Прочитај ми чланак
Откада је доведено у питање постојање Бога, дошло је до помућених представа о самом Богу, истини, свету, свести, правди итд. Неки су одмах желели себе да ставе на Његово место, позната изрека Достојевског о томе је: ,,Ако Бога нема, онда сам ја Бог“. Из тога је проистекло убеђење да је човек слободан у свему што ради, јер изнад себе нема апсолутног Судију.
Шта је смисао живота? Неки кажу да је смисао живота срећа појединца. Хајде да узмемо да је тако. Али морамо се сложити са чињеницом да срећа није равномерна и равнопрвна према свима. Наш задатак је да чинимо све како бисмо изравнали те неравнине.
Како ћу ја бити срећна ако знам да постоје људи који су сада, негде гладни и жедни, док негде неког поштеног убијају под геслом ,,правде“? Како да будем срећна поред толике неправде која се чини поштеним људима, а још и да ћутим?
Да ствари буду још компликованије и горе, знате шта је кључ среће по речима или боље рећи делима оних који заговарају да је лична срећа најважнија? По њима срећа је у малим стварима, срећа се купује. Нешто попут Папске индулгенције, опроштајнице грехова. Како год било, срећа обитава у нама и наша појединачна срећа је најбитнија, кажу они. Да ли је таква срећа потпуна? Шта би се десило када би се свако задовољавао само том срећом? Шта ће да раде они који новца немају? За њих нема среће? За њих нема опроштаја греха? Ако идемо том логиком, сви сиромашни људи су у паклу. Пошто је сваки човек грешан, безгрешан је само Господ. ,,Непогрешивих“ нема осим Њега. Значи, видимо да то нема везе с везом, а камоли логиком.
Христос је говорио да су срећни они који су спремни да страдају у борби за истину, они које због тога клеветају, вређају и гоне.
Исуса су гонили, говорили о Њему као издајнику, ни то им није било доста него су Га на крају убили. Остао је упамћен до данас и до краја света ће остати. Богочовек који је проповедао о љубави, правди и вери и који је због тога страдао. Како историја памти Његовог ученика Јуду? Памти га као издајника и остао је упамћен због Исуса, иначе не би. А колико има неутралних, незапамћених личности које су свој овоземаљски живот провели уживајући у њеним благодетима ради искључиво личне егзистенције, задовољавали се личном срећом и историја их не памти. Нема по чему. На нама је да изаберемо да ли ћемо провести живот неутрални, вођени само личном срећом и задовољствима које овај живот пружа или ћемо пак имати више циљеве и амбиције, неки као Јуда, неки да би се борили против Јуде.
,,Ви сте со земљи“ – говорио је Исус својим ученицима. – ,, Ако со обљутави чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за што, осим да се проспе напоље и да је људи погазе.“
Обљутављена со није ништа друго до земља, стопи се са њом и не види се разлика. Који год пут изабрали морамо бити истрајни, не смемо одустати, не смемо се освртати и гледати шта оствљамо иза, морамо бити усредређени на оно шта нас чека напред.
Једном приликом док је држао беседу Исуст Христ је говорио својим ученицима:
,,Благо гладнима и жеднима правде, јер ће се наситити. Благо прогнанима правде ради, јер је њихово царство небеско“.
Иако је то и више од жалосног, већина људи јавно говори против правде. Све под изговором да правде нема, нити да је икада игде било. Не знају или не желе да признају да је Бог правда, да правду сами стварамо. Уколико је не створимо, владаће неправда. Зло нас наводи на чињење неправде и ако му се не успротивимо и сами постајемо учесници у злочину.
Правда је у овом мом тексту само мртво слово на папиру. Речи ништа не мењају. Потребна су дела. Потребна је снага воље, жеља и истрајност. Бог нас непрестано искушава, сотона још више. Бог да види нашу снагу и непоколебљивост, а сотона колике су јој шансе да нас придобије.
Правда смета непоштенима, изазива код њих страх и мржњу. Мржња се рађа из незнања или недостатка вере у своје таленте. А незнање је, по Платону, корен сваког зла. Праведни не склапају савезе са демонима, него им се противе самим примером личног живота.
Кажу: Не може свет да промени један човек. Човек сам, слажем се, не може. Потребна му је снага и вера других који ће му помоћи на том путу. Снага једног човека налази се у људима који ће му се придружити и који ће га подржати. Зашто сви чекамо да се догоди неко чудо које ће нас извући из безнађа? Зашто дозвољавамо да о нашим животима одлучује неко други? Зашто се предајемо без борбе? Сигурно да не можемо ништа да постигнемо ако не покушамо. Можда нећемо ни у супротном, али зашто се предавати. Ништа није искључено.
„Онај ко се бори за праведну ствар и ко се у Бога узда може да победи и мимо очекивања, у околностима које ни најмање не пружају наду у успех“ Св. Филарет Московски
Морамо се оглушити о песму сирена које нас маме ка њима. Морамо занемарити јабуку на којој пише Најлепшој. Прича о краљу Миди је најбољи пример како се похлепа може свакоме обити о главу. Бог није створио земљу да бисмо ми измислили новац, машине, олакшали себи живот до танчина, и рекли:
,,Како се ко снађе, нисмо ми криви другима што немају“.
Размислите, свет би био превише досадно место за живот да смо сви исти, равноправни, ништа се не би дешавало. Да би учинио занимљивијим и да бисмо могли да заслужимо своје место у Његовом царству убацио је контрадикторности на основу којих се разликујемо. Убацио је Он и похлепу, као искушење, да би испитао човекову снагу.
Такође је говорио Исус:
„Иштите и даће вам се, тражите и наћи ћете; куцајте и отвориће вам се“.
Рад, упорност и истрајност су кључ успеха. Вера је кључ успеха. Вера, па чак, и у „немогуће“.
Сваки човек може шта год пожели, наравно у границама реалности које Господ поставља. Потребно је само да верује у себе, а успех је немогућ уколико постоји и трунка сумње. Сумња је потребна, из ње доста тога произилази. „Сумњам, дакле постојим“ убацимо ли негацију, добићемо одговор зашто је неопходна. Али не треба сумњати у сопствене способности, њих само треба с времена на време преиспитивати и свакодневно унапређивати.
Временом су се мењале потребе и жеље људи, само су правда и истина остале исте. Како каже латинска изрека: „Крхка је слава богатства и злата“. Одласком са овога света човек носи само своја праведна дела која су његов једини капитал и у томе је читава суштина.
Јелена Весковић
