Прочитај ми чланак
Излагање министра спољних послова Русије С. В. Лаврова на XXII скупштини Савета за унутрашњу и спољну одбрамбену политику, Москва, 22. новембра 2014. године
(Званични сајт Министарства спољних послова Руске Федерације, 22. 11. 2014)
Задовољан сам што ми се даје прилика да учествујем у овој редовној Скупштини Савета. Увек је пријатно сусретати се и осетити стално присутни интелектуални потенцијал који омогућава овом Савету, његовим руководиоцима и појединачним представницима да реагују на оно што се дешава у свету и оцењују догађања. Уз то – то су све темељне оцене без неке хистерије, оне су солидне и на неки начин доношене мало са стране – јер они који се налазе у сред догађања једва да су у стању да сами све објективно процењују. Ми [који смо тамо] смо неизбежно под утицајем текућих процеса, па нам је зато још и драгоценије оно што ви запажате, анализирате, излажете и сугеришете.
Како схватам, главни нагласак током овогодишњих дискусија ће бити стављен на разматрање перспектива за убрзани унутрашњи развој Русије. Нема сумње да је баш консолидација напора свог нашег друштва у том правцу у интересу обезбеђивања свестраног развоја економске, социјалне и духовне сфере и гаранција за поуздану будућност Русије. Међутим, услед [мог] професионалног аспекта, принуђен сам да се усредсредим на спољнополитичка питања које ипак имају везу са дневним редом, јер у условима међузависности и глобализације није могуће изоловати унутрашњи развој од спољног света.
Председник Русије В. В. Путин је у оквиру Валдајског клуба у Сочију и у својим интервјуима у оквиру посете Азији детаљно износио оцене садашње међународне ситуације. Због тога није данас могуће износити нешто концепцијски о тим питањима – јер све је већ речено. Па ипак, покушаћу да изнесем поједине мисли које настају током наших активности у практичној спољнополитичкој области.
Не претендујем на свеобухватну и стабилну прогнозу, јер било која прогноза – без обзира ко је износи – у данашњој етапи била би веома релативна. Осим тога, и задатак делатника у дипломатији није да у размишљању рашчлањују догађаје, него да покушавају да утичу на сама догађања.
Немогуће је не почети од украјинског питања. Још и дуго времена пре избијања тамошње кризе, у ваздуху је лебдео осећај да се у односима Русија-ЕУ, као и Русија-Запад ближимо својеврсном тренутку истине. Било је јасно да настављање одлагања решавања проблема наших односа не успева и да је неопходно учинити избор – или се развијати у правцу истинског партнерства, или да се почне – што се рекло, са „разбијањем посуде“. Без икакве сумње, Русија је [увек] бирала прву варијанту, а западни партнери су се, нажалост, намерно, или не – зауставили на оној другој. У суштини, они су почели у Украјини да иду на „va banque“ приступ, и кршећи сопствене принципе демократске промене власти, подржали су екстремисте. Испало је нешто слично као да се играју са Русијом на то ко ће први трепнути [и одустати] – „Chicken“. Или – што`но кажу наши хулигани „взять на понт“ (друкчије не могу да се изразим) – да нас натерају да прогутамо понижавање Руса и рускојезичних становника Украјине.
Познати Л. Гелб, кога уважавам, написао је да споразум о асоцијацији Украјине са ЕУ не би значио и позив на улазак Украјине у ЕУ, као и да би на кратки рок то било усмерено само на то да се она спречи да уђе у Царинску унију.То је процена непристасног и неангажованог човека. Али – заборавили су на много што-шта када су кренули на заоштравање ситуације у Украјини и то потпуно свесно, знајући како ће то бити схваћено у Русији. Заборавили су савете – између осталих и онај савет Ота фон Бизмарка, који је упозоравао да би највећа могућа грешка била презирати милионе великоруског народа.
