Прочитај ми чланак
Демократски фронт је за сада добрим делом заокружио своју јесењу кампању протеста у Црној Гори која је почела пре око два месеца, тачније 27 септембра. Двомесечни протести су имали своје фазе, и чини се да је скупом у Никшићу окончана једна његова деоница.
Прву фазу су чинили свакодневни протести у центру Подгорице који су несметано трајали двадеет дана почевши од 27 септембра. Њих је карактерисала прилично мирна атмосфера, протести су били начелно одобрени од стране власти. На њима се свакоднево окупљало просечно око пар хиљада људи у амплитуди вечерњег програма (а преко дана је у континуитету ту било неколико стотина људи, који су и спавали у шаторима), а неколико пута и по више хиљада учесника. У пар наврата у овом периоду одржани су и протести у другим местима Црне Горе, али без веће организације и чини се амбиције и са мањим бројем учесника, углавном активиста ДФ.
Следећу фазу је чинила тзв. „стресна седмица“, од суботе 17 октобра када је у зору полиција растерала протестни камп и присутне насиљем, што је већ истог дана увече изазвало шетњу више стотина присталица ДФ ка центру града који је такође растеран насиљем од стране полиције. Већ сутрадан у недељу 18 октобра више хиљада присталица ДФ (по неким проценама око 15000) је одржало скуп у центру града, дајући поруку властима о преговорима, али и једној врсти ултиматума ка прелазној влади, уз потоње мирно разилажење и заказивање великог скупа за следећу суботу. Врхунац је настао у суботу 24 октобра где се на митингу на Тргу републике окупило између 20-30000 демонстраната, и велико насиље које је потом уследило од стране специјалаца и полиције испред скупштине у центру града. Ако је првих двадесет дана мирних протеста у центру давало подстицај опозицији да у контнуитету узнемирава власт, нарочито имајући у виду стално стационирање демонстраната 24 часа испред зграда парламента и Владе, што је владајућу структуру посебно иритирало због предстојећих посета страних званичника, посебно по питању НАТО приступања, то још увек нису били догађаји те масовности и прворазредног значаја за све грађане Црне Горе, какви су они постали у „стресној седмици“ 17-24 октобра, што је постало од ширег значаја и за регион и имало одјека у свету.
Мислим да је руководство ДФ имало организационог смисла и упорности током прве двадестодневне фазе протеста, потом имало петље, али и одмерености и мудрости у „стресној седмици“. Најазд и одличну процену да се потом, након делегитимизације режима у широј јавности као бруталног и недемократског, после окупљања критичне масе демонстраната, од којих вероватно један део је придобијен у међувремему и ван традиционалних присталица ДФ током „стресне седмице“, уради након 24 октобра један маневар и избегне поновно окупљање велике масе демонстраната у Подгорици и како су многи тражили „заврши посао“ заправо у постојећој изузетно напетој ситуацији она доведе до усијања, са несагледивим и неизвесним последицама.
Одлучено је да се „спусти лопта“ са своје стране максимално у датим околностима, а заправо „рашири игра“ са серијом трибина-протеста широм земље, одгађајући велики скуп у Подгорици, где су у међувремену током новембра тамо само различите нво, грађанске и патриотске организације, удружења организовали више мањих антивладиних (и антинато) мањих скупова, перформанса, а сам ДФ један изузетно духовит и масован од 15 новембра. Стиче се утисак да је то све заједно дало осетне резултате, јер се избегла за сада могућност нових великих сучељавања и сукоба са репресивним режимом, док се овакви облици протеста могу готово несметано одвијати, мобилисати за те идеје бројно чланство и симпатизери по целој Црној Гори.
Такви скупови су одржавани у Херцег-Новом, Беранама, Бару, Пљевљима, Бијелом-Пољу, Даниловграду и нарочито значајан у Никшићу 28 новембра. У сваком од ових места држани су протестни скупови у препуним и највећим постојећим салама у тим градовима, а потом би учесници прошетали градом, комбинујући видове демонстрација – скупове у салама и прoтестне шетње. У самој Подгорици најважнији је био перформанс опкољавања владиних установа од 15 новембра, који је паралелно са спектаклом ненасилног отпора – паљењем бакљи, упаљача и сл, те дроном који је то снимао, симболички показао ефекте суптлиног али континуираног и добро организоавног, масовног исказивања протеста насиљу и манипулацијама једног прилично дискредитованог режима.
Паралелно са тим у Подгорици је након 24 октобра одржано низ мањих манифестација, перформанса, шетњи различитих организатора, које су најчешће на симболичан начин показивале незадовољство са ауторитарношћу режима, и недемократског процеса покушаја увлачења земље у НАТО, ван референдума и иоле демократске атмосфере и слободе медија која би томе требало предстојити, да не говоримо о фер и слободним изборима који у Црној Гори како тврди опозиција, практично до данас нису одржани, од симболичког обнављања плурализма још пре четрт века.
Кулминација и утиска сам, завршетак целокупне једне, назовимо је новембарске фазе протеста претежно по унутрашњости Црне Горе је окончана викендом 28-29 новембра. У суботу 28 новембра је у Никшићу одржан велики скуп на отвореном, дакле по том питању различит од оних претходних широм Црне Горе који су се држали у великим салама, са организованом шетњом по граду након тога. Различите су процене присутних на овом митингу на тргу Шака Петровића, али је јасно да их је било више хиљада, углавном се од организатора спомиње цифра од седам хиљада (извештачи руског портала Невсфронт су навели чак 12 000), што је, као и скупови у Подгорици од 18-ог и посебно 24 октобра импресивна бројка за црногорске прилике и популацију коју имају ови градови. У недељу 29 новембра у Подгорици су антинато нво организовали, као и неколико наврата и сличних прилика раније, скуп и шетњу, перформанс, са више стотина учесника, а они најављују даљње сличне активности.
