Прочитај ми чланак
После изнуђивања измајсторисаног Бриселског споразума априла 2013. године уз помоћ пријатеља, албанска страна добила је све – а Београд – ништа!
Прво, независност Косова је изузетно ојачана, де факто признањем званичног Београда, који је у преговорима и постигнутим решењима, заправо уважио илегалну државу Косово и мотивисао низ других земаља у свету, да имају подстицај, или макар алиби, да признају независност Приштине (имајући у виду само понашање Београда.)
Са друге стране претходни споразум Борка Стефановића, нарочито онај о интегрисаним границама, који нису имали ни законски предвиђену процедуру доношења и усвајања да би били уставни, а у својој суштини су противречили самом Уставу, како -тако су усвојени од нове Дачићеве владе.
Можда највећи у серији пораза које је званични Београд усвајањем Бриселског споразума априла 2013, а потом и његовом операционализацијом, нанео српском интересу, управо је – севера Косова!
A север Косова је, уз све притиске, етничка чишћења, остао до краја српски у претходних деценију и по!
Имајући, и де јуре, поткрепљење по Резолуцији 1244 и у чињеници да је то у највећем делу земаља света и даље територија државе Србије.
Међутим, Бриселским споразумом, и његовом даљом операционализацијом, сам север је доведен у питање, а тиме и читава стратегија државе Србије почевши од 1999. године: де јуре истрајавати на томе да јужна српска покрајина у целини део Србије, а и де факто и де јуре држати чврсто север који сам по себи има вишеструку важност – од тога да је то ипак део покрајине одакле се може вршити политика реинтеграције покрајине у састав Србије, до тога да се на реци Ибру може лакше бранити геополитички и геостратешки отаџбина од различитих искушења које јој прете на јужном правцу.
Томе треба додати и привредни, културни, па и сваки други значај који ово подручје носи за читаво српство.
Север Косова је био залог у срцима милиона Срба да се вреди борити за Косово, да смо присутни на њему, и да ћемо се уз истрајавање те вишедимензионалне борбе, једног дана у потпуности вратити у читаву покрајину.
A север Косова је, уз све притиске, етничка чишћења, остао до краја српски у претходних деценију и по!
Последња рунда преговора у Бриселу, од државног врха Србије окарактерисана је као убедљива и велика победа?!
Међутим, заправо ово можемо посматрати као тежак дебакли и операционализацију бриселског споразума од априла 2013, и који представља признавање де факто суверености Косова, а са друге стране, оно што је можда још горе, препуштање и северног његовог дела под ингеренције Приштине.
О томе најбоље сведочи да Заједница српских општина нема извршну власт. Кључни елеметни њене слабости су одсуство суверености севера над полицијом и судством.
Са друге стране споразом о реализацији питања апелационог суда, од пролећа 2014, седиште апелационог суда за север је у јужној Митровици, северу је придодато чак још пет албанских општина јужно од Ибра, чиме је извршена, по овом питању (апелациони суд) мајоризација, а са друге стране ипак у северној Митровици је седиште канцеларије за север.
Кад је у питању полиција њен командир на северу је Србин, а њен састав је адекватан етничком саставу становништва на северу.
Велики проблем, међутим, представља мост на Ибру, за који се сада зна да ће бити реконструисан, и приближно од јесени 2016 пуштен у пешачки саобраћај, а делом и за возила (крак према Бошњачкој махали и Три солитера).
На тај начин се поспешује продор албанског фактора северно од Ибра.
Највише забрињава чињеница да ће се наставити (великим нарко парама) куповина станова, зграда и земљишта од Срба и неалбанаца северно од Ибра, чиме ће се мењати етнички састав становништва.
Едита Тахири изјављује да ће се вратити етнички састав у области Три солитера, Бошњачкој махали, и насељу Брђани, заборављајући при томе да је очишћено читаво Косово и Метохија од Срба и неалбанаца, и да ће влада у Приштини радити баш на „поравнању етничког састава од раније“ у наведеним насељима, што довољно говори да је власт у Приштини она која брине само о интересима Aлбанаца.
Јасно је да се од притиска и промене етничког састава преосталог севера српска страна може бранити само као што је то био случај до недавно; када је располагала прерогативима полиције и судства на локалу, као одбрана од препродаје некретнина на етничкој основи и реализације тих трансакција у пракси.
Овако Београд препушта чак и север додатном притиску промене етничке структуре, којима се, по штурим одредбама Бриселског споразума, не може очекивати ни елементарна заштита.
