конструкција као што је „амерички сан“, коју је увео познати амерички историчар Џејмс Адамс у његовом историјском трактату „Епос Америке“ (1931). Сам по себи трактат је имао прилично провидну идеолошку функцију, пошто је требало да подигне оптимизам и веру у будућност грађана земље током „велике депресије“. То је такође у одређеној мери показатељи америкоцентричности идеологије владајуће класе САД.
Међутим, иако Американци тврде да свако може да оствари амерички сан, у стварности то није тако.
У САД је развијен култ силе зато што у тој земљу водећу улогу имају поставке социјалног дарвинизма.
Социјал-дарвинистичка „борба за живот“ између раса је, на пример, по мишљењу америчких политичара, непроменљиви биолошки темељ међународних односа. Идеолози, геополитичари и политички лидери Сједињених Држава одлично разумеју да лична потрошња, која фактички и одређује оквире националног идеала, има чврсте „границе раста“: на Земљи не постоји довољно ресурса да свако оствари „амерички сан“.
Зато је за америчке идеологе најважније да се у друштвеној свести створи модел државе у којем грађани све што учине Конгрес и председник (чак и ако је то праћено убијањем и насиљем) доживљавају као једино исправно решење у конкретној ситуацији – да народ подржава чак и најокрутније одлуке везане за било коју другу нацију. Тако да је све опроштено и оправдано, пошто се у том случају (и само у том) обезбеђује срећан живот Американаца, како у својој земљи, тако и у иностранству.
То се може поткрепити цитатом једног од родоначелника геополитике Мехена: „Још увек већи део света припада дивљацима или државама које су неразвијене у економском или политичком смислу, и због тога нису у стању да у потпуности користе потенцијал територија којима управљају. С друге стране, у високо цивилизованим државама гомилају се вишкови енергије. Та енергије у веома блиској будућности треба да буде усмерена на освајање нових простора“.
Народи који нису довољно квалитетни у расном смислу, који немају политичку и економску традицију, немају право да управљају просторима. А Англосаксонци су политички и економски најразвијенија раса. Због тога Англосаксонци имају право на сваки простор.
Тако је америчка идеологија – идеологија изабраних.
Већина других земаља одбацује западни културни код. Али, с тим у вези, не може се правилно схватити будућност америчких идеологема без призивања фактора историјске динамике.
Филозофија Модерне, као што је познато, главну пажњу посвећује напретку, а напредак се у тој парадигми представља као једно линијско „узлазно степениште времена“.
Просторне, цивилизацијске, државне, континенталне разлике немају никаквог значаја. Међутим, у XXI веку, у ери глобализације, свет постаје све затворенији и узајамно повезанији.
Простор се смањује, неки народи, који су раније били у културној, политичкој и идеолошкој изолацији, прикључују се заједничком информативном простору и то се не може игнорисати. Зато се данас појављују такве геополитичке концепције (које су већ постале баналне) као „сукоби цивилизација“, етнокултурна баријера, сукоб Север – Југ, конфликт Истока и Запада и др.
У таквим данашњим условима важно је схватити да Американци у принципу не могу да успоставе „нови светски поредак“ – Pax Americanа. Људи ће увек тежити универзалнијим и фундаменталнијим концепцијама, на пример, као што је религија.
Иако су и будизам, и хришћанство, и ислам различити, разнолики и имају много токова и секти које се разликују по многим основним одредбама, свим тим религијама је својствен фундаментализам. Данас већина стручњака сматра да је религија универзалнија идеологија за све слојеве становништва, за све нације и народе. Док је култ силе – идеологија уског, елитног слоја становништва, који има могућност да буде на врху друштвене пирамиде.
Штавише, сами Американци престају да верују у „амерички сан“.
Ричард Ескоу, старији научни сарадник „Кампање за будућност Америке“, у свом чланку „Седам чињеница које показују да је амерички сан мртав“ пише о томе да је далеко од тога да данас сваки Американац може да оствари „амерички сан“. Роберт Патнам, политиколог и професор економије и државне политике на Харвардском универзитету, у својој књизи „Наша деца“ пише: „Ми верујемо да је Америка земља могућности, где све зависи од ваших способности и напора. Међутим, у последњих 25 година сведоци смо великог јаза између могућности људи из различитих класа. Американци су увек веровали у једнакост могућности, идеја, да сва деца, без обзира на статус породице, треба да имају могућност да побољшају свој живот. Данас тај Централни принцип америчког сна више није толико остварив, у сваком случају је много мање остварив него раније“.
Може се закључити да је амерички култ потрошње, због ограничености ресурсног потенцијала Земље, слабост америчке идеологије. „Амерички сан“ би требало да садржи универзалније догме, да би остао актуелан и примењив. Можда је „амерички сан“ који се заснива само на материјалног богатству неодржив.
Да ли је смањење квалитета живота заиста толико лоше? Незапосленост је ослободила многе од посла који су мрзели. Мање кредита значи да ћемо се мање ослањати на банке, а више једни на друге“ – наводи су чланку америчког економског стручњака Кимберли Амадео.
Амерички стручњаци звоне на узбуну: потребно је пронаћи нове идеологеме на којима ће се заснивати „амерички сан“, у супротном ће извоз америчке идеологије доживети неуспех. Данас постоји много идеја које могу да је замене, било то руско православље, кинески комунизам, учења и догме ислама.
Штавише, треба приметити да ће се увек наћи земље које имају исте карактеристике као Америка. Земље и народи који такође сматрају себе изузетнима.
Историјски јединствена судбина Сједињених Држава је више резултат комбинације многих фактора и не тиче се конкретних аспеката националног карактера. Национални карактер је комбинација свих његових компоненти, и зато је сваки народ на Земљи јединствен. Из тога произлази да промовисање принципа јединствености одређене нације или земље и не може бити актуелна или уникална идеја. И то је највећа грешка америчких идеолога.
