Сибир насељавају бројни народи који се могу поделити у следеће језичке групе: индо-европску, иберо-кавкаску, палео-азијску, памирску, манчу-тунгуску, турску и уралску. Већина ових народа практиковали су шаманизам, а у одређеној мери чине то и данас. Под утицајем сибирских народа неке елементе шаманизма усвојили су и европски народи. У старој религији Источних Словена можемо наћи доста ових елемената, као и у религији старих Нордијаца чији су суседи угро-фински народи (Финци и Лапонци).

Шаманизам је једна од најстаријих духовних традиција. Ова традиција везана је за номадски начин живота, због чега постоји и данас међу народима који су остали номади. Зато у шаманској религији нема много божанстава или духова плодности, већ се пре поштују божанства лова. Оваква религија је, дакле, сасвим супротна старим религијама земљорадничких народа. Они су, као што знамо, поштовали богиње-мајке и богиње плодности (Церес, Фреја, Жива). Такође, обреди земљорадничких народа били типични обреди призивања плодности. Поред тога што су сибирско-алтајски народи поштовали божанства лова, у њиховој религији постојао је и култ небеског оца. Најпознатији отац-небо је Тенгри, кога налазимо у религији турско-алтајских народа.

Основне одлике шаманизма

Суштину шаманизма чини комуникација са светом духова. Универзум оностраног истовремено је свет мртвих душа и свет богова, као и других митолошких бића. С тим у вези може се заправо говорити о два онострана света — један је онај небески, божански, а други подземни, кога насељавају разна хтонична бића. Треба истаћи да подземни свет није никакво “зло” и “негативно” место, нити место мучења какав је нпр. хришћански пакао или муслимански џехенем. То је напросто вечно боравиште мртвих, а приступ овом свету омогућен је једино шаманима.

Одлазак у подземни свет најчешће су практиковали шамани када би желели да врате душу болесника у његово тело. Сматрало се да болест настаје када душа из неког разлога одбегне или се изгуби на свом повратку у материјални свет. Да би спасао болесника, шаман се мора отиснути у подземни свет и наговорити његову душу да се врати назад. Због тога шамани током исцелитељског обреда дувају у болесника, масирају и трљају његово тело, или одстрањују погубне утицаје исисавајући их кроз кожу.
Шамани нису били само исцелитељи већ су на све могуће начине помагали својим саплеменицима и бринули се о добробити заједнице. Нпр. обезбеђивали су свом племену храну, топлоту, склониште, шта год да је било потребно, а да није могло да се обезбеди “природним” путем. Да би, рецимо, обезбедили добар улов, шамани су молили духове горњег света да допусте да животиње буду уловљене. Такође, молили су и саме животиње да се не свете онима који су убили њихове рођаке, и тако су чинил лов безбедним. Да би на овај начин могли да делују на природу и њена створења, шамани су морали да се идентификују са свим што постоји у природи (животињама, биљкама, стењем, водом, ватром). У могућност овакве идентификације они, наравно, не би могли веровати да шаманска религија није по свом карактеру анимистичка тј. таква да приписује душу свему постојећем.

Поред наведених “услуга” које су шамани вршили за своје саплеменике они су их штитили од непријатеља, злих духова и лоше среће. Били су, једном речју, чувари и добротвори племена. Ипак, они су због својих моћи изазивали страх обичних људи и били држани на дистанци. Представићемо зато портрет самог сибирског шамана, да би видели о каквој врсти људи је овде реч.

Ко је шаман?

Не може свако бити шаман. Шаманом се не постаје, он се рађа као такав. Иако се може десити да шаман не заврши обуку на одговарајући начин, или да не прође иницијацију, он не може а да не буде предодређен за шамана.

Да ли је неко рођен као шаман, види се по његовим телесним одликама. Он (или она, пошто постоје и жене шамани) најчешће има телесну ману, неку урођену болст или склоност ка разбољевању. Симболичким језиком речено, шаман није створен за телесни свет, он припада свету духова. И у нашој, словенској култури, постоји слично веровање. Словенски шамани ― здухачи наводно се рађају са постељицом, маљама на неуобичајеним местима, крилима под пазухом. И они се, дакле, рађају са посебним телесним карактеристикама, али и способностима (моћ одвајања духа од тела). Сибирски народи верују да духови дају шаману његове моћи, или да их шаман наслеђује (веровање Јакута). Његове телесне мане заправо су знак или обележје духова, који на тај начин издвајају шамана од осталих људи.

Након обуке коју похађа код старијег “колеге”, будући шаман је спреман за иницијацију. Симбол иницијације био је лов на животињу, али и успињање на свето дрво. Будући да сибирски народи живе од лова логично је да ова делатност има за њих велики симболички значај. Лов је симбол теста и испита, како испита зрелости (прелазак адолесцента у свет одраслих) тако и испита моћи и снаге (тест вође за освајање племенске власти, тест шамана итд.). С друге стране, успињање на дрво представља успостављање контакта са светом духова, који, по предању, живе на небу. Мађарски етнолог Вилмош Ђосеги наводи да шаманско небо не насељавају само духови, већ да тамо живи и врховни шаман. Ђосеги такође спомиње веровање о шаманском дрвету у које се урезују симболи “тамге”. До овог дрвета шаман одлази током иницијације и урезује своју “тамгу”, свој лични магијски знак. Када “тамга” једног дана отпадне с дрвета, шаман умире.