Ових дана је Председник Русије В. В. Путин казао да током историје ником није успело да Русију потчини свом утицају. То чак није ни оцена стања, него констатација чињенице. Па ипак, такав покушај је учињен ради утољавања жеђи за ширењем геополитичког простора под контролом Запада, учињен је због ћифтинског страха да се не испусти ћар, који – како су себе убедили они од преко океана, припада Западу као победнику у „Хладном рату“.
У новонасталој ситуацији, позитивно је то што је [сада] све дошло на своје место, и што су се сви прорачуни у основи деловања Запада помолили иза [њихових] декларација о спремности изградње јединственог евроатлантског простора и заједништва у безбедности, заједничке европске куће. Како је оно певао Б.Окуџава: – “…а прошлост постаје све јаснија, јаснија, јаснија“. А сада је та јасноћа потпуно очигледна. Данашњи задатак нам је не само да разјаснимо прошлост (мада је без тога немогуће), него је оно главно да мислимо о будућности.
Приче о изолацији Русије не заслужују да се о њима озбиљно размишља. У овој сали и пред овим друштвом о томе не вреди да се посебно говори. Наравно, могуће је нанети штету нашој економији, и она се наноси – али не без тога да штету сносе и они који предузимају одговарајуће мере, и – што није мање важно, рушећи систем међународних економских односа – принципа на којима они почивају. Када су се раније предузимале санкције (тада сам радио у Сталном представништву Русије у ОУН) – наши западни партнери су, ако се радило о Корејској Народној Републици, Ирану, или другим државама, говорили да је неопходно формулисати рестрикције на такав начин да оне не прелазе хуманитарне границе и не наносе штету друштвеној и економској сфери, него да треба да буду селективне и тако циљане да ударе по елити. А сада је све обрнуто – лидери Запада јавно говоре да је потребно да санкције буду такве да руше економију [Русије] и изазивају народне протесте. То јест – што се тиче концепцијског прилаза у коришћењу принудних мера – Запад јасно показује да се не ради о томе да он жели да промени политику Русије (што је и само по себи илузорно), него хоће да јој промени режим – и то практично нико не пориче.
Недавно је председник Русије В. В. Путин у разговору са новинарима говорио о ограниченом хоризонту планирања политичара на Западу. И заиста, опасно је када се одлуке о најважнијим питањима која се тичу развоја света и целог човечанства доносе полазећи од кратких изборних циклуса: у САД то је на сваке две године – а за сваки од њих је потребно нешто измислити како би се привукли бирачки гласови. То је негативна страна демократског процеса – али не можемо да је пренебрегавамо. Не може се прихватити логика да нам предлажу да се [с тим] помиримо, омлитавимо се и то прихватамо као нешто унапред дато: да сви морају да пате због тога што у САД кроз сваке две године долази до избора. То неће успети. Ми се с тим нећемо мирити, јер сувише су велики улози у борби против тероризма, претњи ширења оружја масовног уништења и многих крвавих конфликата чије негативне последице далеко превазилазе границе одговарајућих држава и региона. Стремљење да се учини нешто, било то ради освајања једностране предности, било да се допадне бирачком телу пред следеће изборе, доводи до хаоса и потпуне нејасноће у међународним односима.
Свакодневно слушамо понављану мантру како Вашингтон схвата сопствену изузетност и обавезу да носи то бреме – да води цео остали свет. Р. Киплинг је већ говорио о „бремену белог човека“. Надам се да то није покретачка снага Американцима. Данашњи свет није ни бео, ни црн – него је разнобојан и разноврстан. У њему се лидерство не може обезбедити само аутосугестијом о сопственој изузетности и Богом даној обавези да будеш одговоран за све, него само способношћу и умешношћу стварања консензуса. Када би [наши] амерички партнери своју моћ усмерили на то – били би драгоцени, и Русија би им помагала.