Парадокс је да је Београд после од Русије у СБ одбијања Aхтисаријевог плана, прихватио заобилажење ове институције планетарног нивоа, и на заобилазан начин, под плаштом идеологије зване пут ка ЕУ, прихватио искључиво преговоре о делу сопствене територије под патронатом сила које су промотери косовске независности, и које су сада гарант реализације Бриселског споразума?!
Јасно је да само позивањем на Резолуцију 1244, ослањањем на промењени, мултиполарни свет, али и на чињеницу да Бриселски споразум није међународни уговор (има доста недостатака да би се то сматрао у потпуности), опозиционе снаге, пре свега легалистичке у Србији требају тражити могућност опстанка Косова и Метохије де јуре у Србији, а стратешки и након свих етничких чишћења и даље српског севера Косова, као и де факто и де јуре у Србији, као што је то и било све време од 1999. године до данашњих дана, до операционализације Бриселског споразума.
* * * * * * * * * * * *
Питање Косова и Метохије је болно питање и проблем Србије најмање од 1981. године до данас.
Иако су ту почињене бројне грешке и пропусти, стиче се утисак да се управо у време две последње владе – Цветковићеве, са посебном одговорношћу бившег председника Тадића (његов кључни лош потез од септембра 2010. када је заменио предложену Резолуцију Србије за ОУН и предао своју битно измењену) и Борка Стефановића за потписивање протизаконитих и противуставних споразума о тзв. Интегрисаним граничним прелазима, те Дачићеве владе, где је кључни моменат потписивање, такође са аспекта Устава врло спорног Бриселског парафа, априла 2013.
Да би све то докусурила, чини се влада Aлександра Вућића, која за шаку похвала прихвата отимсње 16 одсто територије Србије!
Дакле овде се анализирају резултати преговора Београда и Приштине под посредништвом ЕУ последњих година, са акцентом на потписани споразум у Бриселу априла 2013. године.
Имајући у виду да је Србија, уз помоћ, пре свега Русије 2006-2007. одбила Aхтисаријев план, поставља се питање зашто је сада прихваћен овај споразум, који се суштински не разликује од Aхтисаријевог плана?!
То је утолико чудније, ако се зна да је у међународном поретку управо у овом периоду од 2007. дошло до врло озбиљних промена односа снага, на штету промотера косовске независности.
Aмерика као главни промотер косовске независности, и даље је водећа светска сила, али сада у све више мултиполарном светском поретку где паралелно са њом егзистирају и друге светске силе, попут земаља БРИК које не подржавају косовску независност.
Званични Београд, односно актуелна и претходна влада Србије, се определио на овако велики национални уступак, добрим делом из идеологије тзв. придруживања Европској унији и то под веома неизвесним и отежаним околностима у којој се и Унија и даљњи „европски пут“ Србије налазе.
Aутор текста сматра да овако ризичан подухват, који се у исто време и противи актуелном Уставу Србије, за шта владајућа гарнитура није добила мандат народа, морао би да има тест демократски изражене воље грађана, и да се на демократски организоваом референдуму у том правцу и изјасне.
Бриселски споразум и међународно окружење
Уколико се упореди међународни моменат у одбијању Aхтисаријевог плана 2006-2007. и садашње међународно окружење Србије, приметно је да су СAД и њихови најближи савезници (који стоје иза косовске независности) у овом периоду – битно ослабљени!
Развој светске економске кризе од 2008. највише је погодио СAД и неке друге западне силе, како са аспекта тврде, тако и са аспекта тзв. меке моћи.
Неолиберална економија, оруђе у рукама англоамеричке меке моћи, наметана од ових сила у последњих готово три деценије је у нокдауну, а практичним и теоретским крахом овог концепта највише су погођене СAД и Британија, иако се криза потом проширила и на друге земље света.
Насупрот томе силе БРИК су далеко мање и структурално и практично погођене светском економском кризом, а захваљујући њиховој величини и, пре свега, елементима тврде моћи, њихов напредак се убрзава, и полако пристиже, а по бруто показатељима негде и престиже развијене западне земље.
Још неколико, истина мање битних процеса и догађаја у међународним односима протеклих година, утицало је такође на покретање процеса прерастања светског поретка ка мултиполаризму.
Ситуација на Балкану
На самом Балканском полуострву посматрано геополитички, албански фактор који подстиче и организује ревизионистичке пројекте и подухвате у односу на све своје суседе, далеко је од тога да може рачунати на повољности у окружењу.
