Прочитај ми чланак
Штуро ћу побројати одређене чињенице: У Првом светском рату Хрвати су били против нас. Певали су песме типа: „Ој, хрватски храбри сине, смело напред преко Дрине! Освећена крв још није Фердинанда и Софије“. Да ли треба говорити о дочеку војске Трећег Рајха? Чак су и Немци били изненађени. Говорили су да такав дочек нигде у Европи нису доживели.
Деведесетих година су поново лако заборавили братство и јединство њиховог вође, Тита. Као што знамо поново је дошло до протеривања Срба са њихових огњишта, а главни организатор тога био је Фрањо Туђман, Титов генерал иначе. Између ових временских периода трајао је период мира и слоге који се некако увек на пречац прекидао великим страдањем Срба. Док су Срби, односно челници државе увек праштали све.
Сви су се после тих страдања правили као да их није ни било. Пошто је запад напокон схватио да Србе не може уништити док пре тога не угасе њихов жар за борбом и док им не наметне стање апатије коме би се будућа поколења несвесно приклањала, сада ради на томе.
Подсећам да је свако масовно убијање Срба од стране Хрвата започињало истеривањем истих са посла, шиканирањем и прогоном.
У првом светском рату на Хрватској страни посебно се истакао Влатко Мачек, у другом Анте Павелић, деведесетих Туђман.
Греши онај који каже да Хрвати нису јединствени у нечему. Хрватска је једина држава у свету која је имала концентрациони логор за истребљење деце, српске деце.
Чланица ЕУ, Хрватска, отворено нам ставља до знања да јој се морамо покоравати, да јој се Срби који живе на некадашњој српској земљи морају покоравати, па тобоже и они су „Хрвати“. Какву нам поруку шаљу сликама код Павелићевог споменика и испод усташког грба? А да подсетим наше власти не дозвољавају рехабилитацију гроба генерала Драгољуба Михаиловића. Добро је, па гроб „највећег сина нашег народа и народности“ сматрају нашом историјском тековином.
Какву поруку шаљу са фудбалских утакмица, песмом: „Уби, закољи да Србин не постоји“, тиме што иду у Украјину како би опет, како сами кажу, убијали Србе? Какву поруку шаљу именовањем главних ратних злочинаца у Савет за националну безбедност?
Да ли треба да заборавимо колико је Срба покатоличено, „православних шизматика“, како су они говорили, колико је убијано пошто су им претходно одрезана три прста само у периоду од 1941. до 1944. године.
Да ли би требало заборавити стравичне злочине учињене над Србима, страдање Срба на најсвирепији, најмонструознији начин? Да ли би требало заборавити ,,усташки роштиљ“, каму? Како заборавити монструозне злочине?
Децу су живу бацали у бунаре, јаме и пећине, кували су их у казанима, гушили отровима и содом, изгладњивали. Жртвама су палили табане, боли их иглом под нокте, тукли жицом омотаном гумом, стављали им на прса даску по којој су скакали, боли их ножевима, мучили, па потом убијали. О овоме постоје сведочења преживелих. Резали су им месо са бедара и ране солили, везивали им руке и ноге у клупко и ваљали их по шиљцима.
Ударали су их маљем, чекићем или тупом страном секите по глави, стомак често распорили месарским ножем и лешеве бацали у реку. Убијали су стављањем дрвених клинова у уста. Клин се стави у уста, а тада усташа удати секиром по бради. Замислите ово, по речима очевица, усташа је бацио дете годину дана старо у вис док га је други дочекао на бајонету. Неколико великих казана, ослоњени на два зида, морали су да буду увек подложени и да у њима кључа вода.
Осим казана и Пацилијеве пећи, користила се и гасна комора: „Ова је просторија била брижљиво облепљена да ни најмањи дашак ваздуха или светлости не продре у њу. То је у ствари била гасна комора. У њој су завршавала деца од три, пет, седам година, деца Срба и Јевреја, деца која су остала без родитеља“. Заточеницима је била ускраћена храна и вода за пиће. Посебна метода убијања била је закуцавање жртава помоћу ексера за дрвеће где су људи тако остављани да полако умиру понекад и више дана. У току неких истраживања пронашли су стабла у којима су још увек стајали закуцани ексери. Имали су посебно конструисану куку за копање очију, ослепљивали су убодом игле у око, гулили кожу са живих људи, откидали нос, уши и језик клештима, забадали шило у срце.
Женама које затрудне, након силовања, распорили би материцу и вадили дете, а затим га убијали. Заточенике су терали да раде исцрпљујуће послове без хране и пића. Тако измрцварене људе закопавали су живе на месту на коме су радили. Најчешће су користили методу клања жртве. За клање су користили нож, сличан су користили и нацисти, тзв. ,,србосек“, који је био причвршћен на посебној рукавици. Клање су сматрали најхрабријим чином. Убиство из пушке и револвера сматрали су кукавичким убиством, а убиство ножем јуначким чином.