Амерички административни ресурс још увек ради у оквирима НАТО-а, па и то уз битна одступања – док ван граница НАТО-а то уопште није норма. Узгред – о томе сведоче и резултати америчких покушаја да “построје у потиљак“ светску заједницу око антируских санкција и мера. Више пута сам говорио, а имамо и многобројне потврде да широм света амерички амбасадори и емисари покушавају да испослују сусрете на врху и говоре да земље у којима бораве имају обавезу да Русију казне у заједници с њима, иначе ће они бити присиљени да у односу на те земље донесу своје закључке. А то се чини у свим државама без изузетка, укључујући и код наших најближих савезника (како изгледа, Вашинтон има такве аналитичаре). Огромна већина држава са којима настављамо дијалог без икаквих ограничења и изолације, како видите, цени самосталну улогу Русију на међународној арени. То – не зато што им се допада кад неко противречи Американцима, него зато што схватају да светски поредак у коме нико не може наглас изнети своје мишљење, не може бити одржив (мада „испод жита“ највећи њихов број ипак изриче своје мишљење, али то не желе да раде јавно због страха од репресалија из Вашингтона).
Многи разумни аналитичари схватају да између глобалних амбиција владе САД и реалних могућности те државе расте несразмера. Свет се мења, и – како то увек у историји бива, онда када нечији утицај и моћ достижу врхунац – затим долази до процеса када неко други почиње да се развија још брже и ефикасније. Треба проучавати историју и полазити од реалности. „Седам“ економија у развоју, на челу са БРИКС-ом, већ има бећи БНД од западне „седморке“. Треба полазити од чињеница из живота, а не од лажно схватане сопствене величанствености.
Постало је модерно да се мисли да је на Криму и у Украјини Русија водила и води некакав „хибридни рат“. Интересантан је то термин – али ја бих га применио у односу на пре свега САД и америчку стратегију рата – тај рат је истински хибридни и управљен је не толико војну победу над противником, колико на промену режима у државама које воде политику која је непожељна Вашингтону. Користе се финансијски и економски притисак, информациони напади, повећање притиска преко других дуж граница такве државе и, разуме се – информативно и идеолошко деловање уз ослањање на невладине организације финансиране из иностранства. Зар то није хибридни процес и оно што зовемо ратом? Занимљиво је поразмислити на тему поимања хибридног рата: ко га води, и да ли се сав тај хибрид састоји само од „зелених човечуљака“. Наравно, инструментаријум наших америчких партнера којим они у савршенству владају је далеко богатији.
Покушавајући да наметну своју доминацију у условима када се јављају нови центри економске, финансијске и политичке моћи, Американци изазивају обратну реакцију, у потпуном складу са трећим Њутновим законом, и [невољно] потпомажу стварање структура, механизама, покрета усмерених ка тражењу метода за решавање насушних проблема, и који су алтернативни америчким рецептима за решавање насушних проблема. Ту се уопште не ради о антиамериканизму, нити о формирању некаквих коалиција уперених против САД, него се ради једино о природној жељи све већег броја држава да себи обезбеде сопствене животно важне интересе, и да то ураде тако, како тој конкретној држави изгледа исправно – а не онако како им се сугерише „иза брда“. Нико се не спрема да игра антиамеричке игре само зато да би се „забиберило“ Америци. Ми се сударамо са [америчким] покушајима и чињеницама њиховог екстериторијалног примењивања националног законодавства САД, отмицама наших држављана, без обзира на чињеницу постојања одговарајућих споразума са Вашингтоном који предвиђају решавање таквих питања преко правозаштитних судских органа.