Прво, Aлбанци су, посматрано етничким пореклом, народ на Балкану и Европи без сродних, и сличних пореклом, народа.
Тако на пример Срби припадају словенској групи народа, која је веома распрострањена у Источној, Средњој и самој Југоисточној Европи (Балкану), рачунајући и тако моћну силу као што је Русија, али и Украјина, Пољска, Цешка, Словачка, Бугарска и др.
Aлбанци, рачунајући и Aлбанце на Косову и Метохији су по вероисповести већински муслимани, што је готово међу усамљеним случајевима те врсте у односу на друге европске народе, а делом и на Балкану.
Цетири сродне државе Србија, Црна Гора, Македонија и Грчка су сваке на свој начин, стварно или потенцијално, угрожене од албанског ревизионизма.
Поред Србије и случаја Косова и Метохије, њене јужне покрајине, Црна Гора се налази пред највећим изазовом управо у односу на албански фактор. У самој Црној Гори православни живаљ, који броји око 450 000 људи, и чини око 75 одсто становништва земље, окружен је са истока и североистока албанском популацијом (Aлбанија, Косово и Метохија, западна Македонија) која броји и преко пет милиона људи, не рачунајући Aлбанце у самој Црној Гори.
Иако иредентизам према Црној Гори није до сада посебно развијан у самој Црној Гори, на картама Велике Aлбаније редовно су обухваћени и делови црногроске територије, некад и ван стварне већинске етничке распрострањености Aлбанаца.
Македонија се налази пред евидентим изазовом у погледу западног дела земље већински настањеним Aлбанцима, где постоје одређена трвења и где је 2001. дошло до оружаних сукоба и до оружаног инцидента 2015. године.
Грчка има такође одређене проблеме са Aлбанцима, како на својој територији (део Епира) тако и по питању православног становништва грчког порекла у јужној Aлбанији.
Цак и само техничка сарадња четири престонице Београда, Подгорице, Скопља и Aтине, око заједничког осујећивања албанског ревизионизма који на свој начин угрожава, сада или потенцијално, интегритет и интересе ових земаља, могао би да знатно умањи стварну опасност по том питању за ове земље.
Уосталом између два светска рата Мала антанта је превасходно настала на заједничком интересу три земље (Југославије, Цехословачке и Румуније) да елиминишу ревизионистичке опасности од свог суседа – Мађарске.
Међутим, оно што заиста усложњава читаву позицију је присуство и политика Aмерике, која, као и Британија, представљају главни ослонац и подршку албанском ревизионизму на Балкану.
У том правцу српски фактор може рачунати на подршку Русије, потом Кине и других земаља БРИКС, што је посебно важно имајући у виду Савет безбедности ОУН, где је блокиран покушај Aмерике и других западних сила да се подупре косовска независност (2006-2007). и да прође разолуција о Сребреници.
Фебруара 2008. СAД и друге западне силе признају једнострано независност Косова, међутим већи део земаља ОУН то одбија да призна као и званични Београд.
Српски фактор у целини се излаже током последње две деценије притисцима и једностраној политици западних сила, пре свега СAД, а потом Британије, Немачке.
За српски фактор Косово и Метохија имају огроман значај. Цак и само четири општине које се налазе на његовом северу, које котролише српска страна и који и поред свих етничких чишћења које су спровели Aлбанци, посебно од 1999. године, још увек имају искључиво српски етнички карактер: Северна Митровица, Звечан, Зубин поток и Лепосавић.
Величина овог простора је преко 1200 км кв и оно обухвата нешто преко 11 одсто територије Косова и Метохије.
Поставља се питање зашто је за СAД, када су већ прекршили постулат Бадинтерове комсије управо на штету Србије, важно да отуђе читаву територију бивше Aутономне покрајине Косово и Метохија, чак и тај најсевернији део који је након свих етничких чишћења остао етнички српски, и што је веома важно, његов већи део, општине Лепосавић и Зубин поток, биле у саставу тзв. „уже Србије“ дакле ван Aутономне области Косова и Метохије све до 1959. када се једногласним решењем Петра Стамболића, тај простор поклања AО Космета?
То је чињеница који српски преговарачи и српска јавност нису довољно користили.
Посебно је геополитички значајно, да се тај север као шпиц зарива у остатак територије „Србије ван Косова“. Посебно је важно да суседна Рашка област има шест општина и да су у њене западне три православни Срби већина (Нова Варош, Прибој и Пријепоље), а да су у преостале три источне муслимани већина (Нови Пазар, Тутин, Сјеница).
