О чему су од 6. до 9. марта у Цариграду разговарали поглавари помесних православних цркава?

Ове 2014. од 6. до 9. марта поглавари помесних православних цркава сабрали су се у Цариграду да донесу одлуку о сабрању које треба да се одржи у тамошњој цркви Свете Ирине 2016. године.

О АУТОРУ

Владимир Димитријевић јеправославни писац и публициста.
Завршио је Филолошки факултет у Београду  где је и магистрирао (2010. године).
Аутор је низа књига и зборника на разне теме духовности и културе.
Његови текстови могу се наћи и на православним и патриотским интернет страницама.

Сусрет поглавара помесних цркава десио се некако изненађујуће брзо. Патријарх московски Кирил противио се да сабрање буде у првој, најстрожој по подвигу, седмици Великог поста, али је ипак отишао са својом делегацијом.

На скупу су се чули различити гласови, између осталих грузијски патријарх Илија је изнео став да су васељенски сабори увек били због јереси, а да се таква тема за 2016. и не помиње.

Било је и сукобљености: антиохијски и јерусалимски патријарх нису у општењу због питања јурисдикције на Блиском Истоку, па је патријарх анитиохијски своју делагицију са скупа опозвао.

Римокатолици су се веома обрадовали цариградском синаксису. Кардинал Курт Кох, главни преговарач Ватикана у екуменском зближавању, сматра да ће јединство православних убрзати дијалог са Ватиканом, који се овог пута води око папског примата.

Један западни аналитичар је разлоге због којих је патријарх Кирил тако брзо отишао на сабрање у Цариграду, иако раније није журио, видео у покушају украјинских аутокефалиста – расколника да Украјинску цркву Московске патријашије одвоје од Трећег Рима и да Кијев врате под власт Цариграда, који је на тим просторима имао јурисдикцију до 17. века.

Наводно патријарх Кирил је пристао на сабор 2016. под условом да патријарх цариградски Вартоломеј осуди украјинске расколнике, што се у званичном саопштењу са цариградског скупа и десило мада не нарочито оштро.

Ипак остаје чињеница је да је Московска патријаршија крајем 2013. објавила веома важан документ о првенству у Цркви, у коме је не само критикована папска идеја примата него и покушај Цариграда да се наметна као „источни Ватикан“.

 

КАКО ТРЕБА ДА ИЗГЛЕДА САБОР 2016?

Када се вратио из Констанинопоља (многи се питају зашто се скуп држи у исламској земљи, која намерава да опет поџамија Свету Софију Јустинијанову, а не у правоверној Русији?), патријарх Кирил је медијима дао интервју у коме је објаснио шта је договорено:

„У првом реду сабрање је било упућено свету и изнело је свој став о ситуацији на Блиском Истоку и у Северној Африци; на њему су изговорене врло озбиљне речи у вези са оним што се дешава у Сирији. То је постало израз општеправославне солидарности са хришћанском мањином, коју тамо данас угњетавају, и са хиљадама невиних жртава чија је крв проливена у Сирији и другим земљама, укључујући и Блиски Исток и Северну Африку.

Учесници сабрања су се такође осврнули и на ситуацију у Украјини. У изјави о том питању садржана су три веома важна елемента: први, то је позив на мир и решавање проблема мирним путем; други, апел да нико нема право силом да одузима храмове ни манастире, тј. да у решавању црквених несугласица не би требало да учествује војна, односно физичка сила; и трећи, да је, разуме се, од велике важности обраћати се људима који су у расколу: њих све православне цркве позивају да се врате у окриље Свете православне цркве. Наравно, ово подразумева канонски принцип поновног успостављања црквеног јединства у Украјини.

Централна тема је била припрема Свеправославног сабора. То није Васељенски сабор, како неки мисле, већ Сабор православних цркава. Међутим, овај догађај је од историјског значаја, будући да таквих сабора у историји практично и није било. Ако су се слични сабори и организовали, као у случају када је проглашена Московска патријаршија, онда на њима нису биле представљене све цркве, а овај Сабор је управо по томе посебан јер ће окупити све помесне православне цркве.

Од изузетне важности је и то што ће се одлуке на Сабору доносити консензусом, тј. на основу заједничке сагласности и никаквог гласања неће бити. Истовремено је у документу који је формулисан на том сабрању речено да свака црква има по један глас. То значи да она не може заступати два различита мишљења и да став помесне цркве мора бити формулисан тако да изрази опште мишљење свих њених епископа, свештенства и верног народа. Ово је веома важно како би се избегле размирице и како не би постојало ништа што би могло навести људе на поделе. Сабор је дужан да све нас уједини, да нас учини ефикаснијим пред лицем постојећих проблема у свету и да помири оне који још увек нису у потпуности измирени.

