Прочитај ми чланак
Обилазећи нашу отаџбину бициклом пут ме је навео да прођем кањоном Ђетиње и да ту затекнем један графит који је дан данас оставио утисак на мене, који ме често тера на размишљање а он гласи: „Реке нисмо наследили од својих предака, већ смо их позајмили од наше ДЕЦЕ“.
Исто се односи и на државу, њу нисмо наследили него смо је само позајмили од својих потомака а све оно што је позајмљено мора и да се врати макар у оном стању у ком смо га затекли при примању. Раније су наши ђедови остављали у шуми највећа стабла да имају унуци кад дођу а они се мучили и на леђима нослили само да не посечу најбоље, а да ли ми тако данас радимо? Или прво сечемо највеће и најближе не размишљајући шта ћемо оставити иза нас нашим потомцима и да ли ћемо им било шта оставити.
Наш народ у данашње време се понајвише разуме у политику па га због тог свог разумевања ваљда гази свако и ради му шта год хоће а он никако да се научи из сопственог искуства где греши. Политичар мора да има лични карактер и патриотско осећање, црте које обезбеђују одређеност погледа, непоткупљивост, одговорност и храброст. Ако тога нема, он је нико и ништа, цигла од картона, труло стабло, зарђала алка у ланцу, унапред предодређен за издајника. Човек који нема осећање одговорности не треба да има приступ било каквом политичком деловању и јавном послу, он ће све упропастити, са својственом му препреденошћу све замаскирати и сакрити се у гомили иза њене многоглаве неухватљивости.
О АУТОРУ
Ацо Николић је из Пухова, кандидат за одборника на листи Двери, Пољопривредници и омладина за спас наше општине, на предстојећим локланим изборима у Драгачеву.
О отаџбини и њеном спасењу не мислимо јер смо сви опседнути личном користи. Главни повод којим се ми данас руководимо у политици је изгледа тај да прво себе обезбедимо, да изградимо своје име да свој его подигнемо на што већу висину.
Кад могу сви а што не бих и ја мало, па ћу касније нешто урадити и за народ, биће времена и за то. То је наш главни грех, оних који се одлуче да крену овим путем политике и пристану на овакве услове можемо одмах пистоветити са државним издајницима и слободно их тако назвати.
У сваком човеку делују две силе, које ратују једна против друге: сила инстикта и сила духа. Инстикт, узет сам по себи и необуздан духом, јесте вук у човеку: он је грамзив, подмукао и суров. Али он је бржи и спретнији од шумског вука. Човек голог инстикта не зна ни за веру, ни за савест, ни за самилост, ни за честитост. Он се подсмева поштењу, презире доброту, не верује ни у какве принципе. За њега је добро све што му користи, он тражи богатство и власт.
Бездушном инстикту се супроставља дух у човеку, начело срца, разумне воље, одговорности и савести. Дух се испољава у жудњи за светим, у тражењу Бога, у способности самосавлађивања и делатне љубави. Човек који нема свест о правима сличан је звери и понаша се као вук – човек који зна само да се покорава из страха претвара се у вука чим се тог страха ослободи. Тај рат у човеку се води целога живота и од нас зависи коначна победа.
Смисао нашег политичгог делања мора бити такав да увек народ буде испред нас, увек отаџбина а не приватна својина, поштење и чист образ. Морамо се борити ако смо се већ упустили у ту борбу само морално преиспитаним средствима и никако не смемо дозволити да пређемо на другу страну где ће бездушни инстикт од нас направити крволочну звер. Политика ће постати исправна и поштена само нашим личним примером, нашим преображајем и сталним моралним преиспитивањем, постаће њива на којој можемо гајити племените културе намењене нашој деци и будућим поколењима, постаће житница у којој ћемо чувати набоље семе које ће дати род у своје време. Биће то темељ на јаком и чврстом основу у који смо узидали макар једну циглу, али чисту са пуно љубави и наде у боље сутра. И најзад биће то дуг којим ми одужујемо своје дуговање отаџбини, наша жртва о којој ће други судити.
Као што на једној изложби слика човек се мора примаћи ближе малим сликама, да би их могао видети, а измаћи се даље од великих слика, да би их могао видети. Тако је и са великом изложбом људи. Да би мале људе видео човек мора бити сасвим близу њих, мора бити њихов савременик; да би се пак велики људи видели, човек мора стајати даље од њиховог времена, мора их посматрати из далека.
По делима ћемо показати какви смо!