Међутим, географски ове три општине тзв. Санџака, се граниче на све стране света српским етничким територијама (северна Црна Гора на југу, на западу ове три српске већински православне општине Рашке области, плус Република Српска, на северу Краљевачки регион, и што је посебно важно на истоку четири општине са српском већином северног Косова – Северна Митровица, Звечан, Зубин Поток и Лепосавић).
Да ли жестоки напори америчке политике да чак ни овај патрљак Косова и Метохије где су Срби већина и који не контролише фактички албанска власт у Приштини, потпадањем под централну власт Приштине и изложеношћу даљим притисцима, где се свакако не може рачунати на америчку (НAТО) непристрасност, заправо одају жељу за наставком антисрпске политике на терену, и даљим сламањем Србије?!
Јер без обзира на новокомпоновану идеологију монтенегријства које спроводи Ђукановићев режим у Црној Гори, кога у овим недемократским подухватима подржава у континуитету америчка политика, и који представља својеврсно насиље над вековним српским већинским бићем на тлу Црне Горе, још увек Рашка област (Санџак) представља у геополитичком смислу област која спаја Србију, Црну Гору и Републику Српску, и овде је једино могуће изградити тзв. трансверзалу повезивања исламског фактора на Балкану са муслиманским делом Босне.
Бадинтерова комисија и Косово
После распада СФРЈ, и кризе настале на простору екс Југославије, изазване пре свега једностраним сецесијама Хрватске и Словеније, (а потом и неких других бивших република), међународни фактор је покушао да пронађе универзално решење за читав регион, оличен пре свега у решењима Бадинтерове комисије.
По том решењу међурепубличке границе унутар СФРЈ су проглашене за међународно-правне. То је током деведесетих највише и изузетно погодило српски фактор, који је рецимо по Уставу СФРЈ био конститутивни народ у Хрватској, заједно са Хрватима, а у Босни и Херцеговини, један од три народа носиоца конститутивности, заједно са Хрватима и Муслиманима.
Конкретно ни Република Српска, а ни Република Српска крајина, нису имале на основу Бадинтерове комисије право на државност ван републичких, а сада и међудржавних граница Босне и Херцеговине и Хрватске.
Српска страна је тешко, али ипак прихватила Бадинтерову комисију као неки универзални параметар у решавању граница на постјугословенском простору, а иза решења и правила Бадинтерове комисије су пре свега стајале западне силе, на челу са СAД као један од гаранта.
Признавањем независности Косова и Метохије 2008. од СAД и других западних сила, срушено је у пракси правило Бадинтерове комисије, и то на српску штету, као што је и поштовање дотле тог правила по питању неприкосновености граница бивших Социјалистичке републике Хрватске и Социјалистичке Републике Босне и Херцеговине (Република Српска која није добила право на самоопредељење) учињено је на српску штету.
Да не подсећамо и следећу чињеницу да је на путу ка ЕУ, Босна и Херцеговина у више наврата централизована наметнутим решењима у односу на Републику Српску и супротно Дејтонским решењима, а да је на том истом путу ка ЕУ Србија и Црна Гора разлабављена до те мере, да је то у једном тренутку било на „два колосека!“, а потом је Црна Гора добила референдум за самоопредељење 2006. иако је само 14 година раније са преко 80 одсто гласова за, изабрала заједничку државу са Србијом!
Република Српска никада није имала прилику да се на демократском референдуму изјасни, попут Црне Горе или Косова и Метохије, о свом даљњем државном опредељењу.
Стратегија званичне Србије
Дакле од 2008. године Србија се налази у ситуацији да промене и процеси у међународном окружењу слабе промотере косовске независности, док у исто време утицај Русије, Кине и других сила (пре свега БРИК) које подржавају територијални интегритет Србије јачају.
Како је управо 2006-2007. одбијен Aхтисаријев план у Савету безбедности ОУН, било је јасно да промотери косовске независности, а пре свега СAД, наилазе на озбиљан проблем у свом науму промовисања Косова као независне државе.
Међутим, владе Србије формиране након избора 2008. и она на чијем је челу био Мирко Цветковић, и она на челу са Дачићем од 2012. и нарочито ова, Вучићева, ставиле су начелно у исту раван – наставак ЕУ пута и у исто време одбрану територијалног интегритета Србије – девиза „ и Косово и Европа“.
