СРПСКА НАУЧНА ДИЈАСПОРА: Одлазе и не мисле да се врате

12:47 02.05.2015.

Према извештају Светске банке о пословању, Србија је на другом месту у свету по одливу мозгова мерено према броју становника: годишње 32 000 младих напусти Србију; 700 високо образованих српских кадрова ухлебљење тражи у иностранству. Најчешће одлазе електротехнички и машински инжењери, следе лекари, стоматолози и економисти. „То је велики губитак за земљу… Ми немамо море, нафту, руднике. Наш потенцијал су људи“, рекао је директор престижне београдске Математичке гимназије, Срђан Огњановић.[i]

Према подацима из претходне године (2014), највише незапослених особа у Србији је старости од 25 до 29 година, или око 101 000 младих. Следе незапослени од 20 до 24 године којих има око 90 500. На ове алармантне податке подсетио је почетком текуће године потпредседник Студентске конференције универзитета у Србији (СКОНУС) и координатнор пројекта „Привредни форум младих 2015“, Владимир Радовановић. „Тренд незапослености младих траје од 2008. године и нема назнака да ће бити прекинут (…) скоро 80 одсто младих чека на запослење дуже од годину дана, због чега млади све више сматрају да је у Србији немогуће пронаћи посао и зато одлазе из Србије“[ii], закључио је потпредседник СКОНУС-а.

Када се овим подацима додају подаци из студије „Српска научна дијаспора“, аутора др Владимира Гречића, школовање интелектуалаца вреди најмање 300 000 евра „У тај износ улазе трошкови школовања и очекивана, а изгубљена добит. Исељавањем 30 000 образованих поклонили смо Северној Америци и Европи бар девет милијарди евра, колико је Србија дала за образовање српске памети коју деценијама извозимо“, тврди др Гречић. Иако, треба имати у виду како подсећа аутор поменуте студије, да је процена „коштања“ образовања према британским „рачуницама“, више него сигурно је да би за српске образовне услове та рачуница била око 100 000 евра. Према наводима професора др Бранка Ковачевића, декана Електротехничког факултета око 30 одсто најбољих студената овог факултета по дипломирању напушта земљу.

О аутору

Марина Рагуш је дипломирани је политиколог за међународне односе.
Ради као саветник у Институту за истраживања српских страдања у 20. веку.

Само на основу података из 2010, у Европи је било 4 000 наших научника, у САД чак 6 000, од чега 35 академика[iii]: „Ако држава у области науке вуче потезе попут рационализације и смањења плата од десет одсто, то ће имати негативне консеквенце на младу српску памет. Односно, иницираће да ван граница Србије потраже своје место под сунцем“[iv] закључује др Владимир Гречић.

Трећина инжењера најмање одлази по дипломирању, око 10 000 наших лекара ради у дијаспори „држава је до сада са 12, 13 милијарди евра частила стране државе поклањајући образовне кадрове. Да се један стручњак исшколује од основне школе до краја факултета, државу то кошта до 100 000 евра“ подсећа декан ЕТФ-а.[v] И то је поражавајућа чињеница када се ради о најбољима међу нама!

Подједнако како поражава и чињеница да одлив мозгова има свој деценијски (ако не и више) континуитет. Институције се баве анализама, политичке партије (макар оне које чине власт) обећавају побољшање амбијента у којем би млади научници имали прилике како да потврде своја знања и способности, тако и да допринесу својој отаџбини на путу опоравка-али све ипак остаје у сфери обећања. Погубан тренд за Србију се наставља и као што видимо нема назнака да ће се с тим окончати.

Када младим научним лавовима придодамо остатак младе популације која је морала да напусти своју земљу, онда слика постаје још гора: од две до пет особа старости од 18 до 25 година нема посао; 32 000 младих (да подсетимо) годишње напусти земљу; популација младих од 18 година највише је изложена ризику од сиромаштва или 29,6 одсто популације[vi] честа реченица која одјекује Србијом „Одлазим и не враћам се“ онда је и сасвим јасна.После бројних неуспешних покушаја, уочавања бесперспективности, урушавања социо-економске сфере, не постојања вредносног и (сваког другог) система, млада српска популација одлучује се на најтежу одлуку у животу: напуштање отаџбине. Или, још горе на пут без жељеног повратка.

Тако, студија „Србија у процесу спољних миграција“ аутора Владимира Станковића, настала анализом података добијених пописом становништва Србије из 2011. године утврђује да је 313 411 грађана Србије на раду или бораку у иностранству; да је просечна старост спољних миграната 34, 7 година, што их чини знатно млађим у односу на укупно становништво и да је: из београдског региона у иностранству 47 792 становника, из региона Војводине 50 328, из региона Шумадије и Западне Србије 104 405, а из региона Јужне и Источне Србије 110 886 грађана Србије је на раду или боравку у иностранству.[vii]

Иако, простор дозвољава ипак поједностављену слику стања у Србији, (па тако је тешко дијагностификовати све разлоге због којих се из Србије одлази и зашто повратак избеглих из егзистенцијалног бесмисла, не постоји ни у назнакама), он и тако поједностављен сведочи у најкраћем о врло суморној слици која дозвољава, тек, минимални простор за оптимизам.

Чињенице да су, уређеност система и вредносно квалитетнији амбијент за живот и рад, основни разлози за одлазак у „спољне миграције“, сасвим сигурно су довољани разлози да се замислимо над оваквом белешком садашњости и заиста запитамо: Да ли Србија има шансу за бољу будућност? Јер, уколико су најбољи и у највећем проценту млади приморани да оду из земље, шта Србији остаје као потенцијал, И, то онај немерљиво најзначајнији као што су људи! Статистика, иако тешка за дефинисања јасне слике, ипак је закључила: Србија је прва у региону и друга у свету по одливу мозгова.

Јачи и уједно жалоснији доказ деценијски основане сумње: да је српска државна организација из свог гравитационог поља прогнала језгро-њене најбоље и најдрагоценије: ЉУДЕ…Не постоји!