Прочитај ми чланак
Док год постоји неко ко има аса у рукаву, игра ће се наставити. А тај ас је рат. И то свеобухватни. Већина људи, кад размишља о економичности рата, разматра геополитички интерес и стање војно-индустријског комплекса.
То је добро размишљање мањих играча, али се тако ипак потцењују они велики. Целе империје настајале су од ратног профита, који није нужно значио само производњу оружја. Династија Квант Quandt, власници БМВ) производили су униформе у Првом светском рату а у Другом су зарађивали од експлоатације људи. Бертелсман, једна од највећих медијских компанија, почео је као мали издавач хришћанских књига, а уздигао се продавањем више од 20 милиона примерака Вермахту. А, када се велика хемијска компанија ИГ Фарбен распала после Другог светског рата, из ње су изникле Бајер, Хехст и BASF, велике као што је ИГ Фарбен био пре рата. Профитирали су од продаје синтетизованог уља, да не помињемо продају Циклона Б.
За индустрију која очајнички тражи тржиште то би била сјајна прилика. Велики ратови се припремају набрзину – производи се оно што је предвиђено за уништење, државе купују те производе и рефинансирају трошкове кроз пљачку. Уколико изгубе рат, наступају швајцарске банке.
ЕВО ЗАШТО РУСИЈА
Тренутна економска криза није финансијске природе. Талас деиндустријализације западних привреда прича нам неку другу причу. Индустрија је постала сувише неефикасна: не производи довољно радних места. Зато су плате превелике, тако да се не могу исплатити трошкови производње. Тај проблем се на одређено време могао одложити кредитима и форсирањем производње у земљама јефтине радне снаге, али пре или касније то дође на наплату. Индустријска производња није се опоравила ни близу нивоа од пре 2008. Чак и кад би се појавио чаробњак који би учинио да сви ти државни дугови нестану и да се врате деривати, то би и даље била рупа без дна.
Али ко жели да преда власт? Ко би се одрекао тајне моћи, предивних вила са ошишаним травњацима и вратио се обичном животу? Наравно, то је незамисливо. Док год постоји неко ко има аса у рукаву, та игра ће се наставити. А тај ас је рат. И то свеобухватни.
А сада погледајмо све то из економске перспективе. Постоји велика потреба за потражњом: и сви периферни сукоби који се данас дешавају једноставно нису довољни. Стварају се профити за мале специјализове секторе индустрије, али не постоји довољно материјалних средстава како би се цела индустријска машинерија вратила у погон. Не уништавају се конкретне вредности које би се надокнадиле обновом. Јер каква имовина се може обновити уништењем Авганистана?
И који су дакле критеријуми за правог непријатеља? Требало би да постоји довољно капитала како би цео подухват могао да се рефинансира украденим ресурсима. Прецртајте одмах све земље које немају природне ресурсе. Подручја на којима би се водиле борбе требало би да имају довољно богатства. Прецртајте земље које немају индустрију. Непријатељ би требало и да пружи отпор јер је време једнако потражњи. Прецртајте све земље које имају слабу војску. Ово доста сужава избор. Уз чињеницу да није предност ако нападате са мора, погледаћете глобус и схватити да постоји само једна опција. Русија.
КАД ИРАЦИОНАЛНО ПОСТАНЕ РАЦИОНАЛНО
Упс! Они имају нуклеарне бомбе. Није ли сулудо ризиковати нуклеарни сукоб? Ту ипак постоје две тезе за разматрање.
Прва теза има везе са људским памћењем. Истраживања су показала да се после одређеног периода, односно мање-више 80 година, цео историјски догађај сели у царство легенди, односно чим буде премало живих људи који су то искуство лично доживели. Такав концепт постао је врло очигледан у Немачкој – људи који су потписали петицију за разумнију политику према Русији припадају старијој генерацији, за њих су трагедије Хирошиме и Нагасакија и даље опипљиве. А политичари који воде супротну политику о томе знају само из прича – и немају идеју шта значи суочити се са привредним колапсом који ће и они моћи да осете.
Друга теза је начин размишљања владајуће класе. Нема сумње да су они боље информисани од нас о стању капитализма, али, опет, и ми можемо да направимо слику у глави. Па зашто не играју на ту последњу карту? Само зато што постоји ризик од потпуног заборава? То не мења много њихов поглед на свет. Романи ХVIII и XIХ века су препуни аристократа који би пре изабрали смрт него губитак статуса. Њихов карактер прожет је похлепом, терајући их да на остатак човечанства гледају као на неку врсту стоке. И то не зато што су глупи или имају кризу идентитета, већ се ради о потреби за доказивањем самопоштовања. Не би издржали да живе као сви други и раде исто што и други у овом свету.
И тако се оно ирационално одједном претвара у рационалан избор. Миран наставак пропасти ће означити и њихов губитак статуса. Могли би да изгубе своје животе ако се определе за рат. А можда и не би. Марија Антоанета би свакако планету претворила у радиоактивну пепељару да је имала прилику.
Наш мали проблем је што не само да делимо планету са оваквим људима – ми прихватамо и њихова правила.
За Нови Стандард превео Андреј Цвијановић
(The Vineyard od the Saker – Дагмер Хен)