Убиство детета ножем била је највећа храброст. А када би им ножеви од клања направили жуљеве на рукама тада би мењали средство. Кољачи су чак пили крв својих жртава. Припадник „цвијећа хрватског народа“, како их је Павелић називао, Рашид, испунио је своје обећање да ће се Бруни Дијамату „живе крви напити“: „Док се јасник још копрцао у ропцу, зликовац му је пио крв. Клечао му је на прсима и са гркљана му је пио крв, а ми смо то морали да гледамо“. Усташа Љуба Милош како извори бележе је једном Србину забио своју каму у прса и рекао како је слатка српска крв испијајући је са длана.
Забележени су и отпори логораша. Доктор Гавранчић, старешина југословенске омладинске организације, је на саслушању усташама рекао: „Ево, пуцајте у мене! Не очекујем од вас никакве милости. Мене можете убити, али оно што је у мени не можете“. После тога су му чупали длаку по длаку из браде присиљавајући га да сваки пут викне: „Живио поглавник (Павелић)! Живјела Хрватска!“ После мучења их је упитао: „Кога сте ви заправо хтјели убједити, кад сам под мучењем морао викати – живио?“
Усташе су врло често пре ликвидације водили заробљенике на саслушање из разноразних разлога. Једном приликом један сељак није желео да говори на саслушању и извадио је скривени нож и повикао: „Кукавице, дајте и мени револвер и нож, па да видимо ко је храбрији“. Усташе су побегле вративши се касније са појачањем и тада је сељак самог себе распорио, рекавши: „Овако Србин умире“.
Један усташа је чак пао у депресију када је Србину наредио да виче: „Живио Павелић“, а ако то не каже да ће му одсећи уво и човек је ћутао, тако је исто било и са другим уветом и са носем, а на крају се разбеснео и поновио му шта треба да викне, а да ће му у супротном извадити срце из груди, он га је погледао и смирено му рекао: „Ради ти, дијете, свој посао!“ По речима тог усташе те последње сељакове речи су га потпуно избезумиле. Скочио је и ископао му очи, испекао срце, преклао му грло од ува до ува и ногама га откотрљао до јаме. Касније тог дана више није могао да коље иако су се тог јутра опкладили ко ће више Срба заклати и свеукупан рекорд клања држи победник тог дана који је заклао 1 350 логораша. „Терали су нас да замишљамо да је под вода и да скачемо на главу, а кад крв облије онда су нас терали да лижемо нашу крв”, изјавила је једна жртва.
Још по врх свега Павелић је својим кољачима делио златне и сребрне медаље као награду за заслуге. Усташе су полагале заклетву поред Распећа и „светог тројства“ код кога је најважнији део био нож, симбол усташког морала.
Сада ћу мало и о томе како Ватикан и попе нису директно умешани у злочине.
Изјава фратра: „У овој земљи не може нитко да живи осим Хрвата, а ко неће да се покрсти, ми знадемо куда ћемо с њиме. Данас није гријехота убити ни мало дијете од 7 година које смета нашем усташком поретку. Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, па не могу, кад је потребно, узети стројницу у своје руке и да таманим све до колијевке, све оно што је против усташке власти и државе“.
„Драги Срби нашли сте нам се на стази и ако нећете бити драговољно покатоличени, тако нам Ватикана на нашем светом путу и у име Христа бићете у јамама! Са нашим камама! Јер, тамо вам је место“. Жупник Мате Могуша у „Новом листу“ од 24. јула 1941. године пише: „До сада смо за католичку вјеру радили молитвеником и крижом, а сад је дошло вријеме да радимо пушком и револвером“. Фратар Срећко Перић: „Браћо Хрвати, кољите све Србе, а најприје моју сестру која је удата за Србина, а онда дођите да вас исповедим”.
Према америчким изворима преко 1400 католичких свештеника у НДХ је у току другог светског рата лично клало, мучило, силовало, убијало на разне начине и насилно преводило Србе у католицизам. Тројица команданата Јасеновца били су католички свештеници. Католички свештеници су св. Петру Добробосанском чупали браду, поткивали га и забијали му клинове под нокте све док није умро. Светом Платону Бањалучком су ложили ватру на грудима да би га потом распорили, такође и св. Саву Трљајића су мучили на сличан начин па су га бацили у Катинску јаму. Једног од идеолога усташког покрета који је школовао генерације будућих кољача и убица Срба, Јевреја и Рома, Ханса Ивана Мерца је папа Јован Павле II прогласио за блаженог 2003. године. Папа је 1998. године прогласио и Алојза Степинца блажеником, што је први корак ка проглашењу за свеца. Прочитајте ко је био и шта је радио Степинац, а замислите колика је стварна истина када су га комунисти осудили.
Римокатоличке часне сестре које су радиле у концентраионом логору за децу чим би се дете умокрило у току ноћи или ако би плакало убијале су га ударцем о зид. Традиција римских поглавара се наставља овога пута отворено изношењем тзв. решења или лека како би се сузбила „болест православља“.
Усташе су се сликале са одсеченим главама Срба, а повремено и са „Непогрешивим“.
Јелена Весковић