Најважније сазнање, стиче се утисак са митинга у Никшићу, је у говору Андрије Мандића да ће се одгодити за неколико дана саопштење одржавања планираног великог митинга ДФ у Подгорици, да би се видело шта ће урадити остала опозиција црногрска у односу на режим, по питању издејствовања прелазне владе. Изгледа да је ово мудар потез, да ДФ поново ухвати прикључак у облику свог сучељавања са режимом са деловањем остале опозиције, мада је јасно да ће фронтовци и надаље бити најофанзивнији у том правцу. СНП је врло близак ДФ, док Демос покушава, заједно са УРА, Бецићевим демократама да издејствује прелазну владу и «право на фер и поштене изборе». Заправо Бецићеве демократе и УРА не инсистирају толико на прелазној влади, колико на условима за изборе.
Разлике које постоје у владајућој коалицији такође покушава да искористи овај део опозиицје. Чини се да ДФ због крајњег заоштравања ситуације између себе и режима, оличене са једне стране у батињању демонстраната 17-24 октобра и потом подизању исконстуисаних кривичних пријава лротив челних људи све три најважније чланице ДФ, а са друге стране већ датих јавних изјава лидера фронтоваца након 24 октобра да неће контактирати режим, укључујући и Кривокапића – на овај начин покушава макар индиректно преко остатка опозиције да се прикључи неком облику преговора и компромису, који заправо по својим условима представљао би у највећем победу ДФ и целе опозиције. Уколико изостане усепх у том правцу кривица режима биће још истакнутија, и за предпоставити је да ће се макар СНП у неком облику прикључити ДФ за даље демонстрације, а да ће посебно Демос, а у мањој мери и УРА, Демократе бити принуђени да радикализују свој однос према режиму.
Што се тиче питања НАТО уколико се и пошаље из Брисела позивница Црној Гори, предстоји тек велика борба на унутрашњем плану да се то и реализује, укључујући и потенцијално референдум, али и стварни однос снага и расположење у народу, које се протеклих два месеца свакако мења на штету режима, али и протанто лобија. Изјаве званичника из Брисела, да иако пошаљу позивницу Црној Гори за улазак у алијасну, да може да прође и годину и по дана за њен евентуални улазак или не, указују да је то процес који се не окончава добијањем позивнице из Брисела.
Кључна питања остају, расплет је неизвестан, али је јасно да је већ сада велики губитник у свему овоме након протекла два месеца протеста режим, а у међународној равни Вашингтон и пронато лоби пошто чак и да истрају на увлачење Црне Горе у алијансу ван референдума грађана и са одлуком крњег парламента да ће то бити одлука склона сваком даљњем оспоравању њеног легитимитета и наставак унутарцрногорских подела. Извесније је да ако и уследи позивница, да ће у следећем периоду се распламсати борба не само око власти већ и по овом питању, које неће бити скинуто са дневног реда никаквом одлуком парламента и посебно владе у одласку.
Милић и СНП су поново изјавили да су против НАТО, а то је свакако и читав ДФ, са изузетком ПзП који се такође противи укључење земље у алијансу, ван демократски спроведене јавне дебате и референдума који би уследио. Заправо јасан став по том питању за шта би се они заложили у случају расписивања референдума, коју би опцију подржали, и да ли би и једну подржали у том случају експлицитно, није јасан до краја ни код Бецићевих демократа, УРА, а у извесној равни ни од ПзП, па чак ни код Демоса, иако се чини да би Демос у том случају био против уласка у алијансу и то на неки начин назначио јавно.
Међутим, како је јасно да у црногорском друштву однос према НАТО не прате слепо бирачи странака, заправо оних странака које се залажу за улазак у алијансу, то је онда јасно да ни официјелни ставови у том правцу не би превише значили у мобилисању јавности у случају референдума.
Са друге стране јасно залагање Нове Српске демократије, Демократске народне партије, СНП као и још неколико мањих странака и покрета (мање чланице ДФ, потом Народна странка, Српска листа, Демократска српска странка, СРС и друге) директно против уласка у НАТО не само да у исто време означава да ће их у том правцу пратити целокупно њихово чланство и бирачко тело, већ и да ће добар део грађана дотле страначки неопредељених, или чак из неких других партија, их подржати и потенцијално им прићи.
Такође чини се да је сам Ђукановић током протекла два месеца, као политичка фигура овим додатно истрошен и да је његово даљње бављење успешно политиком након догађаја ове јесени врло упитно. У постђукановићевксој ери, а која због његове политичке истрошености већ полако почиње, а свакако се наговештава као извесна, пронато и проглобалистичке снаге у Црној Гори, посебно оне априорно антисрпске, тешко ће наћи новог харизматичног лидера који би их успешно водио оним путем, који само из дневне перспективе блокираних прорежимских медија не изгледа оно што он у стварности и јесте, за већину црногорских грађана, а посебно за њену часну историју – велика странпутица и дисконтинуитет, са које се још увек успешно може изаћи на прави пут.
А њега трасира управо не толико саме страначке структуре Демократског фронта, па у мањој мери и остале опозиције, који су се у протекла два месеца показали не само да су на нивоу партијског, него и историјског изазова, – већ широке масе годинама обесправљеног, материјално покраденог и политички обмањиваног и међусобно од стране режима и контролисаних медија завађаног народа у Црној Гори који се у стварности и често без страначког знамења, у октобру и новембру укључивао у масовне демонстрације у Подгорици и сада Никшићу, без страха од сузавца и батињања, медијског блаћења па и судско-прекршајног гоњења.
Извор: СРБИН.ИНФО