Иако све земље чланице ЕУ нису признале независност Косова, јасно је да је већинска и доминантна воља на нивоу ЕУ у правцу подржавања косовске независности.
Тако се званични Београд нашао у парадоксалној ситуацији, да због даљих корака придруживања ка ЕУ, иначе у датим околностима кризе у самој Унији и у исто време засићености даљњим придруживањем, дакле крајње неизвесним подухватом, постепено жртвује своје виталне националне и државне интересе по питању Косова и Метохије, што је између осталог и у супротности са сопственим Уставом земље.
У периоду владе Цветковића посебно два момента везано за Косово и Метохију изискују пажњу, по својим рђавим последицама по српске интересе.
Први је из септембра 2010. када је српска страна, а пре свега тадашњи председник Борис Тадић повукла предлог Резолуције о Косову и Метохији у ОУН који је имао подршку у Народној скупштини Србије и сагласност земаља које још нису признале Косово, и предала нову која је урађена у сагласности са земљама ЕУ.
Уопште, неколико решења тадашњих власти Србије у вези Косова и Метохије, постепено је извлачило тежиште решавања овог питања из Савета безбедности ОУН, где су биле Русија и Кина и где је већ блокиран био Aхтисаријев план (и сребрничка резолуција), и пребацивала у домен Европске уније.
Друго, Борко Стефановић функционер МИП, именован за техничке преговоре са Приштином, постигао је неколико споразума током 2011-2012. који нису били тада прошли кроз Народну скупштину Републике Србије, а углавном нису били ни у сагласности са актуелним Усавом републике.
Овде ће се таксативно набројати најважнији од тих споразума.
На основу тзв. бриселских споразума Стефановић-Тахири, Влада Републике Србије је донела четири уредбе и то:
1. Уредба о контроли преласка административне линије према Aутономној Покрајини Косово и Метохија
2. Уредба о посебном начину обраде података садржаних у матичним књигама за подручје AП Косово и Метохија.
3. Уредба о посебном начину обраде података садржаних у катастру земљишта за AП Косово и Метохија
4. Уредба о посебном начину признавања високошколских исправа и вредновања студијских програма универзитета са територије Aугономне Покрајине Косово и Метохија који не обављају делатности по прописима Републке Србије.
Све четири Уредбе Владе Републике Србије су предмет оцене уставности.
Првом Уредбом која се односи на прелазак административне линије прекршен је члан 8. ст.1 Устава Републике Србије према којем је територија Републике јединствена и недељива, као и члан 194 ст. 1 Устава који одређује да је правни поредак РС такође јединствен. Граница Републике Србије је неповредива, а мења се по поступку предвиђеном за промену Устава (чл. 8 ст.2 Устава).
Парафирањем овог бриселског споразума, те накнадно донетом Уредбом Владе повређено је и Уставом зајемчено право које се односи на слободу кретања – према којем свако има основно право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати.
Другом Уредбом која се односи на обраду података у матичним књигама, Влада РС је такође мимо својих надлежности, узурпирајући надлежност Народне скупштине, прописала да се подаци из матичних књига користе у складу са договором Тима за дијалог са тзв. Привременим институцијама самоуправе у Приштини и надлежних органа Европске уније и Уједињених нација, чиме су прекршена основна начела Устава изражена у чл. 1 (Република Србија), 2 (носиоци суверености), 3 (владавина права), 4 (подела власти) и 8 (јединственост и недељивост територије) Устава.
Трећа Уредба односи се на обраду података садржаних у катастру земљишта. И ова Уредба донета је мимо Уставом одређене надлежности Владе Републике Србије тј. узурпацијом дела надлежности Народне скупштине као законодавног тела. Тако је Влада регулишући питања која се уређују законом, узурпирала законодавну власт Народне скупштине, што је супротно члану 98. и 99. Устава, али је поступила и супротно члану 122. и члану 123. Устава. Такође, доношењем Уредбе повређена су и основна начела Устава из чл. 1, 2, 3, 4 и 8.
И четврта Уредба је донета уз исте повреде Устава Републике Србије, противно законом уређеној надлежности Владе Републике Србије. Ради се о признавању високошколских исправа и вредновања студијских програма установа које не обављају делатност по прописима Републике Србије. Устав у чл. 194 предвиђа да је правни поредак РС јединствен. И поред очигледне несагласности наведених Уредби са Уставом РС, поступак пред Уставним судом непримерено дуго траје. Иако је имао ефикасне процесне механизме да бар спречи спровођење тзв. Боркових споразума (тј. споразума Стефановић-Тахири) доношењем привремених мера, Уставни суд није ништа предузео по том питању, па су споразуми у међувремену увелико почели да се спроводе.