Ми смо, наравно, инсистирали на томе да на Свеправославном сабору буде што више епископа, али спољне околности везане за одржавање Сабора у Константинопољу 2016. године не дозвољавају да се позову сви архијереји. Због тога је одлучено да, с обзиром на то да се одлуке доносе консензусом, број присутних не буде од одлучујуће важности. Из сваке од цркава на Сабору ће присуствовати по 24 архијереја. Оне Цркве које немају толики број архијереја послаће све архијереје које имају.

Верујемо да ће до 2016. године сва питања везана за припрему докумената и решење процедуралних, административних и техничких задатака бити регулисана, и да ће се, ако Господ благослови, 2016. православне цркве састати да једним устима и једним срцем изнесу све оно што данас мисле о сопственом животу и раду, као и о свом односу према најважнијим проблемима савременог доба.“

Тако је говорио патријарх Кирил.

 

ИЗ ИСТОРИЈЕ САБОРА

Од почетка, од апостолског доба, у Цркви су били сабори на којима су изражаване истине Откровења (догмати), али и доношена правила хришћанског живота (канони), јер се догматика увек проверава етиком, учење животом. Сабори су се састајали када су јеретици својим лажним учењима угрожавали цркву.

Ако бисмо укратко желели да искажемо оно што нам је седам васељенских сабора донело (држани су у Никеји, Цариграду, Ефесу и Халкидону), могли бисмо то рећи овако: Господ Исус Христос је Син Божји и Бог, који се од Оца рађа у вечности, а од Мајке у времену, ради нашег спасења; као што је и Дух Свети Бог, Који од Оца исходи. Пресвета Дјева Марија је Богородица. У Христу су Божанска и људска природа сједињене нерездељиво и несливено, а Христос има и божанску и људску вољу. Као што нема реинкарнације, тако нема ни свеопштег спасења – спасиће се они који су се сјединили с Христом благодаћу и врлинама. Иконе у храмовима нису идоли, него нас подсећају на прволик – Христа и свеце.

УСЛОВИ ЗА ВАСЕЉЕНСКИ САБОР

Године 1927. Свети Јустин Ћелијски је србском читалаштву представио књигу светогорског подвижника Данила о намераваном васељенском сабору, о коме се већ неколико година причало. У тој књижици су наведени критеријуми васељенскости сабрања. Пре свега, сабори су увек сазивани ради борбе против јереси које су угрожавале веру Цркве. Њих нису сазивали ни папе ни патријарси, него благочестиви цареви, који су бринули о чистоти православне вере. На њима је вођена расправа о вери, која је оповргавала јерес, а затим су обликовани православни догмати, који су морали бити у складу са Светим писмом и Предањем, као и са претходним саборима. Те одлуке је морала да прими пунота Цркве – од епископа до чланова народа Божјег; по речима Светог Максима Исповедника, „правилност догмата даје вредност саборима“. Наиме, и јеретици су имали своје саборе, на којима је често било више епископа него на саборима Цркве православне, али ти сабори нису важили јер нису стајали у истини, па су називани разбојничким.

Основно правило чувања Предања је друго правило Шестог васељенског сабора: „Никоме да не буде дозвољено да горе назначена правила Апостола, васељенских и помесних сабора и Светих Отаца мења или замењује или осим предложених правила примењује друге, са лажним насловима, састављања неких људи који су се дрзнули трговати са истином“. А саборско дело тог истог сабора гласи: „Трипут анатема за свако новотарство и рад против црквеног Предања и учења и правила Светих и блажене памјати Отаца. Анатема ако ко наруши било које записано или незаписано Предање Цркве“.

„КОНГРЕС“ У ЦАРИГРАДУ

Велика трагедија православне цркве у 20. веку био је модернизам, покушај да се ради идења у корак с временом и угађања инославнима учење Цркве од Истока реформише. Тако је 1923. године одржан Свеправославни конгрес у Цариграду, на коме цариградски патријарх масон Мелетије (Метаксакис) тражи увођење новог календара у Цркву Божју. Одржан од 10. маја до 8. јуна, овај скуп има антиканонске циљеве – од скраћивања постова до увођења другобрачја свештенства. Са кобним последицама по јединство Цркве, биће спроведена само календарска реформа, прво у Цариграду, Грчкој и Румунији, па онда даље (осим у Србији, Русији, Грузији и на Светој Гори, као и у Мајци Цркви – Јерусалимској патријаршији). Старац Данило и остали Светогорци (а у Србији су их подржавали Владика Николај и Отац Јустин) изразито су се противили новачењу и реформама, а нарочито борби против аскетског предања Цркве, која се изражавала у намери модерниста да скрате и укину постове, смање монаштво, уведу другобрачје свештеника.

ПОСЛЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Године 1948. Московска патријаршија одржала је Свеправославно саветовање, које се изричито супротставило модернизму. Али Цариградска патријаршија је наставила путем екуменизма, активно учествујући у раду протестантског Екуменског савета цркава и приближавајући се Ватикану. Мало по мало, и остале помесне цркве (Московска патријаршија и СПЦ шездесетих година прошлог века) и саме улазе у екуменске воде, а идеја о „Осмом сабору“ постаје све присутнија.

Године 1961. године на острву Родос, на иницијативу лењиградског митрополита Никодима, криптоунијате, који је тада предводио Одељење спољних црквених односа Московске патријаршије, било је сазвано такозвано Свеправославно саветовање, на коме су присуствовали екуменистички настројени представници помесних цркава. Свеправославно предсаборско саветовање други пут је одржано 1976. године и већ није скривало да је његов циљ припрема Осмог Васељенског сабора. У то време па до данас уобличена су питања за будући сабор, а то су: православна дијаспора; одређење јурисдикције православних заједница ван националних граница; процедура признања статуса црквене аутокефалије и аутономије; диптиси и правила узајамног канонског признавања православних цркава; успостављање заједничког календара празника; правила и препреке за вршење свете тајне брака; питање поста у савременом свету; инославни и екуменски покрет; допринос православља у учвршћењу хришћанских идеала света, братства и слободе.

УПОЗОРЕЊА СВЕТИХ ЉУДИ

Свети Божји људи 20. века знали су какво време обмане долази, и какви ће притисци на хришћане вршити да измене Предање (светом углавном владају антцрквене силе, које су римокатолицизам упропастиле реформистичким Другим ватиканским концилом), па су велику пажњу посвећивали питању тзв. „Осмог сабора“. Ево шта су они између осталог говорили:

Преподобни Кукша (Величко):

„Последња времена наступају. Ускоро ће бити екуменистички сабор под називом ‘свети’. Али то ће бити тај фамозни ‘осми сабор, који ће бити збориште безбожника’. На њему ће се све вере сјединити у једну. Затим ће бити укинути сви постови, монаштво ће бити потпуно уништено, епископи ће се женити. Нови календар ће бити уведен у Васељенској цркви. Будите пажљиви. Трудите се да посећујете Божије храмове док су они још наши. Ускоро се туда неће моћи ићи, све ће се изменити. Само изабрани то виде. Људи ће бити натерани да иду у цркву, али ми не треба да идемо тамо ни у ком случају. Молим вас, стојте у православној вери до краја ваших дана и спасавајте се!“

Архиепископ Теофан Полтавски:

„О Осмом Васељенском сабору ја још ништа не знам. Могу само поновити речи Светог Теодора Студита: ‘Није свако сабрање епископа сабор, него само сабрање епископа у Истини’. Истински Васељенски сабор не зависи од броја на њему окупљених епископа, већ од тога да ли ће он мудровати или учити православно. Ако одступи од Истине, он неће бити Васељенски, без обзира што он себе зове Васељенским. Познати ‘разбојнички сабор’ био је својевремено многобројнији од многих Васељенских сабора, па ипак није био признат за Васељенски, већ је добио назив ‘разбојничког сабора’“.

Свети Јустин Ћелијски:

“У историји и животу Православне цркве никада ни један сабор, а поготову такав изузетно благодатни светопедсетнички догађај, какав је Васељенски сабор, није вештачки тражио и измишљао теме за свој рад и заседање; није никада наметљиво одржавао ‘конференције’, ‘конгресе’, ‘просиноде’ и сличне вештачке скупове потпуно туђе и непознате православној саборској традицији, а у ствари копиране од западњачких организација туђих Цркви Христовој“.

Архимандрит Јован Крестјанкин, Псково-Печерски манастир:

„Чувајте завете који су били дати претходницима сада узнесеног на патријаршијски престол Алексеја. Прво. Да код нас буде стари календар. Други ми не можемо прихватити. Друго. Да ми будемо строго православни. Ми се никада према инославним нисмо односили непријатно. У нас је савест чиста по том питању. Али ми смо ишли по строго зацртаном путу. Како су наши претходници тако и ми, који сада из дан у дан улазимо у надземаљски свет, позивамо вас да чувате пуноћу православља. Треће. Да се свето чува црквенословенски језик. Четврто. Неке сада страшно плаши Осми васељенски сабор. Немојте се толико тиме оптерећивати, само спокојно верујте у Бога, јер је, ушавши у вечност, патријарх (Пимен) рекао у личном разговору са мном да, ако буде на очекиваном Осмом васељенском сабору било шта несагласно са осталих седам сабора, ми та правила не прихватамо“.

Остаје нам, дакле, да се молимо Господу Христу, Архијереју Цркве Своје, да нас сачува у православној вери и животу и да умудри предстојатеље помесних цркава да правилно управљају речју Истине Његове.

(Геополитика)