У складу са доктрином националне безбедности, САД имају право да примењују силу на било ком месту, када желе, без обавезе да се обрате у СБ УН. Сада је, без обраћања у СБ УН створена коалиција против “Исламске државе“ (ИД). Упитао сам државног секретара САД Џ. Керија зашто се нису обратили у СБ УН. Он ми је објаснио да би у том случају било неопходно некако фиксирати статус председника Сирије Б. Асада. Па, наравно – јер Сирија је суверена држава и члан ОУН (нико је није одатле искључивао). Амерички државни секретар је одговорио да то није у реду, јер се они боре против тероризма, а режим Б. Асада је најважнији фактор који подстиче терористе из целог света и као неки „магнет“ их привлачи у тај регион у редове терориста ради свргавања тог режима. Сматрам да је то потпуно изокренута логика. Ако већ говоримо о преседанима (а САД се баш придржавају права преседана), онда треба поменути хемијско разоружавање Сиријске Арапске Републике, када су одлично сарађивали са режимом Б. Асада и он је [тада] био потпуно легитимни партнер САД, Русије, Организације за забрану хемијског оружја и других. Американци су такође водили, и настављају да воде, преговоре и са талибанима. Када им се то исплати, Американци су веома прагматични. Не знам зашто је у овом случају преовладала апсолутна идеологизација њиховог става – да Б. Асад није партнер. Највероватније је да то није толико операција против Исламске Државе, колико припрема терена за коначно свргавање режима „под велом“ антитерористичке операције.
Не тако давно, Ф. Фукујама је написао књигу „Политички поредак и политичка трулеж“ , у којој доноси закључак о смањивању ефикасности државне управе у САД, и о опадању традиција демократске управе у правцу метода [управљања] феудалним имањем. Ово [кажем] поводом оног питања „живота у стакленој кући“, и да ли тада треба да се гађа каменицама. Све се то одиграва у атмосфери пораста реалних изазова и проблема савременог света. Видимо продужавање „потезања ужета“ у Украјини, јужно од граница ЕУ долази до невоље, разгорева се пожар. Не мислим да ће проблеми региона Блиског истока и Северне Африке сами од себе нестати. У ЕУ је формирана нова Комисија, појавиле су се нове спољнополитичке личности којима предстоји да издрже озбиљну борбу око питања у ком правцу водити основне ресурсе – на продужавање авантуре у Украјини, у Молдавији, итд. у оквиру „Источног партнерства“ (за шта се залаже агресивна мањина у ЕУ), или да се послушају ставови јужних чланица ЕУ и пажња усредсреди на оно што се догађа на супротној обали Средоземља. То је веома озбиљно питање за ЕУ, а за сада претежу они који се руководе не реалним проблемима, него идеологијом да се што брже приграби оно где су раздували пожар и што се налази у несређеном, гасовитом стању. То је жалосно. Извоз било каквих револуција – било да су демократске или комунистичке, никада не доноси добро. У региону Блиског Истока и Северне Африке долази до правог распада државних, друштвених и цивилизацијских структура. Деструктивна енергија која се у том процесу ослобађа може да опрљи и државе удаљене од тог региона. Данас терористи (између осталих и они Исламске Државе) претендују на државни статус. Шта више, они већ почињу и да освајају територије стварајући тамо квазидржавне органе, који се ипак баве и административном животном делатношћу. У оквиру тога долази до прогањања мањина, укључујући и хришћане. Данас у Европи није политички коректно да се о томе расправља, стиде се тога, док их ми у ОЕБС-у позивамо да се тим поводом нешто заједнички уради. Они се, пак, бакћу са питањем да би то било некакво „истицање“ хришћана. А зашто је то „истицање“? У ОЕБС-у се одиграва читава серија мера које су посвећене спречавању заборављања жртава холокауста и тог злочина. Пре неколико година, у ОЕБС-у, на иницијативу Европљана, почело се са читавом серијом мера против „исламофобије“. А ми ћемо предлагати да се изврши анализа процеса који воде „хришћанофобији“.
У Базелу ће 4-5 децембра бити одржана министарска седница ОЕБС-а на којој ћемо изнети тај предлог. Али – већина чланица ЕУ се “склања у сенку“, јер се стиде да о томе разговарају – исто онако као што их је била срамота да у Устав ЕУ у времену када се припремао под руководством Жискара д`Естена, унесу реченицу о томе да Европа има хришћанске корене. Ако се не сећаш и не памтиш сопствене корене и традиције, како ћеш онда уважавати традиције и вредности других? То је врло логично.
