Прочитај ми чланак
Сећате се, није било давно, кад је Синиша Михајловић, с позиције селектора фудбалске репрезентације Србије, послао кући Адема Љајића јер овај, уочи пријатељске утакмице Шпанија – Србија, није хтео да пева српску химну. А зашто би певао? Зато што је Михајловић увео такво правило: сви су морали да певају химну.
Поступак малог Љајића (ово „мали“ зато што у јавности Србије има још један Љајић, Расим, политичар, Адемов стриц) наишао је на приличну осуду у делу српског друштва. Наравно, било је замерки и на рачун Михајловића, али мање, углавном се коментарисало у стилу: „Михајловић иде на мотивацију, Михајловић коначно уводи дисциплину, зна Синиша шта ради.“ Ништа од тога. Испоставило се да Синиша није имао појма шта ради. Његова репрезентација деловала је као напречац окупљена дружина студената ДИФ-а. У тој екипи поуздано се знало само шта треба да ради голман.
Михајловић је био врхунски фудбалер, европска класа, један од најбољих шутера на свету, али с тренерским послом има мало шта заједничко. То је посао који он не уме да ради. Пре свега, није начисто с тим шта је мотивација, одакле она долази, где и кад је најјача, шта мења у човеку. Откуд уопште помисао да би се спортска екипа могла мотивисати кроз певање химне. Мотивација се развија у фази званој психолошка припрема играча и не обавља се на терену. Да певање химне има некаквог учинка, видело би се у наредном периоду кад су изабраници Синише Михајловића сви одреда певали химну, а деведесет минута касније с терена одлазили погнуте главе. Побеђивао их је ко год је хтео.
Љубинко Друловић, наследник Синише Михајловића, обновио је позив Адему Љајићу. Не интересује га, каже, ко ће и хоће ли неко уопште да пева химну. Момци су тамо да играју, а не да певају.
Какав проблем Адем Љајић има с химном „Боже правде“? Прилично јасан и исто тако разумљив. Након што је избачен из екипе, изјавио је да воли Србију, да од десете године живота сања да заигра за Србију, али, рекао је и то, не може против себе. Ово се, ако некоме није јасно, односи на чињеницу да Адем није Србин, изјашњава се као Бошњак, а „Боже правде“ одише србовањем, шта год то некоме значило.
И једно и друго је у реду, наравно, као што би било у реду да Срби покажу неопходно разумевање кад неко ко не припада том народу – Бошњак, Мађар, Хрват, свеједно је – не пева њихову службену химну.
Да будемо отворени и искрени до краја: „Боже правде“ је уметнички исказана молитва Богу, а кад је већ проглашена за химну, онда је пре свега химна једног народа, а не једне државе. Уосталом, и није писана да буде химна. Узета је из представе „Маркова сабља“ (завршни део), први пут изведене 1872. године, за коју је текст написао Јован Ђорђевић, а мелодију Даворин Јенко.
И крајње лично, мени је за химну Србије неупоредиво боље решење била песма Доситеја Обрадовића „Востани Сербије“, у мелодијској обради Варткеса Баронијана, али добро… сада је тако како је. Елем, оставимо на миру оне који не желе да певају службену химну Србије. Имају своје разлоге, које ми из већинског народа морамо да уважавамо. Што се малог Љајића тиче, искрено верујем да ће сада у дресу Србије имати неке додатне мотиве.
(Новости)