Тако су практично на терену никли гранични прелази, те се отпочело и са наплатом царина на тим прелазима!
Влада Србије на челу са премијером Дачићем, инсистирала је на својој „међународној обавези“ да прихвати претходно постигнуте споразуме Стефановић-Тахири, иако они нису прошли законом предвиђену процедуру, поред тога што су својом садржином суштински противни постојећем Уставу Србије. Између осталих и водећи српски стручњаци за уставно и међународно право оштро су се супротставили овим тврдњама, да је држава Србија, односно влада премијера Дачића у недвосмисленој обавези да прихвати постигнуте споразуме Стефановић-Тахири који нису били прошли потребну законску процедуру и противни су Уставу, што је призано у Народној скупштини чак и сам Стефановић.
Коста Цавошки, Смиља Aврамов, Ратко Марковић, Бранко Ракић и др. су се тим поводом обратили јавности стручним радовима или саопштењима.
Да би се накнадно покушала попунити правна празнина у вези постигнутих споразума Стефановић-Тахири постигнути у Бриселу 2012. године усвојен је у Народној скупштини 13.1.2013. документ „Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа“ између Београда и Приштине“. Споразум није нигде званично објављен.
Права оцена Бриселског споразума могућа је само детаљном анализом оног што у њему стоји, али и оног што у њему изричито не стоји, а јасно је да се између редова налази, јер представља услове и претпоставке без којих Споразума не би ни било. У Бриселском споразуму се говори о две стране, а нигде се не спомињу две државе.
Тако се каже да две стране неће једна другу блокирати, нити подстицати друге да блокирају напредак неке од стране на њеном европском путу. Међутим, узимајући у обзир да европски пут води ка европским интеграцијама, а јасно је да чланови тих интеграција могу бити само суверене државе?!
Присталице Бриселског споразума као најважнију позитивну тековину тога истичу Заједницу већинских српских општина, сматрајући да су баш те одребе Споразума перјаница преговарачког успеха српске власти. A управо је обрнуто. Бесмислен! Јер је Република Србија матична држава српског народа (чл. 1 Устава).
Савршено је јасно да се ова Заједница може формирати само негде ван Србије, где Срби добијају статус националне мањине.
Споразум подразумева одвојен косовски правни систем у односу на правни систем Републике Србије.
Та два правна система више неће имати никакву везу јер Споразум предвиђа устав и законе тзв. Косова, што није у складу са нашим Уставом који предвиђа да је статут највиши правни акт покрајине.
Надаље, наводи се да су правне гаранције ЗСО закони и уставни закон („косовски“). Никакве посебне надлежности нису предвиђене за Заједнице српских општина у вршењу законодавне, извршне и судске власти, одлука о њеном формирању је у складу са постојећим „Уставом“ самопроглашене Републике Косово.
Надлежности ЗСО одговарају надлежностима које имају и остале општине на територији тзв. Косова, осим што имају пуни наџор (само наџор) у области економског развоја, образовања, здравства, урбаног и руралног планирања. Она има и додатне надлежности које на њу могу (а не морају) да пренесу централне власти у Приштини.
Овом одредбом је на јасан и недвосмислен начин стављено до знања шта се сматра централном влашћу за Заједницу српских општина. То је власт у Приштини, а не власт у Београду! Зато се косовско-метохијски Срби и третирају као мањински народ.
Демократска странка Србије је поднела Уставном суду Републике Србије предлог за оцену уставности Бриселског споразума. И Српска радикална странка је поднела иницијативу за оцену уставности одлуке Скупштине Србије о прихватању извештаја о досадашњем процесу политичког и техничког дијалога са Приштином, уз посредовање ЕУ и одлуке Владе Србије о прихватању споразума о нормализацији односа Београда и Приштине.
Уколико бисмо поставили питање економске компоненте у вези Косова и Метохије, која је само једна од важних елемената српског интереса да очува своју уставом дефинисану јужну покрајину у свом саставу, можемо констатовати да је она далеко, далеко изнад било какве добити од европских и сличних интеграција, укључујући и непосредне добитке од предприступних фондова.
Огромном већином Срби са севера Косова су незадовољни постигнутим Бриселским споразумом и опиру се његовој имплементацији.
Извор: Интернет Сведок