Израелски политиколог Ш. Авинери је упоређујући оно што се одиграва на Блиском истоку са периодом верских ратова у Европи, истакао да резултат [тамошњих] савремених потреса тешко може да буде оно што Запад подразумева под демократским променама. Тешко је симултано играти на више плоча. Американци покушавају да то чине, али им не полази за руком. Током 2013 г. су посветили деветомесечни период да би “средили“ израелско-палестински конфликт. Нећу залазити у разлоге, мада су познати, али није им успело. Сада су затражили још неко време како би до краја (ове) године дошло до назнаке некаквог напретка и како Палестинци не би ишли у ОУН на потписивање Статута Међународног криминалног суда, итд. Одједном се показало да они воде паралелно преговоре о Ирану. Министарство спољних послова САД је тако баталило Палестину, почевши да ради на питању Ирана.
Сасвим недавно сам се с државним секретаром САД Џ. Керијем договорио да поразговарамо о тој теми. Треба схватити да се не сме проблем Палестине стално држати „у дубоко замрзнутом“ стању. Више од 70 година држање тог проблема у стању нерегулисаности један је од озбиљних аргумената оних који врбују екстремисте за своје редове: „Нема никакве праведности: обећано је стварање двеју држава; јеврејска је створена, а арапску неће никада.“ По гладним арапским улицама ти аргументи звуче веома озбиљно, појављују се позиви на борбу за праведност помоћу других метода.
Речи Председника Русије В. В. Путина на седници Валдајског клуба у Сочију о неопходности нове верзије узајамне зависности су веома актуелне. Неопходно је да водеће државе поново седну за преговарачки сто и договоре се о томе како могу у некој новој форми да се споје законити интереси свих основних играча (не знам како ће се то звати, али мора се ослањати на Устав ОУН), како ће се остваривати разумно самоограничавање и заједничко управљање ризицима у контексту демократских међународних односа. Све ово проглашавају наши западни партнери када се односи на догађања унутар неке државе: врхунска моћ права, демократија, поштовање тачке гледишта мањина. Али – на међународној арени они од тога одступају, па се као „пионир“ принципа демократизације, праведности и врхунске моћи међународног права јавља Русија.
Ново светско уређење може бити само полицентрично и одраз културно-цивилизацијске различитости савременог света.
Познати су вам наши ставови о неопходности да се у пракси и у правном смислу установи недељивост безбедности. Нећу се задржавати на тој теми.
Хтео бих да подржим тезе Савета за унутрашњу и спољну одбрамбену политику да је убрзани развој источних региона наше земље неопходна претпоставка да Русија постане велика, успешна самоуверена светска држава ХХI века.
С. А. Караганов је био један од првих који је оформио ту идеју и у потпуности се слажем с њим. Квалитетни скок наших односа са државама Азијско-тихоокеанског региона је апсолутно неопходан. У том смислу, Русија је деловала у Пекингу на самиту Азијско-тихоокеанске економске сарадње (АТЕС) и у ту сврху користила и самит „Групе 20“. У новим условима ћемо том задатку прилазити узимајући у обзир принципе Евроазијског Економског Савеза (ЕАЕС) који почиње да функционише од 1. јануара 2015. године.
