Прочитај ми чланак
(Зоран Ћирјаковић)
Није лако бити уредник у Србији. Парадемократски режими овде одавно нису једини цензори. Многе читаоце вређа супротан став. Они објављивање мишљења с којим се не слажу редовно тумаче као шуровање с „фашистичким” односно „србофобичним” ђаволом и склони су да жестоко казне омиљени лист који је „издао” њихово грађанско или национално правоверје.
И многе јавне личности одбијају да говоре за медије „контаминиране” туђом идеологијом. Не чуди да су многи уредници закључили да се супротстављени ставови могу, без ризика, објавити само када звуче јадно, монструозно или смешно. Полемике су постале реткост и Србија се ушанчила у два намргођена рова. Навикли смо се да говоримо једни мимо других.
Наравно, две Србије никада нису биле јединствене. Сукобљавања су била идеолошка и стратешка, а не само, како многи верују, у вези са профитерством, сенком која се овде надвије над сваки политички ангажман. Ипак, најдубље поделе су у вези са односом према новом, европеизованом лику Александра Вучића.
У Другој Србији, на једној страни су они који у премијеру назиру „новог Ђинђића” и верују да медијски сумрак представља пречицу до светле европске будућности. Њихово гласило су „Е-новине”, сајт препознатљив по креативном вређању неистомишљеника. Насупрот њима су интелектуалци који у Вучићу препознају „новог Чаушескуа”. Они се оглашавају на „Пешчанику”, порталу чији се високопарни аутори углавном ни не труде да буду занимљиви.
Главни проблем расправа у Другој Србији није у томе што личе на пословични дијалог глувих, већ што је већина прилога или јако вулгарна или прилично досадна. Мало ко покушава да да одговор на важно питања: због чега су неке од икона Друге Србије постале главни интелектуални и морални ослонац човека који је деведесетих био један о симбола озлоглашене Прве Србије?
Један промишљен одговор је коначно понудио Мухарем Баздуљ. „Хронику најављене празнине”, дугачки есеј који се чита у једном даху, објавио је у „Времену”. Иако је „Време” израсло у један од најотворенијих медија у Србији, Виктор Иванчић је Баздуљу одговорио у нескривено догматском „Пешчанику”.
Баздуљ се фокусирао на адвоката Срђу Поповића, кога назива „сивом еминенцијом опозиционе Друге Србије”. Он подсећа да је Поповић био, благо речено, неповерљив према српским елитама, „још неповјерљивији према такозваној маси” и сматрао да треба журити. Зато као противника „промптних европских интеграција” није видео само Војислава Коштуницу, већ и недовољно одлучног Бориса Тадића. Штавише, Баздуљ подсећа да је Поповић имао кључну улогу у режирању тужног краја Тадићевог дугометражног председниковања.
Све је почело још јануара 2008, пет дана пре другог круга председничких избора. Поповић је тада Другој Србији понудио упутство, заводљив памфлет „Како гласати”. У њему је поставио два питања: „Да ли сигурно знате шта ће се у будућности показати као мање, а шта као веће зло?” И: „Да ли сте сигурни да гласањем за Бориса Тадића – гласате за Европу?”
Идеју изнету у овом, испоставило се историјском тексту, популарисали су многи јавни интелектуалци. Четири године касније, десетине хиљада грађана је одлучило да не бира „мање зло”. Они су постали „бели листићи” и тиме осигурали Тадићев пораз на крајње неизвесним изборима.
Баздуљ сугерише да је Поповић знао или основано предосећао „да ће посао придруживања Европској унији Вучић и СНС водити ефикасније” од Тадићевих демократа. Преминуо је прошлог октобра, „у оном тренутку кад су људи који су чак и персонално оличавали политику чији је он био најогорченији противник почели у пракси да спроводе његов програм.”
Остављена у празнини, без Срђе, умешног „тренера” и „диригента”, Друга Србија се поделила. Неспособна да пронађе нове узоре, она Баздуљу делује празно, погубљено и јалово, одана фатализму и афекту, емоцијама које су или пренаглашено депресивне или неумерено еуфоричне. У суштини, идеолошки и по начину како наступа, престала је да буде и друга и другачија.
С једне стране, Баздуљ истиче да „највећи Вучићеви критичари као да су од њега преузели једну од најиритантнијих његових особина: снажну емотивизацију јавног дискурса”. Наступи на „Пешчанику” пуни су „шокираности, згражавања, великих, а шупљих ријечи”. С друге стране, круг окупљен око „Е-новина” држи се схватања да „док год води брз и ефикасан програм европеизације и пребацивања Србије на Западни колосек, Вучић заслужује неупитну подршку”.
Нажалост, Виктор Иванчић је одговорио мешавином индигнације и увреда. Он Баздуљево тумачење како је Друга Србија постала прва, дискредитује као „подлост”, „ципеларење” и „малоумно опањкавање”.
Иванчић Баздуљеву тврдњу да би оснивач „Времена”, који је дао „подршку идеји о бомбардовању Србије још почетком деведесетих”, данас подржавао Вучића описује као подвалу. „Когод је имало пратио јавно деловање Срђе Поповића зна да је пресудни тест за њега био однос према злочинима из деведесетих, и да само на основу тога он ама, баш никада – ни мртав – не би могао подупрети Александра Вучића.”
Тужно је што смо дошли у ситуацију да до значајног дела јавности у Србији рационални аргументи, слагао се неко с њима или не, допиру само онда када их износе интелектуалци са стране. Овдашња сцена је заглушена гласовима активиста чији је морални хоризонт омеђен флоскулама плаћеник, издаја, клерофашизам. Нека утеха нам може бити само да ни Баздуљ ни Иванчић, либерални Бошњак и грађански Хрват, нису у стању да у једним новинама поведу пристојан дијалог о важној српској теми, о којој несумњиво имају шта да кажу.
Права полемика, она која се не води на даљину, где свако не говори из свог медијског ћошкића, подразумева признавање легитимности другачијег становишта. Изгледа да неспремност на такав дијалог не уједињује само две располућене Србије већ и наше недавно „европеизоване” комшије. Нажалост, и многи читаоци и невољни полемичари настављају да се држе свога – овако ил’ никако.
(Политика)