Шамани су, дакле, другачији од осталих људи, како у физичком смислу тако и у духовном. Они имају посебне моћи, таленте и способности које фасцинирају, али и плаше. Често су морали бити и добри говорници, певачи, казивачи легенди али и психолози. Морали су бити способни да своје знање, вештине и резултате свог деловања учине прихватљивим осталима. Јер није сваком одговарао крајњи исход прорицања, одговор на постављено питање, дијагноза болести… Од кад је цивилизације, овакви људи издвајали су се из заједнице. Сматрани су посебним, чак и опасним, и неретко су живели одвојено од својих саплеменика. Колибе или шатори шамана налазили су се на одређеној удаљености од села, припадајући тако не само свету људи, већ и свету духова. Као, уосталом, и сами шамани.
Ипак, шамани су били и остали веома поштовани. Њима се давало почасно место за трпезом, нуђена им је најбоља храна и пиће, а њихове услуге су се скупо плаћале. Ова чињеница не говори о некаквој грамзивости шамана, јер он пре припада духовном свету него материјалном. У питању је напросто значај дат њиховом деловању. Да видимо сад какву опрему и магијска оруђа је користио шаман да би уопште могао да утиче на свет природе и свет духова.

Шаманска опрема

1. Костим шамана

Основна сврха шаманског костима је да да штити шамана. Његова путовања у духовне сфере могла су бити опасна, а он је био угрожен и у материјалном свету (рецимо, када би лечио болесника, духови болести могли су да нападну и њега). У заштитне сврхе најчешће се користило гвожђе. Оно је било пришивено на шаманов костим, одбијајући магијске нападе у материјалном свету као какав штит. Гвожђе је штитило шамана и током духовних путовања јер су зли духови могли запосети његово тело док је он у трансу. С тим у вези, наши шамани, здухачи, такође су користили гвоздене предмете у заштитне сврхе. Дешавало се и да је шаманова одећа сачињена од перја, или ресица које наликују на перје, слично одећи индијанских шамана. Сврха облачења ове одеће била је да омогући шаману да летећи, или у облику птице, предузима своја духовна путовања

2. Шамански бубњеви

Бубањ је најважније шаманско оруђе. У шаманским обредима бубњеви се користе за изазивање транса у коме се душа шамана може отиснути изван тела. Овај инструмент може бити исцртан разним симболима. Неки од бубњева приказују цео шамански универзум, други само поједина бића и предмете. Ту су људи, лосови, ирваси и друга бића на које шаман жели да утиче својим моћима. Бубњеви су исцртани и разним апстрактним симболима, очито магијског карактера. Иначе, бубањ се прави од животињске коже (најчешће коже ирваса) која се затеже преко дрвеног оквира.

Животиње помоћници

Споменули смо већ да су сибирски народи живели од лова. Живећи са животињама и живећи од њих ловачки народи остварили су посебну везу са животињским светом. Због такве везе, митологије шаманских народа пуне су животињских ликова који учествују у стварању света, утичу на природне појаве, али и помажу херојима и шаманима. Животиње-помагаче налазимо и у индоевропским митовима и бајкама, међутим, код шаманских народа ова помоћ животиња превазилази границе мита. Јер, животиња заиста помаже шаману, најчешће као водич у свет оностраног. Сибирски шамани имају и своје “животиње-помоћнике” које су истовремено њихови пратиоци, изасланици, магијски “љубимци”. Ове животиње или животињски духови путују уместо шамана, и уместо њега обављају одређене делатности. У њима, по веровању, обитавају душе шамана и ако ова животиња буде повређена или умре, иста ће судбина снаћи и шамана.

Како путовати духовно?

Да би схватили на који начин су шамани вршили своја духовна путовања треба да имамо у виду да су шамански народи веровали да се душа може одвојити од тела. Код обичног човека ово се дешава у сну, током болести (када душа залута у подземни свет), када из неких разлога не жели да се врати у своје тело или када бива “отета”. Шамани су могли (а могу и данас) да одвоје душу од тела, без икаквих штених последица. Овако нешто је могуће јер постоји једна форма или лик душе који може да се одвоји од човека, без опасности по живот. Зато, у принципу, можемо говорити о три различите душе, или три њене функције:

1) Дах или оно што чини човека живим.
2) Душа која се може одвајати од тела.
3) Витална сила.

Већина техника које представљају део шаманске праксе имају транс за своју основу. Када практичар достигне стање транса он може да путује у подземни свет, да преузима животињски облик или да се бави шаманизмом на неки други начин. Сибирски народи, наравно, нису знали да је транс оно стање у коме се налазе практичари шаманизма, нити су имали потребе за његовом дефиницијом. Ипак, шамани су ово стање свести постизали, пре свега, ударајући у бубањ у ритму који је очигледно хипнотички.

(ekcs.rs)

Ознаке: религија, Русија, сибир, шаманизам