Сматрају нас [Запад] за „унтерменше“. Више од 10 година Русија покушава да уреди партнерске односе са НАТО-м на линији Организације Уговора о колективној безбедности (ОДКБ)[9]. То она чини не само зато да постави НАТО и ОДКБ „на исту раван“, него зато што се ОДКБ бави откривањем наркодилера и илегалних миграната на спољашњим границама Авганистана – док НАТО представља кичму међународних снага сарадње безбедности, које су, између осталог биле у обавези и да се боре против терористичке претње и извора за њено финансирање из трговине наркотицима. Стално смо „ударали главом у зид“, покушавајући и милом и постављањем енергичних захтева, све са циљем да уредимо ту сарадњу у систему „реалног времена“, како би Натовци приметивши кретање каравана са наркотицима, и немајући могућности да га зауставе о томе саопштили на другу страну границе како бисмо могли да га ухватимо уз помоћ снага ОДКБ. Они су, једноставно, одбијали да разговарају са нама. Наши пријатељи (у правом смислу те речи) из НАТО-а су нам шапутали да тај савез из идеолошких разлога не може гледати на ОДКБ као равноправну организацију. Такав потцењивачки и уображени однос се све до сада види и према евроазијском економског интеграционом процесу. И то – мада државе које формирају и намеравају да ступе у ЕАЕС имају међусобно много више заједничког у економској, историјској и кутурној равни него многе државе ЕУ. У ЕАЕС се ми не ограђујемо ни од кога, него подвлачимо отворену природу те заједнице. Убеђен сам да ће то бити озбиљан елемент моста између Европе и Азијско-тихоокеанског региона.
Не могу а да не кажем и о развоју свеобухватног партнерства Русије са Кином. Ми смо донели велике билатералне одлуке које омогућавају да се говори о формирању руско-кинеског енергетског савеза, али не и само то. Постоји све више основа да се може говорити и о формирању руско – кинеског технолошког савеза. Данас, наш тандем са Пекингом је један од најважнијих фактора подршке међународној стабилности и какве-такве равнотеже у међународним пословима, као и обезбеђења врхунске владавине међународног права. Користићемо и у пуном обиму потенцијал односа са Индијом и Вијетнамом – нашим стратешким партнерима – затим и државама АСЕАН-а, а отворени смо и за најширу сарадњу са Јапаном, само кад би наши јапански суседи показали осећање схватања њихових сопствених интереса и не буду се обазирали на неке тамо – преко Океана.
Без даљњег, ЕУ је наш највећи колективни партнер. Нико [од нас] се не спрема да „себи пуца у ногу“ одричући се сарадње са ЕУ, мада, разумљиво да је сада већ „business as usual“ немогућ. Европски партнери нам то и говоре – али, ствар је у томе да нам такав „business“ и није потребан. Они су полазили од тога да Русија нешто мора, а ми смо желели да равноправно сарађујемо. Због тога „business as usual“-а више неће бити, али ја сам убеђен да ћемо преовладати садашњи период, да ће лекције бити научене и да ће се појавити нова основица за наше односе.
Сада већ почиње наглас да се говори о легитимности постављања задатка за формирање јединственог економског и хуманитарног простора од Лисабона до Владивостока. Министар спољних послова Немачке Ф-В. Штајнмајер је јавно казао (мада ми о томе већ одавно говоримо) да је неопходно успостављање дијалога између ЕУ и ЕАЕС. Више се не схвата као нека егзотичност оно што је Председник Русије В. В. Путин казао у Бриселу прошлог јануара – да је као први корак потребно почети преговоре о стварању зоне слободне трговине између ЕУ и Царинског савеза, с тим да се оријентише на 2020. годину. Све је то већ у току и постало је део дипломатије и реалне политике. За сада је на равни дискусија, али убеђен сам да ћемо доспети до онога што се данас назива „интеграцијом интеграција“. То ће бити једна од „ударних тема“ коју желимо да пропагирамо у оквиру ОЕБС-а на Савету министара спољних послова у Базелу.
Русија ће постати председник БРИКС-а и ШОС-а. У Уфи ће се одржати два самита ових организација. То су веома перспективне структуре нове епохе – то нису блокови (нарочито не БРИКС), него интересна удружења у којима су представљене државе свих континената које деле опште погледе и приступе будућности светске економије, финансија и политике.
Превод и опрема: Стање ствари
